Ранислав Ачковић: Пјесма за причу (приче)

Неизводиво

Ранислав Ачковић

Чује писац за један интересантан догађај који му се учини погодним за нову причу. Али догађај је био толико необичан, са неочекиваним расплетом да се прича чинила неизводивом. Ево о чему се ради: тетка његове пријатељице не успије да се убије скоком са моста, јер је на себи имала дубоке стезнике. Наиме, годинама је патила од вена, а баш толико их је носила на себи. И тај дан, док је с напором покушавала прескочити ограду моста, док је безуспјешно покушавала откачити стезнике, наиђе муж њене сестре, одговори је и поведе кући.
Сестра је дочека као што се дочекује сваки гост. Понуди је кафом и лимунадом; грло је било суво: ’али да не буде преслатка’, додаде; ’у последње вријеме шећер ми удара на очи попут дјечјег сна’. Спасиоца тај захтјев трже; загледа се у њу. И писац бијаше загледан у исту тачку не знајући шта с њом, гдје да је стави.

ПРИЧА - Ранислав Ачковић

Тајна

Све би било много простије да сте и сами у прилици овој причи дати снолики изглед, па да се она на обостано задовољство посматра са њене унутрашње стране. Само ће се рећи како бисте се понијели да пред вама стоји оваква или слична дилема. Занима ме, што би сте ви урадили са господином Данилом да га данима замишљате озлојађеног, како са лицем заривеним у шаке, дуже него што и сама природа очаја налаже, покушава да макар за породичном трпезом нађе одушка, пред безнађем које се већ неко вријеме све снажније окомило на њега.

Формализам, лажна форма

 

Пише: Ранислав Ачковић

Kад сазнајете да једно друштво, један народ лишавате макар и привида стварности, што је на то мјесто занимљивије инсталирати од стварности привида. Да ли то људи задужени да владају раде свјесно, па им се методу симулације приписује политиколошка одлика, или то власт ради несвјесно, па их од патолошке не може раздвојити ни најузорнија толеранција, не зна се сигурно. Немају сви баш срећу да живе у земљу привида, гдје је претјерано полагање на спољашњу страну (форму), занемарујући при том садржину и суштину ствари, постало право политичко обиљежје овог властодржачког сазива. Формализам, начин владања са гаранцијом изградње начина живота. И тачка. Одлика прерасла у егзистенцијално гесло.

Савремено знање, идеологија знања

Пише. Ранислав Ачковић

Неспутана потреба за знањем одвајкада се сматрала као индивидуалан феномен, са крајњом сврхом да субјект стави на пробу, па потом измјери или измијени статус јединке у друштву. Наоко, оваква пракса се до данас није измијенила, осим што се чини да је сазнајни поступак постао никад ближи извору знања, углавном сведеног на кибер-технолошку лакоћу његове апсорпције.Управо та лакоћа је одлучујућа у намјери да потреба за стицањем знања поприми један идеолошки тип, принцип као и његови претходници рођени у маси.
Да ли информација или информисаних субјеката? Свијет хиперпртоизводње сем индустријских роба успјео је нападно да се истакне и на примјеру информатичке производње, па се чинило да иза њега слиједи олакшица у производњи новог знања.

Призори личне свакодневице

О поезији Ђорђа Брујића

 

Aко хоћете да сачувате литерарну савјест, било да је она изазвана критичарском или рецезентском формом, онда најбоље што вам се може у том спасоносном тренутку догодити, то је да се пред вама нађе рукопис истинског пјесника. Или само, пјесника. Такав је случај са новим текстом Ђорђа Брујића. Након збирки «Нови пусти дани», «Страх од шума», «Упутство за путовање» и «Кућа на леду» у литерарном новитету одмах пада у очи линеарна доследност виђена као наставак већ пређеног поетског пута, издијељеног на колекторске етапе, у његовом случају већ поменуте, објављене збирке пјесама. У овдашњој књижевној лиги пребогатој пјесничким учесницима, није претјерано рећи да Ђорђе Брујић заузима изразито високо мјесто, ако једна таква блага градација у лошој култури није унапријед увреда за самог аутора.

Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке.

Некропола које више има

Пише: Ранислав Ачковић

Историја човјечанства врви од примјера како су неки градови нечовјечно нестајали, у том нестајању теглећи за собом драму сопственог становништва. Нови би потом настали на њиховом згаришту или на неком повољнијем простору, гдје би се судбина преживјелих могла донекле компезовати за незаслужен и апокалиптичан погром. Није ријеткост да би и ти нови знали неочекивано нестати и тако пружити прилику историји за проневјеру још једног крвавог поглавља.
Али случај да један занимљив градић нестане, а да то не уочи нити једно историографско око, нити иједно партијско чуло, заиста заслужује да нађе мјесто у историји ријетке менталне способности.

Самоћа за улицу, и остало

(Ђорђе Брујић, Улица за самоћу, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011)

Може ли бити ишта незахвалније од настојања да у говору о најновијој књизи пријатеља искажете своје запажање, а истовремено задржите витални тон непристрасности. Да у том настојању неопрезно не зађете на поље пакосног еуфемизма, у оној мјери истинитог колико би то било и потпуно прећуткивање ове књиге. Но, у том литерарно-критичарском науму није предвиђена још једна отежавајућа околност, а то је да говорите о књизи истинског пјесника, какав је, по мом слуху, Ђорђе Брујић. Па се у питању сопственог учешћа и виђења цијеле ствари умјесто чисте наративне лагодности у лице уноси и прилика да се његова ауторска чедност тиме донекле унапријед дискредитује. Да пријатељ говори о књизи пријатеља ваљда је одавно требало бити законом забрањено, макар када је ова култура у питању. Зато његову литерарну специфичну тежину овом приликом намјерно прећуткујем вјерујући да се до ње може доћи и без мог надменог скретања пажње. Једноставно читањем, па ако не повјерујете у сопствену чулност, ту су озбиљне антологије, а одмјеравање са пјесмама из њих је нешто најефтиније што вас може снаћи. На страну што је то у неку руку и најобјективније.