Приказивање постова са ознаком Миљан Николић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Миљан Николић. Прикажи све постове

четвртак, 20. март 2025.

Обнова бића

 
(Миљан Николић, "Обнова бића" /О поезији Ђорђа Брујића у књизи "Глинска сриједа"/
Дан, Додатак о култури "Ћирилица", Подгорица, 19.3.2025.)

среда, 19. март 2025.

Обнова бића

О поезији Ђорђа Брујића у књизи „Глинска сриједа“
 
 
Пише: Миљан Николић

Књижевник Ђорђе Брујић, пјесник унутарњег свијета човјека и лирски вјесник оностраног свијета, трагом свога бића у огледима сопствених спознаја, у помацима микро кретања материје изновно књигом пјесама „Глинска сриједа“ открива нам тајне виђене и сазнане с оне стране знака, у љусци ријечи која је претходила свему постојећем.
„Глинска сриједа“ доноси прочишћење од земног трајања, од неправди почињених у име оних који управљају свијетом, од таворења и разарања личног упоришта, завичаја из кога потиче пјесник, отварање ка спознаји и опросту за почињено.
Глина као матрица родног тла, али и она тамна страна бића која води ка подземном свијету сјенки и несвјесних порива и дан у недјељи који представља средиште временског тока и кретања као равнотежа између краја и почетка пређеног пута, јесте насловна синтагма која нас води у средиште „збивања“ унутар лирског субјекта, у центар његова унутарњег свијета, у његово биће и извориште; језик његове поезије, језгровит и слојевит ток мњења и осјећајности, откан метафорама и истанчаним, бираним лирским структурама које преносе енергију хтонског свијета освијетљеног зрацима самоспознаје.

субота, 22. април 2023.

Миљан Николић: Направа

(аутопортрет)
Миљан Николић

Начињен сам од вјетра, од иверја времена...
И од ове кише која преписује архајске облике
У надланицу земље, ја сам ријеч заведена
Цватом протурјечне руже којом зарек’о се Рилке.
 
Заглушен информацијама што укидају значење,
Ни албатрос, ни шта слично... ја одраз сам даљине...
Искра заогрнута у зорно помрачење.
Лаж тако лијепо одњегована у прихватилишту истине.

И све те хартије што се пјесми удварају
Моје су право лице, празно и просто...
К’о и оспорени свијетови у свом потрошеном сјају! –

Ту, крај свега – у недоступу ноћног неба ме има...
Ја сам то у ничему забачено острво –
Загрљено ћутањем, казаним у стиховима.