Крајина и Украјина

Доњецк и Луганск тренутно су области у којима се води велика борба. Ова подручја некада у прошлости насељивали су Срби. Пре око 270 година Срби из Војне крајине основали су ту своје војничке колоније. Ово је прича о мало познатој страници српске историје.

Османско продирање на Балкан изазвало је велика миграциона кретања српског народа северно од Саве и Дунава. У Хабзбуршкој монархији Срби су у 16. веку стекли посебан статус – војника граничара. Како би одбранила своје територије хабзбуршка власт циљано је организовала и насељавала Србе у погранична подручја која су збирно названа – Војна крајина. Та подручја простирала су се у периоду од 16. до 18. века од Лике и Кордуна до Баната.
Бечки двор је у новопридошлим Србима видео нове граничаре, те су они упућивани да се населе у ширем појасу аустро-турске границе. Другим речима, њихов долазак на тло Аустријског царства посматран је као појава која се није могла избећи, али која се, заузврат, и те како могла добро искористити, у смислу додатног ојачавања својеврсне одбрамбене тампон-зоне на аустро-турској граници.

Положај новопридошлих Срба подразумевао је њихово постепено и тегобно укључивање у државноправни систем Аустријског царства, као и преузимање свих оних обавеза, најчешће војноодбрамбених, како би осигурали могућност да се дугорочно настане на тим подручјима.
У историјском памћењу српског народа најпознатије сеобе биле су она из 1690. године, када је под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића група од око 30.000 Срба населила простор данашње Војводине. У историографији, позната је као Велика сеоба Срба. Друга сеоба догодила се 1740. године под вођством патријарха Арсеније IV Јовановића.
Иако је главни правац миграционих кретања био усмерен ка територијама Хабзбуршке монархије, национална историја памти и случајеве миграција на исток, и то у Украјину, тада пограничну земљу великог Руског царства.
За разлику од ранијих сеоба, одлазак Срба граничара у царску Русију није имао масован карактер и до њега је дошло доста касније.
Догодило се то у првој половини 18. века када је Османско царство под притиском војних успеха Хабзбуршке монархије почело да стагнира, па је самим тим и положај Срба у тадашњој Војној крајини почео да слаби.
Српски официри у аустријској војсци, незадовољни третманом у војсци и обавезама које су аустријске власти почеле да намећу на подручју војних регименти, одлучили су да потраже боље услове.
Најзаслужнији за формирање друге српске насељеничке области у Русији били су потпуковник аустријски Јован Шевић и пуковник хусарски Рајко Прерадовић, као и генерал Јован Хорват.
Јован Шевић борио се за опстанак војних крајина у Банату и Бачкој. Када је постало јасно да ће бечки двор дефинитивно развојачити (укинути) војне области и интегрисати их у цивилни систем, Шевић је одлучио да емигрира у Русију. Развојачењем Војне крајине Срби су изгубили војничке привилегије и постали обични поданици царства са свим финансијско-економским обавезама према цивилним властима.
С друге стране, Русија је видела одличну прилику да, као некада Хабзбуршка монархија, добије искусне борце који ће у замену за неке привилегије чувати границу царства.
После много перипетија са аустријским властима око издавања пасоша и допуштења да отпутује у Русију, најзад се новембра 1750. године обрео у Петрограду. Шевић је био један од првих високих официра који је напустио Хабзбуршку монархију и прешао у Русију, и тиме отворио врата за талас миграција Срба у ту земљу. Ступио је у контакт са царским двором у Петрограду где му је обећан чин генерала и одобрење да се са саборцима настани у Русији. Постепено је продао сву своју имовину и тајно убеђивао друге официре да му се придруже.
У замену за преко потребну војну подршку, Јелисвета I је обећала мушкарцима „плодну земљу“. Напади кримских Татара против украјинских Козака већ су помогли да се Русија гурне у разорни рат са Турском, који је трајао од 1735. до 1739. године.

Септембра 1752. године Шевић је са својом групом Срба исељеника стигао у Русију. Кијев је било главно колонизационо пријемно место за добијање војног распореда и колонизационог права. Њих су у Кијеву упутили код Хорвата у Нову Србију, а што је сметало Шевићу. Крајем фебруара и почетком марта 1753. године Сенат је одлучио, после разматрања, да ови Срби запоседну „украјинску линију“ (гранични ланац) и изврше насељавање на простору између река Бахмут и Лугањ. Планирано је да се ту настани 3.000-5.000 војника, по угледу на Нову Србију. Прерадовић и Шевић су постали руски генерали.Декретом Сената 1753. године основана је Славеносрбија. Држава је тражила православне војнике за службу у мобилним војним јединицама који би могли да обезбеде прекограничну одбрану јужних степа, обезбеде и прошире руски приступ Црном мору и изграде мрежу пограничних утврђења.
Постојала су два одвојена погранична подручја у која су слати Срби и други балкански досељеници. Прво, основано 1752. године, названо је Нова Србија. Већина територије се налазила у данашњој Кировоградској области у Украјини. У поменутим областима тих година населило се пар хиљада Срба.
Писац Милош Црњански је описао миграцију у Русију 1752. године у роману „Сеобе“. Територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу Луганске и Доњецке области. Симеонов син Александар Пишчевић у својим мемоарима детаљно описује та насељавања и разлоге сукоба Хорвата и Шевића, око првенства.
Административни центар Славеносрбије је био Бахмут (од 1924. Артемивск). Славеносрбија је, као административна јединица, на исти начин као и Нова Србија, изгубила свој статус, али су се трагови уградили у само име овог округа.
Царским указом 1764. године Славеносрбија је са утврђеном „украјинском линијом“ названа Екатаринска провинција новоросијске губерније. Иста српска војничка територија је 1775. године додата Азовској губернији.
О постојању Срба на просторима Лугањске и Доњецке области сведоче и бројни топоними српског порекла који су се до данас задржали у тим срединама.
Српски досељеници су у значајном броју почели да подижу своје насеобине, а давали су им имена својих родних места, те се данас у срцу Украјине налазе вароши Панчево, Смедерево, Земун, Вараждин, Вуковар, Бечеј, Сентомаш, Чонград, Сомбор, Турија, Мошорин, Бешка и многих других.
Поред топонима, веома често се може наићи и на презимена као што су Хорват, Вујић, Милорадовић, Стратимировић, Удовички, Аврамов, Степанов… Наравно, после административног гашења области, а услед непобитне културолошке и етимолошке сродности, дошло је до брзе асимилације, тако да данашње становништво ових области нема свест о свом српском пореклу. Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Србије и Славеносрбије. Остало је записано да је као једини преостали Србин у некадашњој Славеносрбији 1837. године живео извесни стогодишњак, поручник Милутинов. (Непознати изворник)