Александра Мугоша: Твојим бих очима видјела

Да бестрага одем,

Не бих се

Кајала.

Да све заборавим,

Нас бих памтила.

Да изгубим вид,

Твојим бих

Очима видјела.

Да нестану ријечи,

И даље бих писала.

Да наставим сама,

Твоја бих сјена

Постала.

А не признајем

Да ти припадам.

ДА БИСМО СЕ ПРОНАШЛИ

Ми смо се већ растали.

Негдје уз пут,

Док смо

Бацали

Мрвице

Да бисмо се

Касније пронашли.

Ми смо се већ растали.

Док смо се

Тражили додирима

Са туђим људима.

Одавно

Смо се растали.

Док смо се

Мимоилазили

Осмјесима

И погнуте главе

Обећали

Да је овај пут последњи;

А већ смо

Далеко једно

Од другог били…

ОЧАЈ

Тишину не подносим,

тај звук ме подсјећа

на линију која

одваја

мој свијет

од твог очаја.

Дрхтим од страха,

зидови су тијесни

за моје мисли

које не могу

ухватити, схватити.

У рукама кофери,

на тијелу трагови

твојих додира.

Кроз маглу

тихим кораком

док зора свиће

остављам испреплетене

наше снове,

за сузе нема потребе...

Не осврћем се

Јер нисам сигурна

Да ли се само

У круг вртим

Или стојим

Непомично

Док други пролазе

Поред мене

Као сјенке

Да ли осјећам

Хладноћу додира

Или су покушаји осмјеха

На уснама

Само обриси

Онога што бих жељела

Не дрхтим

И не кајем се

Јер ћу опет

И по ко зна који

Пут

Урадити исто

Да бих знала

Да кораци

Дјетета

Не значе бијег

Већ заувијек

У вртлогу коначног

Гдје је сваки први

Увијек

И посљедњи...

УВИЈЕК. ГОРЧИНА

Увијек ће остати

Онај горак

Укус на уснама

Бол као паучина

Заробљена на прстима

Отисак тмине

На длановима

И недовршено

У корацима

Застаћу.

Руком скинути

Сјенку из погледа

И наставити

Без освртања.

Без надања...