Пробране слике рата: О подруму

Из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи изаћи и у слободу

 

Не носите са собом...
Милош Кордић

Ноћ у туђој кући...
Небојша Деветак

  

Нигде краја несрећама. Нигде краја немирима. Осећај за реалност траје тек до ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро је нова мора – снови постају стварност, не разазнају се међе и губи осећај за слободу и човечност. Таква склупчаност у телу и духу не допушта да се човек раскрили – страх у подруму је убица, он спутава креативност једнако као што не дозвољава да у нама оживи звер, она човечја звер што у бесу и самоодбрани може да усмрти, да буде крволок и помеша нерве људске свести, набаци завесу испод које се више ништа не види и под чијом тамом се дешавају злочини. Подрум је, дакле, убица смисла. Дакле, унизитељ. У њему сви једнако чекамо судбину, без могућности да се разликујемо или макар спасемо у колективизму, у каквом се спасавамо на уличним демонстрацијама или, пак, у биткама из којих опет можемо побећи, али нас спречава свест о другом човеку који тамо остаје и који је управо у том тренутку идентичан вама, али ипак не жели да оде. Таква концепција у подруму не постоји; из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи изаћи и у слободу. 

А шта ако се човек нађе сам у оваквом нагонском заточеништву? У рано јутро, никада после шест, најпре чујете сирену, а затим експлозије. Још након друге-треће не можете да разаберете – измешају вам се чула, свесни да чујете детонације најпре се браните сном, покушавајући сами себе да убедите да су то одјеци неке мутне подсвести, остаци ноћних доживљаја, малопређашње уснулости. У тренутку затим све вам је јасно, или барем осећате да врело топовско зрно сваког часа може да заврши у вашој спаваћој соби, у којој се ноћима, сасвим обучени, са ципелама поред кревета, прибијате сами уз себе, заспавши сваки пут тек на превару. Размишљате муњевито: на таван, код комшије, на улицу, па онда опет: на улицу, код комшије, на таван (?). На крају се, расањени, ипак одлучујете за подрум, за добровољну тескобу из које ћете изаћи тек кад други пут чујете сирене, или када вас изведу.
Од подрума се може полудети. Можете пореметити памећу од лелујавих сенки и мемљивих пега на зиду, тачкица малтера и хладноће; од миша, бубашвабе, нетопира…Све ваше говорне способности временом се сведу на мумлање, шиштање, гребање… У томе, готово, да и нема разлике међу људима. То је оно што сваког човека чини препознатљивим, равноправним чланом људске заједнице, њеним универзалним предлошком.
Подрум је све оно што смо желели да заборавимо од детињства. Страх од снова – бескрајног падња у провалије. Сви се ти импулси појачавају у затвореној комори која треба да вам донесе спасење. Мисаона нит не постоји. Психички живот је сведен на пометњу, на хиљаде расцветаних праваца од којих ниједан не води избављењу. Ту сте сами са собом: у наметнутом дружењу са властитом личношћу, положени тик до ногу, заборављени у непрегледу и стешњени сопственошћу. Танану везу са светом одржавају слике реминисценције у којима се топимо као у бујицама, ускомешани и усплахирени, поједностављени до баналности, сигурни искључиво да не постојимо и да су наши обриси дело неке велике, опште завере или забуне произведене у делићу трансформације свемира. Ми као властити нус-производ. Одбачено семе које у бесмисленој страсти клија на безвредној гомили, претварајући се временом у своју супротност – расути градивни материјал чије се честице више никада не могу скупити у свој изворни облик.
У таквим тренуцима враћају нам се секвенце за које ни сами нисмо знали да постоје у нама, оживљавају силуете које смо виђали и осећања од чије се снаге пада у немире. У подруму, дакле, проживљавате још један живот. И тада нам се учини да смо дуго на свету, да су се доживљаји из памћења давно збивали, толико давно да ни сами не можемо разабрати када се нешто десило. 

Српско коло, штампано издање, јануар 2023.

Свака искра је предсказање нове звезде, једнако као што ће се живот сваког сунца завршити у варници.
У том варљивом миру и комешавој сигурности човек је бео, готово прозрачан, пресит и себе и других, наслоњен поребарце, склупчаних ногу, у полусну. Изгубљен у тами, доживљаје бележи њухом и ослушкивањем, а оном савијеном, утрнулом руком сада се више ништа и не може осетити осим властитог срца које се чудесно спустило до надланице, и ту бије страшно, претећи, одбројавајући време брже него телесни сат према коме се равнамо, попут затвореника чији се живот своди на бројање капи из ћелијске чесме.
Ваздуха је мало. Свежине ниоткуда. Из угла долеће панична цика, одбија се од зида изнад ваше главе и меша са грохотом који кроз пукотине на вратима долази споља.Стегнута између два звука, тренутак пре него што срасту, соба постаје дивља арена, акцелератор са милионима покренутих честица – грумен који сваког часа може да експлодира и отера у бездан све што му је претходило. Звук као коначни смисао, звук као изворни покретач. Тада се више не надате ничему. Опијени, најпре се стишћете у грчевима, последњом снагом хватајући ваздух неким полудахом, са грозном мучнином у желуцу и страхом који вас запљускује у таласима, а затим устајете слуђени и тетурави, немоћни да се исправите, и ходате, ходате исцеђени, одбијајући се од зидова, са необјашњивом нервозом чија измаглица вам влажи тело и од које вас хвата студен, нека унутрашња несавладива хладноћа.
А шта кад све ово прође – када на степеницама чујете кораке који бивају све ближи, а одмах затим и отегнути, онемоћали шкргут подрумских врата, када кроз оквир угледате руменкасту светлост и силуету човека у њему? Како да се избавите? Песмом? Заборавом? Неверовањем се не може избећи Бог. Слобода није само у подруму.

 

Ђорђе Брујић

 

(Пробране слике рата: О подруму, Савез Срба из региона)