 |
| Ратко Дмитровић |
Пролази тихо, па бурно, онда цури, или капље као леденица на мартовској југовини, чини се да га нема али нас трава, дрво, огледало с нашим ликом у дубини, подсети на то нешто што све најпре уздиже потом вуче према крају, што нема укус, боју, мирис а јаче је од свега што познајемо. Зове се време.
Прошла су два миленијума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће трају расправе о човеку који је променио мисаони ток милијарди људи, или су то учинили његови следбеници, или тумачи његове проповеди, свеједно је. Учење Христово, уз основне поставке, претопљене у догму једне од монотеистичких религија, обесмислило је време, учинило га релативним, дало до знања да има почетка али нема краја.
Прошла су два миленијума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће трају расправе о човеку који је променио мисаони ток милијарди људи, или су то учинили његови следбеници, или тумачи његове проповеди, свеједно је. Учење Христово, уз основне поставке, претопљене у догму једне од монотеистичких религија, обесмислило је време, учинило га релативним, дало до знања да има почетка али нема краја.
Уочи сваког Божића и Васкрса појаве се теоретичари религије на веслу старих прича чији је циљ да суштину веровања у хришћанству доведу под знак питања, да се казује и доказује како је Исус био само обичан човек, нешто просветљенији од других, да није чинио чуда, није имао следбенике и није васкрсао. Ово последње – васкрсење – тачка је ослонца вере хришћана, на томе почива све што хришћане чини верујућим бићима, то је нешто о чему се – а није другачије ни с догмама других великих религија – не разговара. Или верујете или не верујете.
Време када су постављени канони хришћанства било је време скучене људске свести, примитивне технологије, и нико, бар колико данас знамо, није могао ни да наслути до којих ће се висина уздићи људски мозак и шта ће све успети да створи. Много тога је у међувремену обесмишљено, доведено до апсурда, одбачено… готово све осим вере. То је неисцрпно погонско гориво, узимамо га из мозга, наш једини контакт с оностраним, божанским, несагледивим.
Е, та вера је у нераскидивом споју с васкрсењем, ма како год га неко тумачио и видео, неважно је. Нема суштинске разлике између апсолутне вере да ће се Исус Христос једнога дана физички појавити у небеској кочији и спустити на земљу и исто тако непомућене вере да се човек може вратити свом изворишту, обновити, духовно васкрснути. Да се може у потпуности променити, само ако хоће.
Какав год да је био живот и животни крај Исуса из Назарета, оно што приписујемо његовом учењу несумњиво је могућност да наше животе учинимо лакшима, да схватимо бескрајну моћ чистог, неупитног, неусловљеног веровања. Човеку је дато да никога и ништа не може у целости, до краја да контролише. Осим сопствених мисли, а то је најтеже. Онај коме ово пође за руком, а такви нису ретки – многи од њих нису свесни благодети коју имају – открио је тајну живота, суштину веровања Исуса Назарећанина, открио је тајну Васкрса.
Време када су постављени канони хришћанства било је време скучене људске свести, примитивне технологије, и нико, бар колико данас знамо, није могао ни да наслути до којих ће се висина уздићи људски мозак и шта ће све успети да створи. Много тога је у међувремену обесмишљено, доведено до апсурда, одбачено… готово све осим вере. То је неисцрпно погонско гориво, узимамо га из мозга, наш једини контакт с оностраним, божанским, несагледивим.
Е, та вера је у нераскидивом споју с васкрсењем, ма како год га неко тумачио и видео, неважно је. Нема суштинске разлике између апсолутне вере да ће се Исус Христос једнога дана физички појавити у небеској кочији и спустити на земљу и исто тако непомућене вере да се човек може вратити свом изворишту, обновити, духовно васкрснути. Да се може у потпуности променити, само ако хоће.
Какав год да је био живот и животни крај Исуса из Назарета, оно што приписујемо његовом учењу несумњиво је могућност да наше животе учинимо лакшима, да схватимо бескрајну моћ чистог, неупитног, неусловљеног веровања. Човеку је дато да никога и ништа не може у целости, до краја да контролише. Осим сопствених мисли, а то је најтеже. Онај коме ово пође за руком, а такви нису ретки – многи од њих нису свесни благодети коју имају – открио је тајну живота, суштину веровања Исуса Назарећанина, открио је тајну Васкрса.
Нема коментара:
Постави коментар