Пробране слике рата: О подруму

Из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи изаћи и у слободу

 

Не носите са собом...
Милош Кордић

Ноћ у туђој кући...
Небојша Деветак

  

Нигде краја несрећама. Нигде краја немирима. Осећај за реалност траје тек до ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро је нова мора – снови постају стварност, не разазнају се међе и губи осећај за слободу и човечност. Таква склупчаност у телу и духу не допушта да се човек раскрили – страх у подруму је убица, он спутава креативност једнако као што не дозвољава да у нама оживи звер, она човечја звер што у бесу и самоодбрани може да усмрти, да буде крволок и помеша нерве људске свести, набаци завесу испод које се више ништа не види и под чијом тамом се дешавају злочини. Подрум је, дакле, убица смисла. Дакле, унизитељ. У њему сви једнако чекамо судбину, без могућности да се разликујемо или макар спасемо у колективизму, у каквом се спасавамо на уличним демонстрацијама или, пак, у биткама из којих опет можемо побећи, али нас спречава свест о другом човеку који тамо остаје и који је управо у том тренутку идентичан вама, али ипак не жели да оде.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПРОСВЈЕТЕ И ВСНМ ЗАГРЕБА

Банијски пјеснички кружок

Небојша Деветак: Ноћ у туђој кући

У дувару туђе куће пацов ршће.
Кроз скршена врата мрачак се провлачи.
Крај студене пећи моје срце дршће
и крадом лудачку кошуљу навлачи.

Притеци, Господе, у овоме мраку.
Ужди макар једну сипљиву звијезду,
кресни барем муњом у глувом буџаку
да не пресвиснем у ђавољем гнијезду.

Насрнуће наме, издаће ме руке.
Притеци, Господе, отвори небеса.
Рашчини. Помилуј или скрати муке.

Згануће ме језа од ноћног накота
гледајући како трулеж гробну стреса,
знамење мртвачко бившега живота.

Прво лице страности

(Небојша Деветак, Узалуд тражећи, СКД Просвета, Загреб, 2008)

Све чешће данас слушамо како песници и књижевност уопште губе социјалну функцију, да су чак и она дела која расправљају о значајним друштевним проблемима затворена у мале заједнице читача и попут остатка књижевности (можда баш првенствено поезије) постала део интиме.

У интими је настала, јер самоћа је предуслов стваралаштва, па зато у интими и ваља читати књигу песама Небојше Деветака «Узалуд тражећи». Ако ни због чега другог а оно због чињенице да је читање једнако сложен процес као и писање, и да као такво захтева не само неопходну концентрацију, него и тежи да се поетски текст подметне у психологију активног, конструктивног читача, очекујући од њега наставак песме и нову, аутентичну, (ре)интерпретацију.