 |
| Ратко Дмитровић |
Пролази тихо, па бурно, онда цури, или капље као леденица на мартовској југовини, чини се да га нема али нас трава, дрво, огледало с нашим ликом у дубини, подсети на то нешто што све најпре уздиже потом вуче према крају, што нема укус, боју, мирис а јаче је од свега што познајемо. Зове се време.
Прошла су два миленијума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће трају расправе о човеку који је променио мисаони ток милијарди људи, или су то учинили његови следбеници, или тумачи његове проповеди, свеједно је. Учење Христово, уз основне поставке, претопљене у догму једне од монотеистичких религија, обесмислило је време, учинило га релативним, дало до знања да има почетка али нема краја.
Прошла су два миленијума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће трају расправе о човеку који је променио мисаони ток милијарди људи, или су то учинили његови следбеници, или тумачи његове проповеди, свеједно је. Учење Христово, уз основне поставке, претопљене у догму једне од монотеистичких религија, обесмислило је време, учинило га релативним, дало до знања да има почетка али нема краја.