(Између свјетлости и таме у оку Саве Мркаља)
„...и нигдје није пророк без части
до на постојбини својој
и у роду и дому своме.“
(Марко VI, 4)
 |
| Сава Мркаљ, рад Предрага Драговића |
Не постоји народ без ријечи и духа, нема га без језика и саговорника. Као што је на овим нашим балканским просторима данас, тако је, несумњиво, било и почетком 19. вијека, и не зна се у ком је времену била већа криза идентитета српског народа и његовог историјско-културног живота. Синајским пропламсајем – Ја сам који јесам! – потврђен је прелазак из небића у биће, из немуштости у слово и језик. Ово, дакле, што нам се догађа, не догађа нам се први пут. Зато би и на дилеме с почетка 19. вијека, можда, требало гледати као на савременост, или свевременост. Нарочито на она обиљежја везана за језик, културу, и духовност уопште.
Ондашњи расцјепи у српском језику могли су проистећи из расјепа у души народа и због пада његове унутрашње снаге. Тада већ исрпљени славеносрпски језик постао је симболом духовног стања и невољом тренутка. Зато у овом кратком остврту и говоримо о Сави Мркаљу, пјеснику, филологу, филозофу, математичару, тада једном од најобразованијих Срба, као неправдено запостављеном генију јововске судбине, који је остао у сјени својих сретнијих настављача. Дуго је требало да се дубље и организованије приступи проучавању живота и дјела овог врсног српског интелектуалца, јер чак ни српска интелигенција у Хрватској није имала храбрости, а изгледа ни воље, да се укрсти са свим оним што доноси такав подухват. „Хтједоше – не хтједоше, смједоше – не смједоше!“ О хрватским званичницима да и не говоримо.
И тако све до 1990. године, када је у Топуском основано Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, удружење које је у свом програму имало заштиту и очување српског језика, историје, књижевности, односно цјелокупне српске кулуре пред најездом хрватској екстремизма. У њиховом издању појављује се и тада јединствени пројекат – „Сава Мркаљ, песме и списи“ приређивача проф. др Жарка Ружића.
Колики је и какав био значај овог друштва показаће вријеме.
Али грешке су остале. Често велике и очигледне, оне се појављују и у пројектима као што су енциклопедије, лексикони, универзитетски уџбеници...
Управо све то и јесте повод настанку овог текста, који је вођен жељом да потакне нова сагледавања дјела овог Србина хамлетовске удвојености.
Рођен је у засоку Мркаљи, у Ласињском Сјеничаку, на Кордуну, највјероватније 1783. године (по Ђ. Рајковићу), која је и општеприхваћена. Касније, у вријеме школовања у Загребу, поново се јављају дилеме о години рођења. Према подацима из докумената загребачке Архигимназије отац му се звао Петар, док је мајчини име остало непознато. У истим изворима сачувана је и биљешка о његовом социјалном статусу: да му је отац био „плебејац“ (прост грађанин), а да се он, Сава, издржавао дајући подуку ђацима. Негдје се помиње да је имао и брата именом Василије. Једини опис Саве Мркаља сачувао је Ђорђе Рајковић (у књизи Сава Мркаљ, Биографско-књижевна слика), гдје се каже да је био „средња раста, сув, смеђ блиједа лица и плашљива погледа, у друштву је за здравља био разговоран и шаљив, у болести мргодан и рабијатан“.
Основну школу завршио је у Сјеничаку, клирикалну у Карловцу 1798. године, а већ сљедеће запошљава се као учитељ „прераслима и од себе знатно старијим слушаоцима Славено-серпске школе у Госпићу. Архигимназију завршава у Загребу 1803/04. са одличним успјехом и одмах уписује студиј филозофије на загребачкој Краљевској академији знаности, гдје обје години завршава као „апсолутни одликаш“. У току школовања нарочито се истиче у математици, логици и филозофији. У то вријеме, тачније 1805. године, настаје и његова прва пјесма. Ријеч је о „Оди Кирилу Живковићу“, епископу пакрачком, спјеваној у част његовог доласка у Загреб. Пјесма је настала у коауторству са Павелом Докторовићем, студентом права. Данас се чува у Патријаршијској библиотеци у Београду, а објављена је 1984. године у „Књижевности“ бр. 4-5, прилагођена савременом језику. Први пут је изворно објављена у књизи „Сава Мркаљ, Песме и списи“ на рускословенском језику, 1994. године, 189 година од њеног настанка.
Школовање наставља у Пешти, на студију филозофије и математике. Ондје се креће у кругу младих српских интелектуалаца који ће оставити трага у његовом даљем раду. Пешти се састаје са Луком Миловановом и Вуком.
Након завршетка студија 1810. године, септембра мјесеца, објављује своје чувено дјело „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, којим је „протресао“ и ондашњу азбуку, али и учену јавност. Јернеј Копитар том приликом каже: „...на ових 18 страна има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици (...) Списатељ најављује такође језикопротрес као претечу српске граматике. Пожелимо да се обоје ускоро појави! Од таквог језичког филозофа и језичког зналца, као што је господин С.М. у својој малој расправи показао, може се само нешто изврно очекивати“.
Мркаљ је за разилку од својих претходника, који су вршили појединачне исправке српске азбуке, на дубљи и ситематичнији начин пришао овом проблему.
А да његова реформа неће бити нимало безопасна, види се на почетку списа гдје каже: Мало их је који се не би бојали, ако ништа друго, а оно само дебело јер испустити...“, или: „По староме остати јесте по души најлакше, но пита се и је ли најбоље?“
Водећи се Аделунговом крилатицом „Пиши као што говориш“, Мркаљ је своју реформу засновао на принципу једно слово – један глас, и то увијек исти. Све остало је, по Мркаљу, сувишно. Од ондашњег словног инвентара Мркаљ задржава само двадесет и пет знакова и то двадесет за сугласнике, пет за самогласнике и ь (танко јер) као „знак умегчателни“. Спојивши овај знак са д, л, н, и т од добија комбинацију дь, ль, нь и ть којима је биљежио конспонанте ђ, љ, њ, и ћ. Тако је добио азбуку која је имала 26 слова а, б, в, г, д, е, ж, з, и, ј (без тачке), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, ь.
Занимљиво је да о фонеми џ, која се у српском језику сусреће углавном у ријечима страног поријекла, нема ни ријечи. Можемо само претпостављати да ли и овдје он сматра да се она може обиљежавати комбинацијом дж, као нпр. у руском језику код имена страног поријекла.
