Поезија која говори истину

(Ђорђе Брујић, Последњег дана вече, Књижевна задруга Српског националног савјета)

Пише: Милош Кордић

Донесе ми Ратко Дмитровић, новинар, публицист, мој Комоговљанин, а сродством шурјак, из Подгорице, главнога града сусједне нам Црне Горе, у којој је (и до Скадра на Бојани, у Албанији, свратио), књигу пјесама „Последњег дана вече“ Ђорђа Брујића. Прије него што ми предаде књигу коју ми је Ђорђе по њему, дакле, упутио, односно прије него што је књигу и споменуо, упита Ратко мене, телефоном, шта ми значи име: Ђорђе Брујић, који живи у Подгорици. И кад рекох све што знам, све чега се сјећам, послије неколико дана, при првом сусрету, добих ја Ђорђеву књигу.

Од документа ка фикцији

(Између књига у бојама)

 

Прозно стваралаштво Тодора Живаљевића Величког у најкраћем бисмо могли окарактерисати као спој ерудиције и фикције.
Добра „обавијештеност“ и документарност сигурно су међу примарним тачкама, па самим тим и у темељима Живаљевићевог дјела, иако се често у самим причама ствара привид о томе како се, у ствари, ради о „чистој“ ауторској творевини, о приповијести скованој „само у глави писца“, барем у оној мјери колико то подразумијева традиционална прича. Наравно, те границе се из трена у трен помјерају.

Ријеч на врху језика

(Свјетлост и смрт Драгана Вучића)

 

 

На први поглед, можда, загонетан, супротстављен или двосмислен, наслов књиге Драгана Вучића „Светлост смрт“ чини, уствари, згуснут, сажет израз, основну идеју, односно пјесничку парадигму, или пјеснички програм, не само стихова у овој збирци, него и укупног поетског промишљања аутора. „А ти лица мога не можеш видјети и у животу остати“, написано је у Књизи изласка. Не поништавају ли се тиме и у данашњем, овом и оваквом свијету таме, недоумице, за све оне чије су очи отворене и који сваку честицу примају са знањем да је у питању истинска свјетлост, дијалога и свеприсуства?  Она луча што „свијетли у тами, и тама је не обузе“.

Акмеистичке раскрснице Ранка Јововића

Умјетност је једина истина и добра ствар у животу , каже Гистав Флобер, а Ранко Јововић у својој поезији „Дивљи плач“, у пост скриптуму, додаје, или, на свој начин интерпретира: Поезија коју ја стварам Односно Која мене ствара Избор је Изабрана је“. Несумњиве су и очигледне везе између ових двију истина. Није нимало случајно што смо баш Флоберову реченицу искористили као увод у овај текст о дјелу или можда чак и парадигми Јововићевог пјевања. У наставку своје мисли Флобер каже: „Живот је тако страшан и може се поднијети само ако се избјегава, а то је постиже само животом у свијету умјетности“. Ето, баш овдје, у овом дијелу показује се нераскидивост ових двију конструкција. Поезија коју ја стварам је избор, живот живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животност ужаса (удеса). Изабрана је.

У плавом круги нирване

(Ђорђе Брујић, „Нови пусти дани“)

Пише: проф. др Миљко Шиндић

 

Млада поезија из студентских дана „пустих“ и „нових“ у истој мери, реалистичних и надреалистичних, младог песника, већ је насловом књиге („Нови пусти дани“) обележена временом што јој није било наклоњено и изгнаничком самоћом. Њен аутор, Ђорђе Брујић, песник по рођењу, није само човек који пева после рата „горчином која светли“, како је у рецензији написао познати црногорски песник Ранко Јововић, него и учесник рата који се борио за свој родни крај, Српску Крајину, и певао у рову док су око њега певала пушчана зрна. Ову „изузетну књигу изузетног песника“, сачињену од бола и патње „утопљене душе“, завичајно културно друштво „Сава Мркаљ“, чије је ново пребивалиште после егзила из Топуског у Новом Саду, наградило је значајним књижевним признањем.

Српске новине: "Жетелица и Шумановић"

Крстообразна поетика Ђорђа Брујића

                                                                   

Све док под сводом тече време ново, 

                                                            Цртаћу под свећом ово исто слово.

