Андрићградска

Соколовићима,
По причи Е. Кустурице

На овом је спруду, смјереном у стопу,

Удјевена игла у воденом снопу,

У чијем се врху сабиру стрмине,

Са небеског платна боје за дубине,

Над којом слобода у сновима оста,

У реду цјелине каменога моста,

А из ког се жалац распуче на двије

Лађе што сад броде грешком историје;

Већ у магновењу згрће се жар страха

Као у облутку свесмисао праха

 

Испод ког се плету варљивости круга

И жеже црнина као бивша туга,

Кад додирне душу гоњену по тами:

До два вршка стоје над животом сами. 

Ђорђе Брујић

("Андрићградска", Искра)