Зоран Богнар (Ћалић): Црни косач

Хеј ти, Црни косачу,
ти једини бесмртниче крштен мудрошћу
и Луциферовом крвљу у белој ноћи;
ти што имаш кључеве од свих гробова
и помичеш тешке камене плоче
што раздвајају хумке земље;
ти што нас кроз миленијумске ветрове учиш
да нема смисла
ни у животу, ни у смрти,
јер живети значи градити
једрењак и шкрињу истовремено;
ти што нам свакодневно
из дубине празнине и величине (непре)бола
сведочиш
да ниједан живот није вечан,
да ниједна смрт није вечна,
и да постоји само
умирање и поновно рађање...
одмори се и ти мало, направи паузу... бар један убоги дан...

 

Неодољиви мирис смрти

Неодољиви мирис смрти
јасно ставља на видело огромни јаз
између света изобиља
и света у коме нема ничег
свакодневнијег
од свакодневног умирања.
Неодољиви мирис смрти,
попут вучјих очију из таме,
ћути и вреба
чекајући својих пет минута
кад ће коначно постати господар
глувог
доба.
Неодољиви мирис смрти
увлачи ми се у слузаве ноздрве
и поклонивши ми небески релакс
узима ме у наручје своје.
Неодољиви мирис смрти,
тај божји дар нама грешницима,
једина је ствар која стоји на путу
између живота и удобног гроба

 

Свети фрагметни

Има много светих фрагмената мог живота

који су нестали заувек. Свети фрагменти

нестали су, истопили се у комуникацији,

у битисању, у дизању, у сновима, у падању…

И када бих сада погледао у ретровизор живота

видео сам да су ме упропаштавали како су хтели,

видео бих да сам много више покораван, него

што сам заповедао… Никада није било периода

да сам живео само једним животом : животом

песника, радника, љубавника… Одувек сам

истовремено трошио снагу из више живота. И

када бих сада морао изабрати своју коначну

улогу, остао бих беспомоћан. Она је нестала

заувек, побратимљена у васиони немара

с трагедијама других…

                                                            Борово, 1990.