 |
|
Пише: Тихомир
Бурзановић
|
АНА
Велики руски писац Лав Николајевић Толстој на почетку свог великог романа „Ана Карењина“, на француском је написао цитат: „Све срећне породице су срећне на исти начин, а несрећне породице су несрећне свака на свој начин“.
Судбина једне Московљанке Дарје и једне Београђанке Ане су то на неки начин негирале, јер су биле и несретне и из истог разлога трагичне – платиле су животима то што крвници и злочинци нису могли да поднесу успјешне каријере њихових очева.И гле зла и трагедије, ријешили су да им се освете, на кога на два Анђела, која су ни дужна ни крива, потпуно невина, чиста… Тог марта сада већ давне 1994. године у Београду је убијена, раскомадана једна Ана.
Страдала је млада, невина и чиста, студент медицине Ана. Била је крива, јер је била кћи једног великог човјека, патриоте, Србина.
Нисам никада видио, нити упознао Ану, али сам о њој много чуо у само неколико реченица од њеног Оца.
Пут ме је случајно нанио у позну јесен 1994. године у скрому собу са обичним столом са двије клупе и неколико столица.
Са врата сам видио и другу собу у којој су била два војничка кревета, а на једном од њих сједјела је жена у црнини.
Били смо нас неколико Срба, код великог човјека испоставило се, код Аниног оца.
Примио нас је срдачно, посједали смо за скромним столом, а Анин отац је почео причу:
„Убили су ми зликовци Ану. Била ми је све у животу. Сада када немам Ане…“, ту стаде Отац и позва супругу у црнини из сусједне собе:
„Босо, дођи са нама сједни, не плачи по читав дан на том кревету…“
Боса погнута, уплакана, сједе до Оца, који настави са причом:
„Сада када више нема моје Ане, не треба ни да ми поклоне планету Земљу, и да је опточе дијамантима и златом и бриљантима. Ништа ми више не треба, када нема моје Ане“.
Говорио је дуго Отац о Ани, често је говорио „нема моје Звезде“…
Обећао је да ће првом наредном свом дјелу на послу дати име „Звезда“ у знак сјећања на Ану.
Отац је велики син српског народа, многи му и данас држе слике да красе њихове домове, јер поред тога што је био велики човјек и патриота, био је и изузетно лијеп.
Даље је причао како је план за убиство Ане скован у једном институту у Лондону, јер је 60 њихових стручњака из свих области закључило да на Балкану постоји један човјек, Анин Отац, који их „врти око малог прста“.
Донијели су одлуку да му нанесу страшну бол – то су и урадили – убили су његову Звезду, убили су његову Ану.
Отац је још жив, још више је славан и поштован, него што је био тих 90-година, али на срцу носи велику рану – своју мезимицу Ану.
Aна је млада, још студент медицине, платила славу, храброст, понос, патриотизам свог великог Оца.
Вјечнаја памјат Ана …
Судбина једне Московљанке Дарје и једне Београђанке Ане су то на неки начин негирале, јер су биле и несретне и из истог разлога трагичне – платиле су животима то што крвници и злочинци нису могли да поднесу успјешне каријере њихових очева.И гле зла и трагедије, ријешили су да им се освете, на кога на два Анђела, која су ни дужна ни крива, потпуно невина, чиста… Тог марта сада већ давне 1994. године у Београду је убијена, раскомадана једна Ана.
Страдала је млада, невина и чиста, студент медицине Ана. Била је крива, јер је била кћи једног великог човјека, патриоте, Србина.
Нисам никада видио, нити упознао Ану, али сам о њој много чуо у само неколико реченица од њеног Оца.
Пут ме је случајно нанио у позну јесен 1994. године у скрому собу са обичним столом са двије клупе и неколико столица.
Са врата сам видио и другу собу у којој су била два војничка кревета, а на једном од њих сједјела је жена у црнини.
Били смо нас неколико Срба, код великог човјека испоставило се, код Аниног оца.
Примио нас је срдачно, посједали смо за скромним столом, а Анин отац је почео причу:
„Убили су ми зликовци Ану. Била ми је све у животу. Сада када немам Ане…“, ту стаде Отац и позва супругу у црнини из сусједне собе:
„Босо, дођи са нама сједни, не плачи по читав дан на том кревету…“
Боса погнута, уплакана, сједе до Оца, који настави са причом:
„Сада када више нема моје Ане, не треба ни да ми поклоне планету Земљу, и да је опточе дијамантима и златом и бриљантима. Ништа ми више не треба, када нема моје Ане“.
Говорио је дуго Отац о Ани, често је говорио „нема моје Звезде“…
Обећао је да ће првом наредном свом дјелу на послу дати име „Звезда“ у знак сјећања на Ану.
Отац је велики син српског народа, многи му и данас држе слике да красе њихове домове, јер поред тога што је био велики човјек и патриота, био је и изузетно лијеп.
Даље је причао како је план за убиство Ане скован у једном институту у Лондону, јер је 60 њихових стручњака из свих области закључило да на Балкану постоји један човјек, Анин Отац, који их „врти око малог прста“.