Неколико година касније Вука Караџић ће у потпуности завршити започети посао и „створити“ писмо јединствено у свијету. Он ће Мркаљевој азбуци додати знак џ, стилизовати графеме ђ и ћ, а знак за умекшавање потпуно спојити са знаковима л и н, и тако добити љ и њ. По Копитаровом наговору умјесто Мркаљевог ј (без тачке) уводи латинично ј, што је изазвало осуде свих оних који су у томе видјели издају православних идеја. Такву азбуку Вук први пут примјењује у „Рјечнику“, 1818. године.
Али да је и Мркаљ све то имао на уму, и да није у потпуности био задовољан својим дјелом види се и из његовог размишљања: „Колико се до мога мјенија каса, требало би нам писмена дь, ль и нь (као што имамо ть) под каковим нибуд обликом изрезати, пак танкоме јеру онда казати пут за дебелим. Тако би азбука наша добила двадесет и девет писмена...“
У биљешци намијењеној Вуку, из 1833. године, он једном реченицом износи своје схватање филологије, њену саму срж: „Језикословија не ваља да је сва – повест, него треба да је и философија колико бити може“.
Иако на домаку научне славе, непуну годину од објављивања поменуте расправе, потпуно непредвиђено одлази из Пеште, и подноси молбу Косисторији и тадашњем епископу Миоковићу за замонашење у манаститу Гомирје. Замонашен је након непун мјесец дана, као јерођакон Јулијан. Шта га је то као једног од „најученијих Србаља“, човјека који је познавао стране језике (латински, њемачки, француски, рускословенски, хебрејски, грчки, мађарски, италијански), навело да напусти пештански интелектуални круг и оде у сиромашан српски манастир, тешко је рећи. Претпоставке су различите: од оних да је то учињено из страха пред осветом због реформе ћирилице (Зашто би у страху од цркве бјежао у манастир?), преко мистичких призива и религиозних мотива, па све до тражења егзистенцијалног мира у којем би се несметано посветио научном раду... Поузданог одговора нема. Чињеница је, међутим, да од тада почињу његови немири, патње и порази...
Митрополит Амфилохије Радовић истиче да је и „поред његових сукоба са црквеним људима тога времена, он са њима у сталном контакту и преписци, нарочито приликом својих повремених боравака у манастирима (Гомирје, Јазак, Свети Ђорђе).
Већ 1811. године почињу сукоби са манастирском братијом, када сабрат Партеније Оклобџија подноси тужбу Косисторији, у којој каже да свештенике воловима назива, да никоме не да мира, испребија све. О међусобним односима свједочи и писмо Герасима Мамуле тадашњем архимандриту и потоњем патријарху Јосифу Рајачићу, у којем каже како калуђери говоре Мркаљу: „Јеси учен, ал' паметан ниси, јер да си паметан не би дошао међу нас.“
Спор је обновљен 3. новембра 1812. када тадашњи архимандрит Рајачић подноси против Мркаља жалбу епископу Миоковићу, у којој наводи: „...Мркаљ проклети никако мира не да. Избио је ђакона Генадија и мог дечка, па их још тужити дошао (...). Он ни пет ни шест, већ при изласку из моје собе зграби јеромонаха Латаса за косе, пак ишчупа му овде приложени бич коса. Ја у оваквим обстојатељствима нисам могао ништа друго чинити, него разбојника и нарушитеља мира и тишине (...) посредством мирске власти законима и правилима предати (...)“
Епископ Миоковић је имао разумијевања и одлучује да Мркаља поново врати у манастир дајућу упутство како да се односе према њему. Рајачић му, између осталог, отписује: „...Ниједан од Браће и служитеља неће ни једну реч с њим проговорити...“ Тужбе су се, међутим, ређале, све до 1813. године, када је Јулијан Мркаљ из манастира отпуштен и чина лишен. Наведено је да је то учињено по његовој жељи, што је он, 1825. године, оповргао.
„Његово дружење са присталицама просвијећености и похвале упућене некима од њих, његово активно учествовање у реформи писма, однос према њему неких од црквених људи његовог времена (монаси у Гомирју), на челу са потоњим патријархом Јосифом Рајачићем, његово отпуштање из манастира и непримање у њега – све је то навело већину Савиних биографа да га без двоумљења сврстају у безрезервне присталице рационализма просвијећености његовог времена“, наводи митрополит Амфилохије.
Лишавањем чина наступа период лутања, о чему Ђорђе Рајковић пише: „Сад се Мркаљ поче пребијати од немила до недрага...“, а нешто касније додаје како је неком приликом у Карловцу један „дворски калуђер запитао Мркаља, видећи га у његовом јадном стању, зашто обућу није намазао када је има сала дебелога јера“.
До 1817. мало је података о његовим странствовањима. Тек те године оглашава се из Карловца, одакле „Новинама Србским“ шаље спис „Палинодија либо обрана дебелога ъ“. Овај ће чланак подићи доста прашине у језичким научним круговима, па су се чак јавиле и тврдње да се њиме Мркаљ и своје реформе и „Сала дебелога јера“. Гледали то као корак „напријед“, или „назад“, чињеница је да у овом спису оне не помиње нити своју претходну реформу, нити „Сало“. Међутим, ако се има у виду његова каснија борба против унијаћења у Далмацији, онда у њему можемо препознати и смисао борбе за вјерско и национално јединство. О овом спису, у тексту „Палинодија Саве Мркаља“, Александар Младеновић каже: „...Мркаљ је како је овде већ речено, у Палинодији вратио дебело јер у српску писменост. Међутим, и овај његов поступак и ћирилична реформа у 'Салу', био је својеврстан (...) јер се Мркаљ овде враћа дебелом јеру на известан нов начин, не онако како би противничка страна очекивала (...) Мркаљ тражи фонетске и нове ортографске разлоге (...) Он сматра да се приликом самосталног изговора сугласника чује известан полугласнички елемент који се може обележити дебелим јером (дъ, бъ и сл.) наравно пре свега у фонтеској транскрипцији, у чему је имао право; такав самосталан изговор сугласника Мркаљ преноси и на случајеве благъ и сл. (...) у чему није био у праву, те се у томе огледао његов лингвистички промашај у 'Палинодији'. А у вези с увођењем дебелога јера ради обележавања самогласничкога р (...) Мркаљ је био сасвим у праву, јер је ту његову идеју Вук одмах у свом 'Одговору' прихватио (...)“.
