(аутопортрет)
 |
| Миљан Николић |
Начињен сам од вјетра, од иверја времена...
И од ове кише која преписује архајске облике
У надланицу земље, ја сам ријеч заведена
Цватом протурјечне руже којом зарек’о се Рилке.
Заглушен информацијама што укидају значење,
Ни албатрос, ни шта слично... ја одраз сам даљине...
Искра заогрнута у зорно помрачење.
Лаж тако лијепо одњегована у прихватилишту истине.
И све те хартије што се пјесми удварају
Моје су право лице, празно и просто...
К’о и оспорени свијетови у свом потрошеном сјају! –
Ту, крај свега – у недоступу ноћног неба ме има...
Ја сам то у ничему забачено острво –
Загрљено ћутањем, казаним у стиховима.