Рефлексије о слици, слову и искушењу

(Између свјетлости и таме у оку Саве Мркаља)

                                            „...и нигдје није пророк без части
                                            до на постојбини својој
                                            и у роду и дому своме.“                 

                                                                                        (Марко VI, 4)

Сава Мркаљ, рад Предрага Драговића

Не постоји народ без ријечи и духа, нема га без језика и саговорника. Као што је на овим нашим балканским просторима данас, тако је, несумњиво, било и почетком 19. вијека, и не зна се у ком је времену била већа криза идентитета српског народа и његовог историјско-културног живота. Синајским пропламсајем – Ја сам који јесам! – потврђен је прелазак из небића у биће, из немуштости у слово и језик. Ово, дакле, што нам се догађа, не догађа нам се први пут. Зато би и на дилеме с почетка 19. вијека, можда, требало гледати као на савременост, или свевременост. Нарочито на она обиљежја везана за језик, културу, и духовност уопште.   
Ондашњи расцјепи у српском језику могли су проистећи из расјепа у души народа и због пада његове унутрашње снаге. Тада већ исрпљени славеносрпски језик постао је симболом духовног стања и невољом тренутка. Зато у овом кратком остврту и говоримо о Сави Мркаљу, пјеснику, филологу, филозофу, математичару, тада једном од најобразованијих Срба, као неправдено запостављеном генију јововске судбине, који је остао у сјени својих сретнијих настављача.