Исте године шаље и „Предложеније противу Одбране“ које је објављено 13. јуна, а одмах затим и „неколико пјесмица“ које су објављене тек 1832. године и то у „Србском Родољубцу“. Поезија, нараво, отвара посебну страницу Мркаљевог стваралаштва које, ако се пореди са радом у пољу језика, нимало не заостаје. Као што је својим „Салом“ начинио револуцију у српском писму, тако је и у поезији створио неколико пјесама антологијске вриједности. У „Србском Родољубцу“ излази шест пјесама од којих су три изворне („Где је радост“, Мати и кћи“, Мом шаљивом знанцу“), а три су препјеви и прераде („Псалам 132“, „Молитва Отче наш“ и „Мом непостојаном знанцу“). Међу најзанимљивија остварења и у овом низу припада пјесма „Гдје је радост“, чија је основа изражена већ у наслову. Осјећајући човјекову расцјепљеност између љубави и страха, Мркаљ пјесму завршава строфом:
„Радост заман тражити је,
Она иде уз жалост;
Што истина ако није,
Гди је, рец'те ви, радост“
која је и својом поруком и смислом уско кореспондира са Његошевом „чашом меда“.
Од свих мислилаца и књижевника прошлог вијека, према тврдњама митрополита Амфилохија, Сава Мркаљ је по духу најближи Његошу, нешто млађем свом савременику. Та сродност међу њима се види не само у трезвеном односу и једног и другог према романтизму и рационализму тога времана; она се нарочито даде видјети у њиховој религиозности. Тој сродности је бесумње допринијела не само слична судбина него и исто духовно насљеђе. Уз то, и један и други су били монаси, с том разликом што је Његош, како каже митрополит Амфилохије, имао срећу да одрасте поред Светог Петра Цетињског, док се Сава Мркаљ потуцао од духовно осиромашеног Гомирја до ништа мање духовно изблиједјеле и сиромашне Фрушке Горе.
Показујући њихову блискост, он сматра да им се „понегдје мисли преплићу, па чак и реченички склоп; нпр. Мркаљ говори о Христу као јарком сунцу које одгони „тамност погибељне ноћи“, а Његош каже слично:
„Од твога су св’јетлога погледа
угашене мраке ишчезнуле...“
Посебну цјелину чине три посљедње пјесме, од којих прве двије на специфичан начин обрађују духовно-религијске мотиве, а занимљиво је и то да су обје римоване. Трећа, „Мом непостојаном знанцу“ препјев је Хорацијеве пјесме „Ad Lydiam“ у којој је Мркаљ извршио измјене у дијалошком смислу, уводећи умјесто пјесника и Лидије Знанца и Ану, а умјесто Хоје и Калаиса – Бару и Франца. Пјесме је послао Давидовићу подстакнут примједбом у „Одговору“: „Збиља, кад би Г. Меркаиљ писао какве стихове“. Примједбу је написао Вук који је тада на мјесту уредника мијењао Давидовића. Мркаљ то није знао.
Након свега намеће се питање: зашто је Мркаљ као пјесник пуних дванаест година ћутао? И да ли је уопште ћутао?
Несталан дух који га још од Гомирја прати као сјенка доводе га и до Далмације. Најприје борави у Шибенику, па затим у Дубровнику, да би се поново, 1820. године, вратио у Шибеник, гдје се запошљава у Консисторији епархије, код владике Краљевића који је тада био познат по свом заговорништву унијаћења. Остало је забиљежено да се Мркаљ енергично борио против унијата и да је био близак са Кирилом Цвјетковићем који се залагао да одлазак Краљевића: „...Са унијатима се у препирку о догми упуштао тако да нијесу с њим на крај могли изаћи (...) – каже Кирил Цвјетковић у својој „Аутобиографији“. У тој борби користи се и „Гласом Народољубца“ Лукијана Мушицког, кога је само неколико година прије тога и римовао (!) Из Далмације шаље Димитрију Давидовићу текст у коме износи своје погледе на мит и риму“: „У пјесмама налазе се двије ствари, од који' једна ми је толико мила, колико што ми је друга мрска и неугодна; то јест: Сличност и Баснословија (Грчка и Римска). (...) Сличности што се тиче (...) је ш њом (...) дражесна једна красота више, и једно згодно средство (...)“. О овом ставу Жарко Ружић каже: Мркаљ се, међутим, изјашњава против класичног мита („баснословије“), а за риму („сличност“). Зато није чудо што је сва његова поезија римована (...) Све то показује да је Мркаљ гравитирао од класицизма ка предромантизму“ (!) Уз писмо шаље и двије пјесме: „Побожну јутрењу пјесму“ преведену с њемачког и „Пјесну Канижлићеву“.
Из времена Мркаљевог боравка у Далмацији потиче и једно занимљиво писмо Герасима Зелића, архимандрита манастира Крупа, Вуку Караџићу, у којем га „по напућењу г. Меркаља“ моли да прегледа његову аутобиографију и да је за штампу приреди. („Вукова преписка“, књига 3) Он пише како је рукопис оставио Павлу Соларићу у Венецији, па му чак да и предујам од 200 талира, али овај то није учинио, него „га је јоште до његове смрти потезао“. Сигурно је да то нису учинили нити Вук, нити Соларић. Интересантно би било сазнати ко је, ако неко уопште јесте, редиговао овај Зелићев рукопис.
Већ 1822. године долази у Земун, о чему свједоче полицијски и судски списи о једном вербалном сукобу са приватним учитељем Василијем Јовановићем.
У Земуну исте године настао је и његов сонет „Земунцима /када су довршивали славно уздигнута нова школска зданија/“, „први сонет у јамбском једанаестерцу (Ж.Р. н.д.). Објавио га је тек 1959. године Владан Недић у Зборнику Филозофског факултета у Београду. Сонет је у петостопном јамбу с римом облика: абба абба цдц дцд. Испјеван свечаним тоном, у славу подизања нових школских зданија“, он у прве двије строфе на необичан начин повезује/конфронтира митолошке мотиве овом дјелу, које ће „одметат' зверство, нарав злу покорит'“. Ова пјесма би се могла сврстати у корпус остварења којима се служио у својој националној борби.
