Умјетност је једина истина и добра ствар у животу , каже Гистав Флобер, а Ранко Јововић у својој поезији „Дивљи плач“, у пост скриптуму, додаје, или, на свој начин интерпретира: Поезија коју ја стварам Односно Која мене ствара Избор је Изабрана је“. Несумњиве су и очигледне везе између ових двију истина. Није нимало случајно што смо баш Флоберову реченицу искористили као увод у овај текст о дјелу или можда чак и парадигми Јововићевог пјевања. У наставку своје мисли Флобер каже: „Живот је тако страшан и може се поднијети само ако се избјегава, а то је постиже само животом у свијету умјетности“. Ето, баш овдје, у овом дијелу показује се нераскидивост ових двију конструкција. Поезија коју ја стварам је избор, живот живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животност ужаса (удеса). Изабрана је. Кренимо од једног од најмањих, а можда и најмањег сегмента ове књиге, дијела који носи наслов „Пољубац за Ану Ахматову“. Управо на том мјесту сусрећемо пјесме и стихове помоћу којих бисмо, можда, најлакше могли протумачити основу Јововићевог пјесничког карактера. Наравно, много сличних примјера се може наћи и у другим дијеловима књиге, али ми их „методом случајног узорка“ узимамо као један од могућих узорака у сагледавању и тумачењу овог пјесништва. По чему је то овај дио специфичнији од других? Вјероватно ни по чему осим што у себи садржи двије пјесме које у поднаслову (а једна од њих чак и у наслову) садрже придјев – акмеистички.
Узмимо као први примјер пјесму „Бронзани вран“. У поднаслову стоји „акмеистичка укрштеница“.
Кренемо ли логичким редом, ако у поезији уопште можемо повлачити логичке паралеле, долазимо до закључка да укрштеница сама по себи подразумијева двије праве, и то једну хоризонталну и једну вертикалу, али и тачку у којој се те двије линије сијеку. Пођимо даље, из свега овога се потпуно природно намеће питање – која је то тачка у којој се додирују акмеистичка и ова поезија? Погледамо ли, дакле, ову пјесму увидјећемо да она лексичким садржајем покрива говор једне друштвене групе, једног слоја који је као и друштвене класе иначе кроз историју имао свој језик, свој специфичан говор, идиом који га је обиљежавао. Асоцијације су потпуно јасне и забадају се оштро као стрелице. Логичне асоцијације на један живот, на један мали исјечак укупног људског битисања, асоцијације на једну власт, на једног човјека.
Језик ове пјесме стоји, дакле, као метајезик језика једне друштвене групе, као језик који је израстао из језика једне идеологије. Наравно, све је ту смијешно, подругљиво, иронично. Користећи прописани вокабулар, систем отрцаних фраза, пјесник се гласно смије и изругава.
Али од свега овога вјероватно је занимљивији поступак грађења пјесме, оно вјечито бирање, формално-садржинско рјешење. Покушаћемо, барем из свог угла, да понудимо једно од већег броја могућих приступа.
Прва строфа актуелне пјесме гласи: „Вјечности на вјечној тражи/ Слава ти и хвала/ Ви бронзани бог/ Ја бронзана будала“. Читајући ову строфу у континуитету увиђамо да пјесник коришћењем „паузе“, коришћењем прва два стиха као „цезуре“, настоји да створи језиву тишину, тајац и мук као подлогу за што рескији врисак.
Наравно, у том тону се пјесма и наставља: „И земља је бронзана/ И мјесечина и стока/ Власт држи бронзана дружина/ А власт је једноока“; поново прва два стиха као шапат а затим удар силовит и страшан. Нису ово једини примјери, често су те „паузе“ много дуже: „...Спаси Свемогући мој изгубљени народ/ Не дај очају/ Спаси очајног, изгубљеног/ Да не залаје/ Да не загрокће – / Гледај Благи ове суре свиње/ Око нас, међу нама, над нама/ И таква су наша браћа/ Врати сузу у њихове очи“.
Али и поред свега, остаје да трепери оно већ једном постављено питање – која је додирна тачка ових двију поезија?
Акмеизам, од грчког акме – врх, врхунац, литерарни је покрет у руској књижевности настао почетком двадесетог вијека. За разлику од симболиста, сматрали су збиљским само материјални свијет и посебно су тежили обликовању визуелних доживљаја предмета. Оријентисани на предметности и јасноћу пјесничког језика, порицали су прекомјерну метафорику и симболику. Као објекат пјесништва уводе лик снажног и енергичног човјека који треба да оздрави човјечанство. Може се рећи да су му главни представници Ахматова и Мандељштам. Наглашено су заступали теорију l’art pour l’art, умјетност ради умјетности, љепота ради саме љепоте.