 

Пише: проф. др Дарко Танасковић

Стара времена су од беспочетности текла и остављала своје белеге на земљи и у људима, а ново време нас запљускује све новим и новим таласима, и оним шуштећи тихим и оним урлајуће рушилачким, непрестано ронећи обале човекове извесности у погледу његове судбине у ткању опште повеснице. И тако ће бити до у бесконачност. Вазда будан за све трептаје људске душе сред космичког немира, песник о том укрштању, пресецању и прожимању дијахронијског и синхронијског сведочи крстоликом поетиком свога смиреног гласа.

Двије слике снијега

ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖИ САВЕ ШУМАНОВИЋА У ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА

 

 

Пише: Ђорђе Брујић

У књижевном наслеђу академика Дејана Медаковића остала је објављена пјесма, укрепљена лирска визија, идентификација и обраћање сликару и страдалнику, мајстору бијелог – Сави Шумановићу, написана још 1988. године, а насловљена сасвим једноставно, готово некролошки – „Сећање на Саву Шумановића“. Састављена од седам катрена, почиње описно ненаметљиво, као констатација затеченог: „Срем је полегао под снегом / опустеo простор се шири / црквени торањ ко копље / из шутљиве пустиње вири“, а завршава: „До неких неслућених међа / ослобођен страха и уза / остаде Срем у снегу / ко једна смрзнута суза.“ У покушају да се досегне до дубљег смисла стиха, да се открије више скривених мјеста у њему, немогуће је пренебрећи само наизглед искуствено питање: шта је то једног од наших најзначајнијих историчара умјетности, и несумњивог посвећеника свом и нашем добу, човјека сабијених, вишеструких знања, „наговорило“ да поред расположивог методолошког ликовно-критичарског инструментаријума, посегне за поезијом како би њоме осмислио и исказао поглед на опцртани ликовни предио, односно претпостављени сликарски свијет Шумановића.

Између пута и посрнућа

Ђорђе Брујић, Свећа и слово, песме, Књижевна задруга
Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020.

Пише: Драган Лакићевић

Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте песничка збирка која жели да егзистенцију као такву – и кад припада лирском субјекту и кад је човекова уопште – сагледа у лирским сликама и апстрактним димензијама, без декларативних и фактографских података. Томе има више разлога, али ћемо ми ући само у један: стваралачки. Песник је утврдио свој поступак да лирском реториком покрене асоцијативне могућности значења, па и одредишта сопствене поезије.
На самом почетку, песник евоцира детињство, у његовим бојама, симболима, артикулацијама памћења и првотних слика којима се дочарава рођење. „Млеко“ и „со“ чине суштину бића, а свет у којем се то биће обрело и препознало има своје окружење. Сензибилности бића прилагодио се свет, сав од благости језика и структуре песме коју сачињава, то јест ствара, тај свет.

Ад наш свагдашњи

(О хришћанском и митском у поезији Будимира Дубака)

Пише: Ђорђе Брујић

У бићу сваког осврта на одређено умјетничко дјело несумњиво се крије тежња да самим собом обликује коначан став о тој умјетности, доносећи издвојени вриједносни суд, једнако као што је извјесно да природа тога текста, или есеја, није коначна, него да он представља недовршен покушај о могућностима принципијелног увида у елементе, границу, теорију и начела претпостављене творбености.
Засебно је питање да ли је коначним могуће дати одговор о бесконачном, без обзира што таква жеља може бити иманентна природи есеја, његов подтекст, а у коначном и његов унутрашњи смисао. Дефиниција система девијација у поезији није аналогна категорији девијације уопште; у пјесништву она претпоставља измјештеност, помак из равнотеже, или онеобичавање. 

Дневна новина "Дан" - приказ књиге "Свећа и слово"

Храм од речи

(Ђорђе Брујић, Свећа и слово)

Пише: Др Душко Бабић

Основна тема песничке књиге Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте потрага песника за духовним склоништем у свету несталних, обеспокојавајућих истина. Наглашено личне, највећим делом исповедне, ове песме своју основну инспирацију налазе у доживљају обесмишљености и обескорењености лирског субјекта и тињајућој вери да у свету „недостојном и сна и јаве“ постоје путеви избављења. Песник себе (а преко себе и човека уопште) сагледава у стварности која му личи на неки „туђи архипелаг“, у заглушујућој празнини „буна и комешања“, где је атрофирала људска потреба да властито постојање уздиже ка смислу и онтолошком утемељењу.

О књизи "Последњег дана вече"

Текст Милице Бакрач у Српским новинама, бр. 87

Сјећања у књизи "Последњег дана вече" Ђорђа Брујића

                                          Сећање на рат је носталгија губитника

                                          Чежња за идејом, очај над поразом

                                          Сећање на рат је носталгија за ратом

Пише: Милица Бакрач

Најновија књига Ђорђа Брујића Последњег дана вече, објављена у издању Књижевне задруге Српског националног савјета, заслужено је добила Видовданску повељу, као најбоља књига објављена између два Видовдана, за 2016. годину.