Након одласка из Земуна поново наступа период лутања које га баца од Шапца и Срема, па све до Глине, Војнића и Карловца, гдје искрсава нови инцидент. О томе Самуило Илић пише Вуку: „Г. Сава Мркаљ (...) учини познанство с нашим Zeichnungslehrer-ом (учитељем цртања) Милинковићем, који му је по двапут на дан на латинске лекције ишао, и једанпут му предао крштени лист да му на лат. преведе. Јуче заиште овај своје крштено писмо, и рекне му: Господине, – а овај упорно одговори да није његов Госп. нити је фишкал да му пише и преводи (!) па онда затвори собу, узме нож, и у врат ниже ува га убоде, но смртну рану му не зада! Сада сирома Мркаљ у ладу почива ; шта ће бити јавићу вам“. Већ 22. новембра 1825. године Илић поново говори о Мркаљу: „Бедног Г. Мркаља пре неколико дана предаде магистрат Слуњском Регименту, који (...) изломи о њега читав лесковац за непокорност његову. После га окују у тешко гвожђе и отправе га првобанском Регим. под стражом. Тамо ће сирома на зло доспети (...)“.
У затвору у Глини обилази га доктор Шофер који констатује да се код болесника манифестује лудило у облику фиксне идеје гоњења. Предлаже да се поведе брига о његовом животу, иначе би могло доћи до стварног лудила. Мркаљеву молбу да му се дозволи одлазак у неки од манастита Стратимировић одбија, након чега га из глинског затвора пребацију у карловачку болницу, гдје му је додијељен свештеник Јован Дијаковић као васпитач, задужен за давање поука у вјери и моралу. С.Илић пише Вуку: „Г. Мркаљ, сирома, није гсподин, седи у шпитаљу и данас као будала затворен“. Овдје настаје и пјесма „Састављено, кад у Горњо-Карловачку боловаоницу доспедо побеђен, и остављен о свега света“, која је први пут објављена 1959. године са осталим пјесмама из рукописне збирке. У „Антологији српског песништва (XIII – XX век)“ Миодраг Павловић је уврштава под насловом „Море зала ов' је свет“, а у „Антологију старије српске поезије“ (уз пјесму „Јелени Дијаковић“) уврштава је и Младен Лесковац као „украс овој антологији и српској поезији свог времена“. Пјесма је потресно свједочанство, одраз самог пјесника крик несрећног човјека над безнађем, човјека који се није уклапао у тадашње друштвене норме, јаук правденика и страдалника.
У карловачкој „боловаоници“ Мркаља лијечи и доктор Сакс, који након годину у извјештају, између осталог, наводи да је „био одгојно запуштен од стране његове душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој судбини“, да из његове високе образованости и неразвијене осјећајности проистиче охолост и презир према другим људима и обезвређивање њихових живота. Иако је опасан за околину, за њега није лудница, већ живот у природи, и то најбоље у манастиру са љекаром и свештеником. Генералкоманда 1828. године моли Консисторију да се Мркаљ смјести у манастир , али они то одбијају правдајући се његовим ранијим испадима у Гомирју. Исте године настаје и „Сонет преславну Архипастиру“, у рукопису насловљен „Преславну и млогопожељену Архипастиру, када се приближаваше Епахији својој, путујући из Доњи' Карловаца“. Сонет је испјеван у јамбском једанаестерцу у славу Мушицког који је те године завладичен. Први пут је објављен у „Голубици“ 1839. године као „Сонет или сагласница“.
У то вријеме настају још двије Мркаљеве пјесме: „Мадригал за Нову Годину“ испјеван Мушицком пред крај 1829. године, на вијест да је овај именован за Горњокарловачког владику (објављен 1959. године у Зборнику Филозофског факултета у Београду); и „Млогопошт. Госп. Намесн. Јелени Дијаковић за Нову Годину“. Пјесма је посвећена Јелени Дијаковић, супрузи Јована Дијаковића који му је био додијељен као „васпитач“ и духовни учитељ у болести, а настала је поводом Нове 1829. године као израз дубоке мисаоности и осјећајности. У поменутој пјесми дуго су били спорни стихови:
„Сагревају сва серца исто семе!
Мухамедском смерт стрела моја плећу!“
чија је неразумљивост приписивана „тренутној тами Мркаљеве свијести“. Ружић, међутим, сматра да је тумачење смисла у сљедећем: „нека моја смрт злу семену с(а)тре њиву!“ И ову је пјесму пронашао Владан Недић у рукописној збирци коју је Мркаљ дао на чување Вуку (вјероватно 1833. године) и објавио у наведеном раду.
Из карловачке болнице, након неколико молби за удомљење у неком од манастира, Мркаљ је пребачен у Беч, у душевну болницу. Пред крај живота не чује и не може да говори. Писмима комуницира са Вуком, који га обилази. У том периоду Вук добија једну књижицу стихова , одакле је штампан „Сонет преславну Архипастиру“ и превод Хорација који у „Голубици“ носи наслов „Ода из Орација Флака, књ. IV. 3.“ Све остале пјесме, њих десет, пронашао је и објавио Владан Недић.
У једној од биљежака намијењених Вуку, Мркаљ каже: „Зашто ја овако мало знам? и зашто и ја не ради' у пољу Књижества Српског? – Прељута жељезна судбина и страшно гоненије, силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло, не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски, чим јединим Списатељ ваља да је задовољан“.
Ако је Мркаљевом филолошком раду до сада и поклањања одређена пажња, о његовом раду у пољу „књижества“ још се недовољно говори, тако да не бисмо могли погријешти ако бисмо рекли да је он и даље на извјесним маргинама историје књижевности.
Казано је да је написао руковет пјесама, међу којима има и антологијских. Незаобилазно је и његово ауторство десетак бриљантних пјесничких препјева, превода и прерада. Дуго је опстајала као незапажена чињеница да је римовао неримовани „Глас Народољубца“ Лукијана Мушицког. Био је први прави пјесник јамба у српској поезији, творац првог сонета у јамбском једанаестерцу и претеча костићевског десетерца. Класичар по образовању, али као противник класичног мита („баснословије“), а поклоник риме („сличности“), Мркаљ је у битном одступио од поетике класицизма.
Посљења вијест о Мркаљевом страдању потиче од С. Илића који писмом од 20. септембра 1833. године побавјештава Вука: „Хвала Богу што се смиловао на покојног Мркаља, те га је себи узео...“
Догодило се то између априла и септембра 1833. године.
Извјесно је да је овај текст само један, летимичан, поглед, хронолошки рез кроз биографско-књижевни лик Саве Мркаља. Доста је остало непоменутог. Доста је и непознатог. Посебне цјелине чине његови религиозно-филозофски ставови, као и књижевно-теоријска промишљања, којих смо се тек овлаш дотакли. Главна пажња је, чини се, била усмјерена на мање познате чињенице и фактографске, готово документаристичке дилеме које изазивају забуне.
На једном мјесту је речено како се чини да више нису неопходни нови подаци о Мркаљу, колико нови приступи већ постојећим.
Од користи би, међутим, било и једно, и друго.
Ондашњи расцјепи у српском језику могли су проистећи из расјепа у души народа и због пада његове унутрашње снаге. Тада већ исрпљени славеносрпски језик постао је симболом духовног стања и невољом тренутка. Зато у овом кратком остврту и говоримо о Сави Мркаљу, пјеснику, филологу, филозофу, математичару, тада једном од најобразованијих Срба, као неправдено запостављеном генију јововске судбине, који је остао у сјени својих сретнијих настављача. Дуго је требало да се дубље и организованије приступи проучавању живота и дјела овог врсног српског интелектуалца, јер чак ни српска интелигенција у Хрватској није имала храбрости, а изгледа ни воље, да се укрсти са свим оним што доноси такав подухват. „Хтједоше – не хтједоше, смједоше – не смједоше!“ О хрватским званичницима да и не говоримо.
И тако све до 1990. године, када је у Топуском основано Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, удружење које је у свом програму имало заштиту и очување српског језика, историје, књижевности, односно цјелокупне српске кулуре пред најездом хрватској екстремизма. У њиховом издању појављује се и тада јединствени пројекат – „Сава Мркаљ, песме и списи“ приређивача проф. др Жарка Ружића.
Колики је и какав био значај овог друштва показаће вријеме.
Али грешке су остале. Често велике и очигледне, оне се појављују и у пројектима као што су енциклопедије, лексикони, универзитетски уџбеници...
Управо све то и јесте повод настанку овог текста, који је вођен жељом да потакне нова сагледавања дјела овог Србина хамлетовске удвојености.
Рођен је у засоку Мркаљи, у Ласињском Сјеничаку, на Кордуну, највјероватније 1783. године (по Ђ. Рајковићу), која је и општеприхваћена. Касније, у вријеме школовања у Загребу, поново се јављају дилеме о години рођења. Према подацима из докумената загребачке Архигимназије отац му се звао Петар, док је мајчини име остало непознато. У истим изворима сачувана је и биљешка о његовом социјалном статусу: да му је отац био „плебејац“ (прост грађанин), а да се он, Сава, издржавао дајући подуку ђацима. Негдје се помиње да је имао и брата именом Василије. Једини опис Саве Мркаља сачувао је Ђорђе Рајковић (у књизи Сава Мркаљ, Биографско-књижевна слика), гдје се каже да је био „средња раста, сув, смеђ блиједа лица и плашљива погледа, у друштву је за здравља био разговоран и шаљив, у болести мргодан и рабијатан“.
Основну школу завршио је у Сјеничаку, клирикалну у Карловцу 1798. године, а већ сљедеће запошљава се као учитељ „прераслима и од себе знатно старијим слушаоцима Славено-серпске школе у Госпићу. Архигимназију завршава у Загребу 1803/04. са одличним успјехом и одмах уписује студиј филозофије на загребачкој Краљевској академији знаности, гдје обје години завршава као „апсолутни одликаш“. У току школовања нарочито се истиче у математици, логици и филозофији. У то вријеме, тачније 1805. године, настаје и његова прва пјесма. Ријеч је о „Оди Кирилу Живковићу“, епископу пакрачком, спјеваној у част његовог доласка у Загреб. Пјесма је настала у коауторству са Павелом Докторовићем, студентом права. Данас се чува у Патријаршијској библиотеци у Београду, а објављена је 1984. године у „Књижевности“ бр. 4-5, прилагођена савременом језику. Први пут је изворно објављена у књизи „Сава Мркаљ, Песме и списи“ на рускословенском језику, 1994. године, 189 година од њеног настанка.
Школовање наставља у Пешти, на студију филозофије и математике. Ондје се креће у кругу младих српских интелектуалаца који ће оставити трага у његовом даљем раду. Пешти се састаје са Луком Миловановом и Вуком.
Након завршетка студија 1810. године, септембра мјесеца, објављује своје чувено дјело „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, којим је „протресао“ и ондашњу азбуку, али и учену јавност. Јернеј Копитар том приликом каже: „...на ових 18 страна има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици (...) Списатељ најављује такође језикопротрес као претечу српске граматике. Пожелимо да се обоје ускоро појави! Од таквог језичког филозофа и језичког зналца, као што је господин С.М. у својој малој расправи показао, може се само нешто изврно очекивати“.
Мркаљ је за разилку од својих претходника, који су вршили појединачне исправке српске азбуке, на дубљи и ситематичнији начин пришао овом проблему.
А да његова реформа неће бити нимало безопасна, види се на почетку списа гдје каже: Мало их је који се не би бојали, ако ништа друго, а оно само дебело јер испустити...“, или: „По староме остати јесте по души најлакше, но пита се и је ли најбоље?“
Водећи се Аделунговом крилатицом „Пиши као што говориш“, Мркаљ је своју реформу засновао на принципу једно слово – један глас, и то увијек исти. Све остало је, по Мркаљу, сувишно. Од ондашњег словног инвентара Мркаљ задржава само двадесет и пет знакова и то двадесет за сугласнике, пет за самогласнике и ь (танко јер) као „знак умегчателни“. Спојивши овај знак са д, л, н, и т од добија комбинацију дь, ль, нь и ть којима је биљежио конспонанте ђ, љ, њ, и ћ. Тако је добио азбуку која је имала 26 слова а, б, в, г, д, е, ж, з, и, ј (без тачке), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, ь.
Занимљиво је да о фонеми џ, која се у српском језику сусреће углавном у ријечима страног поријекла, нема ни ријечи. Можемо само претпостављати да ли и овдје он сматра да се она може обиљежавати комбинацијом дж, као нпр. у руском језику код имена страног поријекла.
Неколико година касније Вука Караџић ће у потпуности завршити започети посао и „створити“ писмо јединствено у свијету. Он ће Мркаљевој азбуци додати знак џ, стилизовати графеме ђ и ћ, а знак за умекшавање потпуно спојити са знаковима л и н, и тако добити љ и њ. По Копитаровом наговору умјесто Мркаљевог ј (без тачке) уводи латинично ј, што је изазвало осуде свих оних који су у томе видјели издају православних идеја. Такву азбуку Вук први пут примјењује у „Рјечнику“, 1818. године.
