Загреб… Топуско… Опатовина.

(Сећање са линије Agram – Ad Fines)

У приликама какве су тада владале у Загребу, држао сам се на дистанци од иоле активнијег културног живота. Читао сам оно што сам волео, а тако сам покушавао и да пишем. У то доба ми се чинило да не желим да продубљујем сукобе у себи, па сам настојао да живим колико је могуће чисто, у свом свету, враћајући се само повремено реалностима. У мом непосредном окружењу беше мало уметника, тако да сам могао слободно да волим своја осећања и да надахнут великим и старим мајсторствима паралелно бивам у неколико градова. Блештава светла позорнице ретко су се палила пред мојим очима и те кругове сам доживљавао више емпиријски, као разливене таласе који су до мене допирали из сумрачних даљина, непознатих и непојмљивих. Све је са моје тачке изгледало нестварно и недохватљиво, или ја можда нисам ни желео да му будем ближи. Суштина провинције у некадашњем банском граду тешко се могла назрети са позиција на којима ми беше тежиште. Тек кад се уђе дубље у ту лепљиву масу која је у својој нутрини била ваздушаста и некако прозирна, откривале су се тајанствености сплеткарења и било је лако проникнути у филозофију периферије и малограђанштине. Баш такав, живот без чувства, усрдности, стварне прозрачности, уносио је неповерење у мене. Нисам могао да поднесем неукусно и подло лицемерје, подвлачење под кожу и више него тугаљиве наклоне иза којих је вребала двострука бојазан. Града се нисам плашио. Веровао сам у његове загарављене чекиће, глатке трамвајске шине и улице превучене лепљивом емулзијом која се за кишних дана посебно светлосно преливала, и била опасна за човека.

Било је то време заласка једног друштва. Међу људима се осећала искричава раздражљивост иако су сви настојали да је затоме. И свежем дошљаку је било јасно да свако чека свој тренутак – да побегне или да се бори. Не верујем да се знало зашто. Ја у то време нисам имао неприлика, мада сам избегавао распојасану и запенушану масу која је сваким даном бивала све већа. Пошто би ме неколико ноћи заредом претресали полицајци у дугим кожним капутима, ја бих одлазио још више повређен и блед, и сам. Сигурност у густини Опатовине, али не оне горњоградске, него оне топле, завичајне, била је у то време равна шоку који доживљавају бродоломници док им се спушта чамац за спасавање.

Слободе није било. Једино спокојство се осећало у ходу по палом кестеновом лишћу и оштром шкргуту шљунка са парковских стаза. На крају главне алеје, која је од дрвореда централне улице водила према језгру тог зеленог царства, био је портал готичке катедрале. За потребе француских цистерцита овде ју је саградио угарски двор, који им је даровао и поседе све до загребачких зидина.

Ни сада не могу да схватим ту поплаву осећања, то усхићење и ватру у коју бисмо као деца падали када бисмо у корену неке од вековних јела пронашли крхотину порцелана или неки други траг који нас је водио у витешке светове маште. Око цркве беху високи насипи и јасно се могло знати да су француски фратри умели и да ратују. Њихов чврсто затегнути ритерски ред, и за то време готово неограничену моћ, пољуљао је сам Ватикан, они који су их и створили. Огромна имања, сачињена од непрегледних европских пространстава, касније су распродана. Света столица је још једном показала да не трпи одливање снага. Разбијенима и онемоћалима, уточиште је понуђено овде.

Све се окончало када су турски топови запуцали на њихово светилиште и тако довршили оно што је свети отац пре тога започео.

Ја сам одрастао баш у том средишту – густи енглески парк са језерцетом у чијим су елиптичним жариштима била два острва до којих се долазило мостом са оградом од брезовине. На једном крају опсадног бедема стајала је сеница као музички павиљон, а цео парк окруживао је тунел од два реда грабових младица.

Такво нам, дакле, беше двориште.

Између мене и људи који су ми тада били окружење уздизао се унутрашњи зид за који сам мислио да треба да ми послужи као одбрана и заклон од нежељених дошљака и да мојој слободи да коначну допуну. Тешко се то могло осетити у комуникацији, често толико интимној да сам се плашио губитка контроле и да у незадрживом налету ограда буде разнесена попут пене. Тада бих се обично увлачио у себе – не толико из страха колико из жеље да не омаловажим доживљај. Живот у свету слика, неподложан спољним утицајима, био је савршенији него што се могло и претпоставити. То ме је и терало да ноћима, ногу пред ногу, корачам сам у полушетњи улицама које дању за мене нису постојале. Промене нисам примећивао, све је било размештено као у детињству, па сам могао да пред свитање наново наслутим онај мирис ваздуха и боју светлости за коју нисам био сигуран да ли потиче од месечине или уличних лантерни већ поприлично обраслих паветином. Прозори нису светлели – тек би се покаткад од жућкастог одблеска учинило да у некима од њих затитра слабашни пламен петролејке. Тада би се све ускомешало, а у вртлогу би се помешали гласови ноћних птица са ветром на којем је лишће једва подрхтавало. Када би престало и поново завладала тишина, у нервима је остајало слабашно зујање чији су ме таласи уљуљкивали, а ја бих им се препустио упркос мучнини која је пенила у желуцу. Ходање до изнемоглости, до крајњих граница и очајања, до тренутка када би ми се учинило да сам сâм себе притерао уза зид, решен да у случају нужде пређем у крајност – спашавало ме је ових ноћних илузија за које сам мислио да су само тренутак слабости познат и другим. Изласком сунца долазио је и умор, малаксалост слична оној која обузме тело након неколико препливаних миља.

То је био само један део мојих ноћних лутања, мојих опседнутости и мамурлука. Њих је из нове перспективе тешко описати, тешко им је вратитит живот, уклопити у тело приче којој би требало да припадају. Латентно пропадање у сопствену запретаност, у себе као друго биће којем треба да се удахне живот, макар он био и такав какав јесте – одређење је које се тешко могла избећи. Сви доживљаји су после постајали само избледели делови поцепане фотографије за чију је реконструкцију требало доста и времена, и стрпљења.

Ова лелујања, дакле, беху само једна страна мог унутрашњег посртања. Друга је ствар то што сам често умео да живим и у опсесивним снатрењима (не сновима) уз чију помоћ сам вишеструко појачавао доживљено. Све се у тим часовима коренито мењало – вртеле су се огромне сенке кућа, а ја сам газио опало лишће и нисам осећао грижу савести. Нисам умео ни да свладам крв. Плавичаста светлост ме пунила и празнила, пулсирала је у ритму корака, јачала је и слабила. Испред мене се простор улице скупљао у тачку која ми је била циљ – истовремено и близак, и далек.

Зими је све изгледало другачије. Непомућена белина и светлуцави бескрај терали су ме да умирен и прозебао удишем споро. Моји познаници би се тада повлачили са улица које су за неколико сати бивале завејане снегом. Нисам разумео њихов бег од мраза. Шетње су ми и тада почињале већ у рано предвечерје када су на слабашном светлу пахуље постајале гушће, толико да се човеку могло учинити како једнолично клизе кроз узани прорез измећу неба и тла. Никада нисам био срећнији него оног дана када би пао први снег.

Ми, дакако, нисмо имали тројке, али су постојале тешке дрвене саонице у које је упрезан коњски пар.

На магленој топлини њиховог даха грејем се и данас.

 Ђорђе Брујић