ти једини бесмртниче крштен мудрошћу
и Луциферовом крвљу у белој ноћи;
ти што имаш кључеве од свих гробова
и помичеш тешке камене плоче
што раздвајају хумке земље;
ти што нас кроз миленијумске ветрове учиш
да нема смисла
ни у животу, ни у смрти,
јер живети значи градити
једрењак и шкрињу истовремено;
ти што нам свакодневно
из дубине празнине и величине (непре)бола
сведочиш
да ниједан живот није вечан,
да ниједна смрт није вечна,
и да постоји само
умирање и поновно рађање...
одмори се и ти мало, направи паузу... бар један убоги дан...