Али да је и Мркаљ све то имао на уму, и да није у потпуности био задовољан својим дјелом види се и из његовог размишљања: „Колико се до мога мјенија каса, требало би нам писмена дь, ль и нь (као што имамо ть) под каковим нибуд обликом изрезати, пак танкоме јеру онда казати пут за дебелим. Тако би азбука наша добила двадесет и девет писмена...“
У биљешци намијењеној Вуку, из 1833. године, он једном реченицом износи своје схватање филологије, њену саму срж: „Језикословија не ваља да је сва – повест, него треба да је и философија колико бити може“.
Иако на домаку научне славе, непуну годину од објављивања поменуте расправе, потпуно непредвиђено одлази из Пеште, и подноси молбу Косисторији и тадашњем епископу Миоковићу за замонашење у манаститу Гомирје. Замонашен је након непун мјесец дана, као јерођакон Јулијан. Шта га је то као једног од „најученијих Србаља“, човјека који је познавао стране језике (латински, њемачки, француски, рускословенски, хебрејски, грчки, мађарски, италијански), навело да напусти пештански интелектуални круг и оде у сиромашан српски манастир, тешко је рећи. Претпоставке су различите: од оних да је то учињено из страха пред осветом због реформе ћирилице (Зашто би у страху од цркве бјежао у манастир?), преко мистичких призива и религиозних мотива, па све до тражења егзистенцијалног мира у којем би се несметано посветио научном раду... Поузданог одговора нема. Чињеница је, међутим, да од тада почињу његови немири, патње и порази...
Митрополит Амфилохије Радовић истиче да је и „поред његових сукоба са црквеним људима тога времена, он са њима у сталном контакту и преписци, нарочито приликом својих повремених боравака у манастирима (Гомирје, Јазак, Свети Ђорђе).
Већ 1811. године почињу сукоби са манастирском братијом, када сабрат Партеније Оклобџија подноси тужбу Косисторији, у којој каже да свештенике воловима назива, да никоме не да мира, испребија све. О међусобним односима свједочи и писмо Герасима Мамуле тадашњем архимандриту и потоњем патријарху Јосифу Рајачићу, у којем каже како калуђери говоре Мркаљу: „Јеси учен, ал' паметан ниси, јер да си паметан не би дошао међу нас.“
Спор је обновљен 3. новембра 1812. када тадашњи архимандрит Рајачић подноси против Мркаља жалбу епископу Миоковићу, у којој наводи: „...Мркаљ проклети никако мира не да. Избио је ђакона Генадија и мог дечка, па их још тужити дошао (...). Он ни пет ни шест, већ при изласку из моје собе зграби јеромонаха Латаса за косе, пак ишчупа му овде приложени бич коса. Ја у оваквим обстојатељствима нисам могао ништа друго чинити, него разбојника и нарушитеља мира и тишине (...) посредством мирске власти законима и правилима предати (...)“
Епископ Миоковић је имао разумијевања и одлучује да Мркаља поново врати у манастир дајућу упутство како да се односе према њему. Рајачић му, између осталог, отписује: „...Ниједан од Браће и служитеља неће ни једну реч с њим проговорити...“ Тужбе су се, међутим, ређале, све до 1813. године, када је Јулијан Мркаљ из манастира отпуштен и чина лишен. Наведено је да је то учињено по његовој жељи, што је он, 1825. године, оповргао.
„Његово дружење са присталицама просвијећености и похвале упућене некима од њих, његово активно учествовање у реформи писма, однос према њему неких од црквених људи његовог времена (монаси у Гомирју), на челу са потоњим патријархом Јосифом Рајачићем, његово отпуштање из манастира и непримање у њега – све је то навело већину Савиних биографа да га без двоумљења сврстају у безрезервне присталице рационализма просвијећености његовог времена“, наводи митрополит Амфилохије.
Лишавањем чина наступа период лутања, о чему Ђорђе Рајковић пише: „Сад се Мркаљ поче пребијати од немила до недрага...“, а нешто касније додаје како је неком приликом у Карловцу један „дворски калуђер запитао Мркаља, видећи га у његовом јадном стању, зашто обућу није намазао када је има сала дебелога јера“.
До 1817. мало је података о његовим странствовањима. Тек те године оглашава се из Карловца, одакле „Новинама Србским“ шаље спис „Палинодија либо обрана дебелога ъ“. Овај ће чланак подићи доста прашине у језичким научним круговима, па су се чак јавиле и тврдње да се њиме Мркаљ и своје реформе и „Сала дебелога јера“. Гледали то као корак „напријед“, или „назад“, чињеница је да у овом спису оне не помиње нити своју претходну реформу, нити „Сало“. Међутим, ако се има у виду његова каснија борба против унијаћења у Далмацији, онда у њему можемо препознати и смисао борбе за вјерско и национално јединство. О овом спису, у тексту „Палинодија Саве Мркаља“, Александар Младеновић каже: „...Мркаљ је како је овде већ речено, у Палинодији вратио дебело јер у српску писменост. Међутим, и овај његов поступак и ћирилична реформа у 'Салу', био је својеврстан (...) јер се Мркаљ овде враћа дебелом јеру на известан нов начин, не онако како би противничка страна очекивала (...) Мркаљ тражи фонетске и нове ортографске разлоге (...) Он сматра да се приликом самосталног изговора сугласника чује известан полугласнички елемент који се може обележити дебелим јером (дъ, бъ и сл.) наравно пре свега у фонтеској транскрипцији, у чему је имао право; такав самосталан изговор сугласника Мркаљ преноси и на случајеве благъ и сл. (...) у чему није био у праву, те се у томе огледао његов лингвистички промашај у 'Палинодији'. А у вези с увођењем дебелога јера ради обележавања самогласничкога р (...) Мркаљ је био сасвим у праву, јер је ту његову идеју Вук одмах у свом 'Одговору' прихватио (...)“.
