Прво лице страности

(Небојша Деветак, Узалуд тражећи, СКД Просвета, Загреб, 2008)

Све чешће данас слушамо како песници и књижевност уопште губе социјалну функцију, да су чак и она дела која расправљају о значајним друштевним проблемима затворена у мале заједнице читача и попут остатка књижевности (можда баш првенствено поезије) постала део интиме.

У интими је настала, јер самоћа је предуслов стваралаштва, па зато у интими и ваља читати књигу песама Небојше Деветака «Узалуд тражећи». Ако ни због чега другог а оно због чињенице да је читање једнако сложен процес као и писање, и да као такво захтева не само неопходну концентрацију, него и тежи да се поетски текст подметне у психологију активног, конструктивног читача, очекујући од њега наставак песме и нову, аутентичну, (ре)интерпретацију.

На овом месту можемо рећи и то да ова поезија доноси извесно митоносне садржаје, да у свету несигурности и са руба амбиса упија звуке завичаја, циклички размештене и језички наглашене, те да у таквом амбијенту не подразумева само осликавање његових лица и наличја, него и прерађених доживљаја који су често на граници садашњег и прошлог, јаве и сна, доживљеног и надграђеног. Дом, огњиште, завичај, детињство, гробови, сеоба и сеоба звезда и на крају прича и сећање на причу постају стриктни посредници и везивни садржај у искрзаном памћењу и искуству које на крају само себе тумачи и обзнањује. Сећање, неретко као привид, у неким целинама постаје парадокс.

Варирањем исказа о сопству, реалном или конструисаном, онаквом какво је упамћено или какво жели да упамти, песник прекорачује иза границе конкретног знања и разума.

На питање које су консеквенце оваквог песниковог исказивања, могли бисмо одговорити гадамеровски казавши да је песма језик који не само што нешто значи, него јесте оно што значи.

Из овакве позиције долазимо до две кључне категорије Деветаковог певања у овој књизи – егзистенцијализма и страности.

Прва се огледа у динамици и (не)извесности човекове слободе, пре него у поставкама сартровског егзистенцијализма. Све је од једног творца, човек није сам себи идеја и претходница, али се слобода, ипак, исказује у пригушеној сумњи, у прилозима «можда» или «могуће», у питању «да није (можда)... кад је свет овакав», а на егистенцијалистичко – «шта ћемо ако те нема» («јер шта ћемо ако је и твоја спласнула моћ»), одговара – «учини нешто... кад је овако поцрнео дан, у шта ће се претворити ноћ... ко ће да џарне цепаницу, ко ће да разгори ватру».

У овом светлу можемо посматрати и циклус «Зид» где «зид» није само крај, безизлаз и ништавило, него и простор за сенку, ма чија она била, простор за наду која је антиципирана у слици: «Иза њега сам и ја/Који још увек покушавам/Да се на другој страни препознам».

Упркос апсурду, дакле, живот се не може поистоветити са ништавилом, па отуда и све те крхотине говорā и сликā, уломци сенки из неких дубљих предела у којима је завичај остао не само као асоцијација, него и предмет личности, у крајности и карактер.

Потом долазимо до оне друге категорије – до страности.

Она, страност дакле, не престаје ни повратком из егзила, ни привременим ни сталним, емотивне прилике су се измениле, и у њиховом неомеђеном хаосу, смењивању и преплитању, тешко је узгојити клицу свести уз чију помоћ би се могли превладати неспоразуми, изместити у реалност, без обзира на сву њену непоузданост.

Деветак, наравно, није први који тематизује ове проблеме, али сама чињеница да их црпе, да о њима говори, показује да они постоје, као и да су емоције слаба веза са прошлим.

Прошлост и у овом случају представља препреку, а кроз слободу да га више ништа не везује ни за место одакле је отишао ни за оно где је дошао, лако се упада у празнину и самоћу. У вакум у којем се губи идентитет.

Или како то каже Зигмунд Бауман, пољски социолог који је као Јеврејин из Пољске најпре протеран у Советски Савез, а одатле 1971. у Енглеску – «Странац је неко ко стоји изван опозиције пријатељ – непријатељ, изван социјализације»; а заточеник Аушвица Жан Амери – «Страно је идентично болном, невољном губитку домовине. Не постоји нова домовина.»

Несумњиво је да је писац сам по себи стран, онај који увек посматра, да му је као креативном потребна дистанца, чак и према властитом, али поред те страности постоји и она друга, паралелна страност настала изнанством.

Песник, човек, странац је и на предачком гробљу и пред закључаним вратима сопствене куће, странац је било где, осим, можда, у сећању.

А каква је песникова порука из света тог (не)постојања:

«Збиља, требало би обићи завичај/Али тамо, осим мимиком, нећемо умети/Ни о чему да прозборимо»;

или:

«Иза њега су спаљена села/Из којих се још дими лагодност детињства/Иза њега су спаљене књиге/Угарци недосањаних снова/Иза њега сам и ја/Који још увек покушавам/ да се на другој стани препознам».

Да ли је у таквом «занату изгнанства» песник меланхоличан, да ли резигниран, где се завршавају патње, где сеобе; сеобе од данас ка сутра или од сутра ка данас.

У том трагању кроз вековечне дилеме Небојша Деветак покушава да пронађе и сопственост, да удахне те рафиниране честице са свог психолошког зида, оне најситније трунке које обликују и песничке просторе.

 

Ђорђе Брујић