Из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису
препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи
изаћи и у слободу
Не носите са собом...
Милош Кордић
Ноћ у туђој кући...
Небојша Деветак
Нигде краја несрећама. Нигде краја немирима. Осећај за реалност траје тек до ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро је нова мора – снови постају стварност, не разазнају се међе и губи осећај за слободу и човечност. Таква склупчаност у телу и духу не допушта да се човек раскрили – страх у подруму је убица, он спутава креативност једнако као што не дозвољава да у нама оживи звер, она човечја звер што у бесу и самоодбрани може да усмрти, да буде крволок и помеша нерве људске свести, набаци завесу испод које се више ништа не види и под чијом тамом се дешавају злочини. Подрум је, дакле, убица смисла. Дакле, унизитељ. У њему сви једнако чекамо судбину, без могућности да се разликујемо или макар спасемо у колективизму, у каквом се спасавамо на уличним демонстрацијама или, пак, у биткама из којих опет можемо побећи, али нас спречава свест о другом човеку који тамо остаје и који је управо у том тренутку идентичан вама, али ипак не жели да оде.