Исте године шаље и „Предложеније противу Одбране“ које је објављено 13. јуна, а одмах затим и „неколико пјесмица“ које су објављене тек 1832. године и то у „Србском Родољубцу“. Поезија, нараво, отвара посебну страницу Мркаљевог стваралаштва које, ако се пореди са радом у пољу језика, нимало не заостаје. Као што је својим „Салом“ начинио револуцију у српском писму, тако је и у поезији створио неколико пјесама антологијске вриједности. У „Србском Родољубцу“ излази шест пјесама од којих су три изворне („Где је радост“, Мати и кћи“, Мом шаљивом знанцу“), а три су препјеви и прераде („Псалам 132“, „Молитва Отче наш“ и „Мом непостојаном знанцу“). Међу најзанимљивија остварења и у овом низу припада пјесма „Гдје је радост“, чија је основа изражена већ у наслову. Осјећајући човјекову расцјепљеност између љубави и страха, Мркаљ пјесму завршава строфом:
„Радост заман тражити је,
Она иде уз жалост;
Што истина ако није,
Гди је, рец'те ви, радост“
која је и својом поруком и смислом уско кореспондира са Његошевом „чашом меда“.
Од свих мислилаца и књижевника прошлог вијека, према тврдњама митрополита Амфилохија, Сава Мркаљ је по духу најближи Његошу, нешто млађем свом савременику. Та сродност међу њима се види не само у трезвеном односу и једног и другог према романтизму и рационализму тога времана; она се нарочито даде видјети у њиховој религиозности. Тој сродности је бесумње допринијела не само слична судбина него и исто духовно насљеђе. Уз то, и један и други су били монаси, с том разликом што је Његош, како каже митрополит Амфилохије, имао срећу да одрасте поред Светог Петра Цетињског, док се Сава Мркаљ потуцао од духовно осиромашеног Гомирја до ништа мање духовно изблиједјеле и сиромашне Фрушке Горе.
Показујући њихову блискост, он сматра да им се „понегдје мисли преплићу, па чак и реченички склоп; нпр. Мркаљ говори о Христу као јарком сунцу које одгони „тамност погибељне ноћи“, а Његош каже слично:
„Од твога су св’јетлога погледа
угашене мраке ишчезнуле...“
Посебну цјелину чине три посљедње пјесме, од којих прве двије на специфичан начин обрађују духовно-религијске мотиве, а занимљиво је и то да су обје римоване. Трећа, „Мом непостојаном знанцу“ препјев је Хорацијеве пјесме „Ad Lydiam“ у којој је Мркаљ извршио измјене у дијалошком смислу, уводећи умјесто пјесника и Лидије Знанца и Ану, а умјесто Хоје и Калаиса – Бару и Франца. Пјесме је послао Давидовићу подстакнут примједбом у „Одговору“: „Збиља, кад би Г. Меркаиљ писао какве стихове“. Примједбу је написао Вук који је тада на мјесту уредника мијењао Давидовића. Мркаљ то није знао.
Након свега намеће се питање: зашто је Мркаљ као пјесник пуних дванаест година ћутао? И да ли је уопште ћутао?
Несталан дух који га још од Гомирја прати као сјенка доводе га и до Далмације. Најприје борави у Шибенику, па затим у Дубровнику, да би се поново, 1820. године, вратио у Шибеник, гдје се запошљава у Консисторији епархије, код владике Краљевића који је тада био познат по свом заговорништву унијаћења. Остало је забиљежено да се Мркаљ енергично борио против унијата и да је био близак са Кирилом Цвјетковићем који се залагао да одлазак Краљевића: „...Са унијатима се у препирку о догми упуштао тако да нијесу с њим на крај могли изаћи (...) – каже Кирил Цвјетковић у својој „Аутобиографији“. У тој борби користи се и „Гласом Народољубца“ Лукијана Мушицког, кога је само неколико година прије тога и римовао (!) Из Далмације шаље Димитрију Давидовићу текст у коме износи своје погледе на мит и риму“: „У пјесмама налазе се двије ствари, од који' једна ми је толико мила, колико што ми је друга мрска и неугодна; то јест: Сличност и Баснословија (Грчка и Римска). (...) Сличности што се тиче (...) је ш њом (...) дражесна једна красота више, и једно згодно средство (...)“. О овом ставу Жарко Ружић каже: Мркаљ се, међутим, изјашњава против класичног мита („баснословије“), а за риму („сличност“). Зато није чудо што је сва његова поезија римована (...) Све то показује да је Мркаљ гравитирао од класицизма ка предромантизму“ (!) Уз писмо шаље и двије пјесме: „Побожну јутрењу пјесму“ преведену с њемачког и „Пјесну Канижлићеву“.
Из времена Мркаљевог боравка у Далмацији потиче и једно занимљиво писмо Герасима Зелића, архимандрита манастира Крупа, Вуку Караџићу, у којем га „по напућењу г. Меркаља“ моли да прегледа његову аутобиографију и да је за штампу приреди. („Вукова преписка“, књига 3) Он пише како је рукопис оставио Павлу Соларићу у Венецији, па му чак да и предујам од 200 талира, али овај то није учинио, него „га је јоште до његове смрти потезао“. Сигурно је да то нису учинили нити Вук, нити Соларић. Интересантно би било сазнати ко је, ако неко уопште јесте, редиговао овај Зелићев рукопис.
Већ 1822. године долази у Земун, о чему свједоче полицијски и судски списи о једном вербалном сукобу са приватним учитељем Василијем Јовановићем.
У Земуну исте године настао је и његов сонет „Земунцима /када су довршивали славно уздигнута нова школска зданија/“, „први сонет у јамбском једанаестерцу (Ж.Р. н.д.). Објавио га је тек 1959. године Владан Недић у Зборнику Филозофског факултета у Београду. Сонет је у петостопном јамбу с римом облика: абба абба цдц дцд. Испјеван свечаним тоном, у славу подизања нових школских зданија“, он у прве двије строфе на необичан начин повезује/конфронтира митолошке мотиве овом дјелу, које ће „одметат' зверство, нарав злу покорит'“. Ова пјесма би се могла сврстати у корпус остварења којима се служио у својој националној борби.
Након одласка из Земуна поново наступа период лутања које га баца од Шапца и Срема, па све до Глине, Војнића и Карловца, гдје искрсава нови инцидент. О томе Самуило Илић пише Вуку: „Г. Сава Мркаљ (...) учини познанство с нашим Zeichnungslehrer-ом (учитељем цртања) Милинковићем, који му је по двапут на дан на латинске лекције ишао, и једанпут му предао крштени лист да му на лат. преведе. Јуче заиште овај своје крштено писмо, и рекне му: Господине, – а овај упорно одговори да није његов Госп. нити је фишкал да му пише и преводи (!) па онда затвори собу, узме нож, и у врат ниже ува га убоде, но смртну рану му не зада! Сада сирома Мркаљ у ладу почива ; шта ће бити јавићу вам“. Већ 22. новембра 1825. године Илић поново говори о Мркаљу: „Бедног Г. Мркаља пре неколико дана предаде магистрат Слуњском Регименту, који (...) изломи о њега читав лесковац за непокорност његову. После га окују у тешко гвожђе и отправе га првобанском Регим. под стражом. Тамо ће сирома на зло доспети (...)“.