Пред нама је књига чији је основни и главни мотив сјећање, и то управо оно ,,сећање на рат“ које сам цитирала на самом почетку овог осврта: сјећање као лепеза аутора подсјећа да је остао жив и здрав, сачуваног вида, лица, удова, сачуваног разума. Исто оно сећање које нетремице подсјећа да су многи наши сународници ,,остали тамо“, од Јасеновца до кобних деведесетих година, извађених очију, обезглављени, осакаћени, у масовним гробницама, у гробницама без икаквог обиљежја чије кости леже под туђом земљом. Сјећање пламти као запаљена кућа и тиња попут угашених огњишта.

Митско место – Бабанија

Mирко Демић: По(в)ратнички реквијем, Агора, 2012.

 

Опустела Банија у коју се тихо и спорадично враћају њени избегли становници, постаје митска Бабанија већ првом реченицом романа По(в)ратнички реквијем Мирка Демића – „Одавно не живим”. И други ће по(в)ратници, како их Демић назива исписујући кованицу која означава не било какав повратак већ онај који се одвија „после рата”, често наглашавати: „Ми смо живи мртваци... само су нам мртве наше бесмртне душе”, изокрећући мотив живих мртваца Хуана Рулфа у мотив оних који себе доживљавају као да им је живот већ окончан и чија се „свакодневна јадиковка” заиста претвара у реквијем, молитву за мртве из чистилишта, коме Бабанија одиста сличи.
Први роман о избеглицама и повратницима у нас покушава да на деликатан начин прикаже очајање оних за које су рат и промене које је он изазвао представљали крај њиховог живота у симболичком смислу, као да је уопште могуће о очајању и смрти писати деликатно. 

Опјевавање божанског

(Милица Краљ, Лепи Јован, Унирекс- Јаникс, Подгорица-Београд 2011.)

Нова пјесничка књига Милице Краљ насловљена „Лепи Јован”, објављена је под окриљем „Унирекса” из Подгорице и „Јаникса” из Београда. Збирка садржи 33 пјесме, која почиње циклусом „Лепи Јован”, а завршава са „Плавим анђелом ариљским”.

Призори личне свакодневице

О поезији Ђорђа Брујића

 

Aко хоћете да сачувате литерарну савјест, било да је она изазвана критичарском или рецезентском формом, онда најбоље што вам се може у том спасоносном тренутку догодити, то је да се пред вама нађе рукопис истинског пјесника. Или само, пјесника. Такав је случај са новим текстом Ђорђа Брујића. Након збирки «Нови пусти дани», «Страх од шума», «Упутство за путовање» и «Кућа на леду» у литерарном новитету одмах пада у очи линеарна доследност виђена као наставак већ пређеног поетског пута, издијељеног на колекторске етапе, у његовом случају већ поменуте, објављене збирке пјесама. У овдашњој књижевној лиги пребогатој пјесничким учесницима, није претјерано рећи да Ђорђе Брујић заузима изразито високо мјесто, ако једна таква блага градација у лошој култури није унапријед увреда за самог аутора.

Од свакодневног до универзалног

(Ђорђе Брујић, Кућа на леду, УКЦГ, Подгорица)

Иза једне пјесме стоји цио језик на којем је написана, говорио је Љубомир Симовић. Узмемо ли да се под језиком подразумијева и језичко памћење, што свакако јесте, онда је поезија Ђорђа Брујића у књизи «Кућа на леду», почев од лексике и стиховне интонације до тема и мотива, најпоузданија потврда оваквог увјерења. У њој сусрећемо више језичких слојева и искустава разноразних пјесничких облика: химнични тон средњовјековних молитава, савремену урбану лексику, иронију, гротеску...

Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке.

Јединствен књижевни вијенац

(Новица Ђурић, Светлост и сенке под Ловћеном, УКЦГ, Подгорица)

Новом књигом записа и репортажа, насловљеном "Сенке и светлост под Ловћеном", Новица М. Ђурић прекорачио је ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме – књижевног и новинарског израза. Дакле, до сада непревладана дилема – да ли је репортажа новинарски или књижевни жанр, кроз текстове Новице Ђурића добила је нови, сасвим конкретни обрис, простор у којем је остало мало мјеста за дилеме.