Миљан Николић: Направа

(аутопортрет)

Миљан Николић

Начињен сам од вјетра, од иверја времена...

И од ове кише која преписује архајске облике

У надланицу земље, ја сам ријеч заведена

Цватом протурјечне руже којом зарек’о се Рилке.

 

Заглушен информацијама што укидају значење,

Ни албатрос, ни шта слично... ја одраз сам даљине...

Искра заогрнута у зорно помрачење.

Лаж тако лијепо одњегована у прихватилишту истине.

И све те хартије што се пјесми удварају

Моје су право лице, празно и просто...

К’о и оспорени свијетови у свом потрошеном сјају! –

Ту, крај свега – у недоступу ноћног неба ме има...

Ја сам то у ничему забачено острво –

Загрљено ћутањем, казаним у стиховима.

 

 

Све по списку

 

(протосонет)

... јер сам тај кључ, по ком нешто се открива у кичми свог јаства.
Расклиман наслон понуђен твом бијесу и бића тјескоби.
Јесам и пијесак којим се осипају границе овог царстава...
Разбијено прозорско окно... и хук вјетра у једној празној соби...

Затечен пред собом; лик – остао у зрцалу иза путника,
Засталог, да погледа – ко је то што пред њим, тако, стоји!
... ја сам Домановић и црвени цјелов на челу друмског разбојника
И данга и догма и судњи дан и... сви потмули преци моји...

Јесам урлик над бубном опном безумног пучанства.
Прекомјерна доза хероинског љубавника у убаву вену.
Досада овог града. Пустиња што из једног зрна наста...

Ја сам језик свој насушни по коме постојим, створен –
Да говорим – док се не поруше сви бедеми глупости у времену!...
Дакле, ја заправо јесам све то, само да бих био изговорен?...

 

 (Одломак из панораме “Слике 82 пјесника“)