Пише. Ранислав Ачковић
Неспутана потреба за знањем одвајкада се сматрала као индивидуалан феномен, са крајњом сврхом да субјект стави на пробу, па потом измјери или измијени статус јединке у друштву. Наоко, оваква пракса се до данас није измијенила, осим што се чини да је сазнајни поступак постао никад ближи извору знања, углавном сведеног на кибер-технолошку лакоћу његове апсорпције.Управо та лакоћа је одлучујућа у намјери да потреба за стицањем знања поприми један идеолошки тип, принцип као и његови претходници рођени у маси.
Да ли информација или информисаних субјеката? