 |
| Милица Бакрач |
Господе, није нам хладно
у доба мразно и гладно!
Зебу нам руке и лица,
но, ми смо ко јата птица
чије се гнијездо свија
код Светога Василија.
Не, Боже, хладно нам није.
Твоје нас огњиште грије.
Богородица, њежна Мати,
на пут нас пребрижна прати:
и старце, и дјецу, и оце...
Мотри конопе и зле коце,
чекају нâс и броје.
Господе, промрзло је...
Рођени, због нас не зеби.
Наш вид је подигнут Теби
у доба сурово, гладно.
Сем Бога судије не постоје
на дан суђења владици Јоаникију
и никшићким свештеницима
Моле се усне васкрслог рода,
јер јеси Васкрс, Жертва, Слобода.
И сви смо спремни за Тебе мрети,
Истино наша, Владико Свети.
Онај ког данас превари рука,
његова црква зваће се брука.
Сем Бога судије не постоје.
Зар они Теби кривице броје
и биљеже их у пусте ћате
рад ситне, мале земаљске плате.
За Тебе дрхте срца твог рода,
јер наш си понос, Вожд и Слобода.
На небу Ранко светиње брани
Ранку Јововићу
Дођоше хладни, олујни дани.
Камену студен. Птици на грани.
Не фали соли виду и рани.
Чуј нас, Пјесниче, и због нас бани,
замахни пером, пред зебњу стани.
На небу, Ранко, светиње брани.
Сад ти је лако. Сад имаш мобу.
Објави војну страшноме добу!
Троглаву алу, витеже, рани.
С Ловћена, Ранко, светиње брани!
Јер језик српски твоја је кама.
Прискочи, снаго, благо нама...
А ћирилица плам твога штита,
замахни, не дај! Ако ко пита:
Ко ли је онај вој одабрани?
Викнућу гласно: Светиње брани
Јововић Ранко, наш брат и пјесник!
Побједе часне свједок и вјесник!
Не мрзни, сузо. Ћути. И кани!
Не небу Ранко светиње брани.
Нема коментара:
Постави коментар