Донијели су одлуку да му нанесу страшну бол – то су и урадили – убили су његову Звезду, убили су његову Ану.
Отац је још жив, још више је славан и поштован, него што је био тих 90-година, али на срцу носи велику рану – своју мезимицу Ану.
Aна је млада, још студент медицине, платила славу, храброст, понос, патриотизам свог великог Оца.
Вјечнаја памјат Ана …
ДАРЈА
Московљанка Дарја Дугина, или како је себе вољела да потписује испод новинарских текстова и тв прилога Дарја Платонова имала је само двије године када је убијена Београђанка Ана у једном парку са бизарним именом у близини жељезничке станице.
Расла је Дарја уз свог оца Александра Дугина, великог православног, руског филозофа, мислиоца и што не рећи пророка, у интелектуалном смислу те ријечи.
Дарију никада нисам видио, нити упознао, баш као ни Ану. Нисам до данас упознао ни њеног Оца Александра, али сам доста прочитао и о Дарји, и о Оцу.
Паметна, окретна у мислима и идејама Дарја је живјела живот сретне младе Московљанке, која се напајала знањем из филозофије уз свог Оца на Државном универзитету у Москви, а љубав према грчком филозофу Платону одвела ју је на усавршавање у Француској, у тамошље високе школе.
И почео је тај трагични рат по православље између два братска народа православних Руса са режимом неонациста у Кијеву.
Те зиме, 2022. године, почело је оно што су зликовци планирали пуних тридесет година од самосталности и одвајања Украјине од Русије.
Александар Дугин, велики руски православац, теолог и филозоф стао је свим својим интелектуалним и духовним бићем у одбрану напаћеног руског народа у Украјини који је трпио годинама, а посебно од 2014. године, бруталне нападе режима у Кијеву и укронацисте Володимира Зеленског, иза којег је стајао сав сатанизам и зло Западног свијета предвођени САД, НАТО и Великом Британијом.
Дарја је све вријеме радила и писала и правила тв прилоге за неколико медијских кућа у Москви.
Једне прилике када сам поменуо Дарју, један српски политичар из Црне Горе ми је рекао да је током гостовања на ТВ Цариград у Москви у ходнику те телевизије испред њега истрчала омалена дјевојка, стала и запјелава пјесму „Ој Косово, Косово…“
Но, да се вратимо току приче.
Као и у случају Београђанке Ане, зли центри моћи у Лондону су сковали паклени, сатанистички план да нанесу бол и патњу Оцу Дарје Дугине, Александру Дугину.
Пратили су Дарју мјесецима и гле прошлог августа 2022. године у близини Москве од експлозива постављеног испод аутомобила, разнесено је тијело Дарје Дугине.
Каква трагедија, слична оној из београдског парка 1994. године када је страдала Ана, сада је Сатана дошао након двадесет и осам година и починио исти злочин – убио је невиног Анђела.
Због чега? Зашто, Сатано? Зашто баш невино и чисто дијете?
Убили су Московљанку Дарју, баш као и Београђанку Ану, због тога јер је имала великог и успјешног Оца Александра Дугина.
Преносим ријечи Александра Дугина са сахране:
„А када сам посљедњи пут разговарао са њом на фестивалу Традиција, рекла ми је: Тата, осјећам се као ратник, осјећам се као херој, желим да будем таква, нећу другу судбину, желим да будем са својим народом, са својом земљом, желим да будем на страни силе свјетлости, то је најважније“.
Ану су многи заборавили и не осјетивши трунке емоције због њене невине смрти. Велики Анин Отац је још жив са великом раном на срцу за својом како рече „Звездом“. Жив је Отац, али заборављен, срамота – Срби.
И док српске безбједоносне службе никада јавно нису саопштиле да је Београђанка Ана убијена, нити ко ју је убио, а све знају – ћуте, дотле су руске службе безбједности само у неколико дана све откриле и објавиле о смрти Московљанке Дарје.
Не знам како се осјећа Александар Дугин, али ја саосјећам са њим због Дарјине смрти.
Предсједник Русије Владимир Владимирович Путин је одликовао постхумно Дарју Дугину.
А ми, из Удружења новинара Црне Горе, постхумно дајемо одличје Дарји Дугиној, новинарску награду за животно дјело.
Амбасадора Руске Федерације у Подгорици Владислава Масленикова ћемо 23. јануара – на Дан новинара Црне Горе, замолити да дипломатском поштом Дарјино скромно одликовање од Удружења новинара Црне Горе уручи њеном оцу Александру, као и да за новчана средства која ћемо дати том приликом купи руже за Дарју, и положи на мјесто гдје је сахрањена, њену вјечну кући.
Дарју нисмо знали и упознали, али саосјећамо са њеним оцем и породицом.
Вјечнаја памјет Дарји Дугиној… (https://srpska24.me)
Подгорица, на Богојављење, 19. јануара 2023. године
Нема коментара:
Постави коментар