У затвору у Глини обилази га доктор Шофер који констатује да се код болесника манифестује лудило у облику фиксне идеје гоњења. Предлаже да се поведе брига о његовом животу, иначе би могло доћи до стварног лудила. Мркаљеву молбу да му се дозволи одлазак у неки од манастита Стратимировић одбија, након чега га из глинског затвора пребацију у карловачку болницу, гдје му је додијељен свештеник Јован Дијаковић као васпитач, задужен за давање поука у вјери и моралу. С.Илић пише Вуку: „Г. Мркаљ, сирома, није гсподин, седи у шпитаљу и данас као будала затворен“. Овдје настаје и пјесма „Састављено, кад у Горњо-Карловачку боловаоницу доспедо побеђен, и остављен о свега света“, која је први пут објављена 1959. године са осталим пјесмама из рукописне збирке. У „Антологији српског песништва (XIII – XX век)“ Миодраг Павловић је уврштава под насловом „Море зала ов' је свет“, а у „Антологију старије српске поезије“ (уз пјесму „Јелени Дијаковић“) уврштава је и Младен Лесковац као „украс овој антологији и српској поезији свог времена“. Пјесма је потресно свједочанство, одраз самог пјесника крик несрећног човјека над безнађем, човјека који се није уклапао у тадашње друштвене норме, јаук правденика и страдалника.
У карловачкој „боловаоници“ Мркаља лијечи и доктор Сакс, који након годину у извјештају, између осталог, наводи да је „био одгојно запуштен од стране његове душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој судбини“, да из његове високе образованости и неразвијене осјећајности проистиче охолост и презир према другим људима и обезвређивање њихових живота. Иако је опасан за околину, за њега није лудница, већ живот у природи, и то најбоље у манастиру са љекаром и свештеником. Генералкоманда 1828. године моли Консисторију да се Мркаљ смјести у манастир , али они то одбијају правдајући се његовим ранијим испадима у Гомирју. Исте године настаје и „Сонет преславну Архипастиру“, у рукопису насловљен „Преславну и млогопожељену Архипастиру, када се приближаваше Епахији својој, путујући из Доњи' Карловаца“. Сонет је испјеван у јамбском једанаестерцу у славу Мушицког који је те године завладичен. Први пут је објављен у „Голубици“ 1839. године као „Сонет или сагласница“.
У то вријеме настају још двије Мркаљеве пјесме: „Мадригал за Нову Годину“ испјеван Мушицком пред крај 1829. године, на вијест да је овај именован за Горњокарловачког владику (објављен 1959. године у Зборнику Филозофског факултета у Београду); и „Млогопошт. Госп. Намесн. Јелени Дијаковић за Нову Годину“. Пјесма је посвећена Јелени Дијаковић, супрузи Јована Дијаковића који му је био додијељен као „васпитач“ и духовни учитељ у болести, а настала је поводом Нове 1829. године као израз дубоке мисаоности и осјећајности. У поменутој пјесми дуго су били спорни стихови:
„Сагревају сва серца исто семе!
Мухамедском смерт стрела моја плећу!“
чија је неразумљивост приписивана „тренутној тами Мркаљеве свијести“. Ружић, међутим, сматра да је тумачење смисла у сљедећем: „нека моја смрт злу семену с(а)тре њиву!“ И ову је пјесму пронашао Владан Недић у рукописној збирци коју је Мркаљ дао на чување Вуку (вјероватно 1833. године) и објавио у наведеном раду.
Из карловачке болнице, након неколико молби за удомљење у неком од манастира, Мркаљ је пребачен у Беч, у душевну болницу. Пред крај живота не чује и не може да говори. Писмима комуницира са Вуком, који га обилази. У том периоду Вук добија једну књижицу стихова , одакле је штампан „Сонет преславну Архипастиру“ и превод Хорација који у „Голубици“ носи наслов „Ода из Орација Флака, књ. IV. 3.“ Све остале пјесме, њих десет, пронашао је и објавио Владан Недић.
У једној од биљежака намијењених Вуку, Мркаљ каже: „Зашто ја овако мало знам? и зашто и ја не ради' у пољу Књижества Српског? – Прељута жељезна судбина и страшно гоненије, силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло, не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски, чим јединим Списатељ ваља да је задовољан“.
Ако је Мркаљевом филолошком раду до сада и поклањања одређена пажња, о његовом раду у пољу „књижества“ још се недовољно говори, тако да не бисмо могли погријешти ако бисмо рекли да је он и даље на извјесним маргинама историје књижевности.
Казано је да је написао руковет пјесама, међу којима има и антологијских. Незаобилазно је и његово ауторство десетак бриљантних пјесничких препјева, превода и прерада. Дуго је опстајала као незапажена чињеница да је римовао неримовани „Глас Народољубца“ Лукијана Мушицког. Био је први прави пјесник јамба у српској поезији, творац првог сонета у јамбском једанаестерцу и претеча костићевског десетерца. Класичар по образовању, али као противник класичног мита („баснословије“), а поклоник риме („сличности“), Мркаљ је у битном одступио од поетике класицизма.
Посљења вијест о Мркаљевом страдању потиче од С. Илића који писмом од 20. септембра 1833. године побавјештава Вука: „Хвала Богу што се смиловао на покојног Мркаља, те га је себи узео...“
Догодило се то између априла и септембра 1833. године.
Извјесно је да је овај текст само један, летимичан, поглед, хронолошки рез кроз биографско-књижевни лик Саве Мркаља. Доста је остало непоменутог. Доста је и непознатог. Посебне цјелине чине његови религиозно-филозофски ставови, као и књижевно-теоријска промишљања, којих смо се тек овлаш дотакли. Главна пажња је, чини се, била усмјерена на мање познате чињенице и фактографске, готово документаристичке дилеме које изазивају забуне.
На једном мјесту је речено како се чини да више нису неопходни нови подаци о Мркаљу, колико нови приступи већ постојећим.
Од користи би, међутим, било и једно, и друго.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар