Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке. Експеримент је, наравно, дозвољен, а занимљиво је и постојање коресподенције међу тим и таквим језицима, где је посебно интересантан њихов однос према свету који желе представити/створити.
Такође је значајно приметити (што је уствари потпуно природно у оваквим међуодносима) да ова поезија у континуитету, готово од првог до последњег стиха, одржава везу са тзв. модерним сензибилитетом/изразом, али је, опет, другачија, тако да из ње пропламсава лирика кроз готово свакодневне слике, кроз метафоре и поређења, иза којих увек, као мање или више прикривена позадина стоји језик и стално изношење противречности о његовој суштити.
Зато би се ова поезија графички најједноставније могла представити као, додуше, неспецифичан лавиринт, са једним улазом и бројним излазима, где се, као и у његовом ткиву – језику, различитим приступима отварају/затварају путеви, осветљавају или затамњују ходници у које нас уноси и којима нас води. Извесност, дакле, не постоји.
У овом певању песничко ја, односно друго ја, директно је доведено у везу са другим језиком, говором, а његови трагови, односно трагови смисла често су смештени на маригну књиге, одакле се онда отвара могућност за продуженим писањем, или активним деловањем конструктивног читаоца, што подразумева слободу у подизању не само метапесничке, него и метајезичке надградње. Чини се да не бисмо погрешили када бисмо у оваквим условима казали да су речи и синтагме у Ачковићевој поезији тзв. кодови тајанственог језика, који изазива да буде истражен и схваћен.
Извесно компликована разуђеност ове књиге природно нас усмерава према неизбежном сажимању, где би, чини се, требало истаћи две категорије – деконструкцију и преплитање поезије са оним што се у савременој култури обележава конструкцијом поп-арт, без обзира на несумњиву ширину њеног значења.
Чини се, дакле, да је Ачковић творећи овакве текстове кренуо од оне Деридине постструктуралистичке мисли, где је деконструкција средство анализе које покушава разградити конструкције у тексту. Она, наиме, настоји демистификовати текст изношењем његове скривене метафизичке структуре и тиме досегнути неименовано, избачено или прикривено… У основи те идеје налази се претпоставка да језик није носитељ апсолутне истине или значења, јер је релативан, те да не постоји егзактни међуоднос између значења језика и света који језик тежи да представи. Он (језик) није огледало стварности, него аутономни свет са сопственим правилима која не морају нужно одговарати стварности.
Из херменеутичке перспективе деконструкција је поступак различитих читања једног текста, без претпоставке да постоји једно коначно значење којег би се требало домоћи. Због различитих читања настаје проблем противречних закључака, што опет на неки начин поткрепљује изречену тезу о лавиринту, пошто различитим читањима на видело долазе сакривени простори текста, који су неретко међусобно контрадикторни. Зато је, свакако, важна двојност текста који се у оваквим случајевима може разумети само у односу према другим текстовима, а деконструктивно читање зато јер тражи активно учешће читаоца.
Са друге стране Ачковић тежи да рушењем граница међу језицима (па чак и деконструкцијом једног језичког система) створи ново језичко биће, или само да покаже како оно постоји, којим у поезију уводи нетипичну дискузивност, “певајући” језиком есеја, градећи реченичне конструкције за које је незахвално рећи само да су прозне, него би требало бити прецизнији и рећи да су оне неретко “прозно-есејистичке”. Да ли се и у томе огледа став песника који сматра да ништа не постоји ван језика, да језик може да стоји сам за себе, да има све виталне делове, и да притом он апсолутно нескривено утиче на човека/аутора, да најдиректније њиме управља, намећући му своја правила и законе. Језик као савршен организам који преузима контролу не само над писцем, него све више и над читаоцем, језик као самостална творевина апсолута.
У овакав свет Ачковић је увео и категорију која са њим потпуно комуницира, која му је готово иманентна – поп-арт, или прожимање књижевног текста и језика мас-медија, где се отварају простори за истраживање унутар текста, односно тражење граница метафизике и такозваних информационих технологија.
Ни ту се писац не либи да буде директан – он гради песме “Arbeit ist frei", “Дивљи у екрану”, “На ТеВе екрану”, “Не на ТеВе екрану”…
Књигу завршава готово програмском песмом “Сан нашег језика”, а последње стихове: … на наречју сна из нашег језика,/до те мјере прихваћеног,/како би се крвава светковина испричала, а не прећуткивала.
Испод, или иза, као да стоји, да се осети, Епикуров став, који је реинтерпретирана у савременој књижевнотеоријској мисли, у коме антички мислилац сажима: То није за многе, већ за тебе, јер смо нас двојица један за другог довољно велика публика.

Ђорђе Брујић