Загреб… Топуско… Опатовина.

(Сећање са линије Agram – Ad Fines)

У приликама какве су тада владале у Загребу, држао сам се на дистанци од иоле активнијег културног живота. Читао сам оно што сам волео, а тако сам покушавао и да пишем. У то доба ми се чинило да не желим да продубљујем сукобе у себи, па сам настојао да живим колико је могуће чисто, у свом свету, враћајући се само повремено реалностима. У мом непосредном окружењу беше мало уметника, тако да сам могао слободно да волим своја осећања и да надахнут великим и старим мајсторствима паралелно бивам у неколико градова. Блештава светла позорнице ретко су се палила пред мојим очима и те кругове сам доживљавао више емпиријски, као разливене таласе који су до мене допирали из сумрачних даљина, непознатих и непојмљивих. Све је са моје тачке изгледало нестварно и недохватљиво, или ја можда нисам ни желео да му будем ближи. Суштина провинције у некадашњем банском граду тешко се могла назрети са позиција на којима ми беше тежиште. Тек кад се уђе дубље у ту лепљиву масу која је у својој нутрини била ваздушаста и некако прозирна, откривале су се тајанствености сплеткарења и било је лако проникнути у филозофију периферије и малограђанштине.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПРОСВЈЕТЕ И ВСНМ ЗАГРЕБА

Банијски пјеснички кружок

Послије двадесет година

Kрајем идуће зиме навршиће се тачно 20 година од, за сада, посљедње обнове рада Српског културног друштва "Просвјета". Добар повод да се запитамо; у што смо потрошили двије деценије својих и туђих живота? У мјери у којој смо о томе одлучивали, а и у цјелини. Далеко би нас одвео покушај да макар скицирамо друштвене и политичке прилике у том бурном периоду, па ћемо овдје радије претпоставити озбиљно предзнање и мисао слободно развијати из средишта клупка, или, с нама ближег краја. Салдо је то потребнији, што су видније присутни знаци још једног прелома у нашем раду и оном што, без патетике и алузија, смијемо назвати, нашом борбом.