Небојша Деветак: Ноћ у туђој кући

У дувару туђе куће пацов ршће.
Кроз скршена врата мрачак се провлачи.
Крај студене пећи моје срце дршће
и крадом лудачку кошуљу навлачи.

Притеци, Господе, у овоме мраку.
Ужди макар једну сипљиву звијезду,
кресни барем муњом у глувом буџаку
да не пресвиснем у ђавољем гнијезду.

Насрнуће наме, издаће ме руке.
Притеци, Господе, отвори небеса.
Рашчини. Помилуј или скрати муке.

Згануће ме језа од ноћног накота
гледајући како трулеж гробну стреса,
знамење мртвачко бившега живота.


ЦРКВА

У цркву волим ући сам
Након целивања икона
И паљења свећа – постајем део инвентара
Огрнут полутамом испред фреске
Отварам се као шкољка у муљу скривена
Изнад себе осећам само лагано померање таласа

Не хитај, Господе, како псалам налаже
Из глиба тог да ме избавиш
Јер, зато сам и ушао у храм
Да се надамном склопи вир
Од безверја и злости да се склоним

Свеједно ми је да ли ћу више угледати светлост дана
Трагови радости иза мене се бришу
Изјаловило се све чему сам придавао значај
Мисао о сутрашњем дану само ме обесхрабрује
Нисам очајан, само сам уморан и обестрашћен

Можда у својој осами трагам за варљивом угодности
Свет се на тој илузији љуљушка откад постоји:
У нагомилавању непотребног, јефтиног среброљубља

Зато, не жури Господе
Ионако си у моје грехе упућенији од мене самога
Не размишљам о смрти, нити је се бојим
али знам да негде мијауче под покривачем


ТРАГ ПРИСУСТВА

Једва да и мирис хартије више трпим
Замке језика из којих сам опчињен
Ослобађао оголеле речи, сад ми се свете
Јавно обзнањују брижно чуване тајне

У нежности тек одштампаних слова
Случајно препознајем Роршахове мрље
Мозаичке контуре порука
Словослагачеву утетовирану подвалу

Ништа не прихватам дословно
Дотерујем сваки шум, сваки дрхтај
Раздвајам интерпункцијама
Обиље нагомиланости

Срећом, ништа се не може искварити
Тек по којој напуклини попусти шав
испод ког се назре понор
Испод кога, као свежи бетон
Нагло тврдне самоћа


КАД СЕ СТАЛОЖЕ СТРАСТИ

Кад се сталоже страсти
Кад се стиша халабука
Кад се нојца тавна примакне подочњацима
А испод обрва хукне сова
То је час сабирања, умножавања и одузимања
То је час пукотина из којих извире суштина
Откуцај самоће који нас жеже
Залутале и неспремне

Контуре неспоразума попуњавају белину
И то више није белина са разметљивом празнином
Већ саће из којег искачемо издужени од охолости
Са осмехом препредењака

Померамо се према маргини
Која је и сама окот скота
Осврћемо се збуњено гледајући сенке
Кроз које сипи роса ништавила

Зар смо то
Зар смо то заиста ми? —
Пита, пренемажући се, милосрђе у нама
Док копни блистава памет наша
А језик све црњим заогрће се плаштом