У непосредну вези са ларпурлартизмом као пјесничком филозофијом доводе се и покушаји умјетника да одбаци норме грађанског друштва, да својим понашањем и поступцима скандализује окружење, такозвана боемија.
Поред Флобера, Готјеа и још неколицине великих писаца на западу (уз већ поменути руски круг), свакако да је Шарл Бодлер најмаркантнија личност и један од главних представника теорије l’art pour l’art.
Међути, увијек је, од самог поетка било јасно да се ларпурлартизму претпоставља теорија „умјетности ради живота“ и „живот ради умјетности“.
Покушајмо да се вратимо на почетак. Поезија коју ја стварам је избор, живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животног ужаса (удеса). Изабрана је.
Узмимо као први примјер пјесму „Бронзани вран“. У поднаслову стоји „акмеистичка укрштеница“.
Кренемо ли логичким редом, ако у поезији уопште можемо повлачити логичке паралеле, долазимо до закључка да укрштеница сама по себи подразумијева двије праве, и то једну хоризонталну и једну вертикалу, али и тачку у којој се те двије линије сијеку. Пођимо даље, из свега овога се потпуно природно намеће питање – која је то тачка у којој се додирују акмеистичка и ова поезија? Погледамо ли, дакле, ову пјесму увидјећемо да она лексичким садржајем покрива говор једне друштвене групе, једног слоја који је као и друштвене класе иначе кроз историју имао свој језик, свој специфичан говор, идиом који га је обиљежавао. Асоцијације су потпуно јасне и забадају се оштро као стрелице. Логичне асоцијације на један живот, на један мали исјечак укупног људског битисања, асоцијације на једну власт, на једног човјека.
Језик ове пјесме стоји, дакле, као метајезик језика једне друштвене групе, као језик који је израстао из језика једне идеологије. Наравно, све је ту смијешно, подругљиво, иронично. Користећи прописани вокабулар, систем отрцаних фраза, пјесник се гласно смије и изругава.
Али од свега овога вјероватно је занимљивији поступак грађења пјесме, оно вјечито бирање, формално-садржинско рјешење. Покушаћемо, барем из свог угла, да понудимо једно од већег броја могућих приступа.
Прва строфа актуелне пјесме гласи: „Вјечности на вјечној тражи/ Слава ти и хвала/ Ви бронзани бог/ Ја бронзана будала“. Читајући ову строфу у континуитету увиђамо да пјесник коришћењем „паузе“, коришћењем прва два стиха као „цезуре“, настоји да створи језиву тишину, тајац и мук као подлогу за што рескији врисак.
Наравно, у том тону се пјесма и наставља: „И земља је бронзана/ И мјесечина и стока/ Власт држи бронзана дружина/ А власт је једноока“; поново прва два стиха као шапат а затим удар силовит и страшан. Нису ово једини примјери, често су те „паузе“ много дуже: „...Спаси Свемогући мој изгубљени народ/ Не дај очају/ Спаси очајног, изгубљеног/ Да не залаје/ Да не загрокће – / Гледај Благи ове суре свиње/ Око нас, међу нама, над нама/ И таква су наша браћа/ Врати сузу у њихове очи“.
Али и поред свега, остаје да трепери оно већ једном постављено питање – која је додирна тачка ових двију поезија?
Акмеизам, од грчког акме – врх, врхунац, литерарни је покрет у руској књижевности настао почетком двадесетог вијека. За разлику од симболиста, сматрали су збиљским само материјални свијет и посебно су тежили обликовању визуелних доживљаја предмета. Оријентисани на предметности и јасноћу пјесничког језика, порицали су прекомјерну метафорику и симболику. Као објекат пјесништва уводе лик снажног и енергичног човјека који треба да оздрави човјечанство. Може се рећи да су му главни представници Ахматова и Мандељштам. Наглашено су заступали теорију l’art pour l’art, умјетност ради умјетности, љепота ради саме љепоте.
У непосредну вези са ларпурлартизмом као пјесничком филозофијом доводе се и покушаји умјетника да одбаци норме грађанског друштва, да својим понашањем и поступцима скандализује окружење, такозвана боемија.
Поред Флобера, Готјеа и још неколицине великих писаца на западу (уз већ поменути руски круг), свакако да је Шарл Бодлер најмаркантнија личност и један од главних представника теорије l’art pour l’art.
Међути, увијек је, од самог поетка било јасно да се ларпурлартизму претпоставља теорија „умјетности ради живота“ и „живот ради умјетности“.
Покушајмо да се вратимо на почетак. Поезија коју ја стварам је избор, живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животног ужаса (удеса). Изабрана је.
(1998.)
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар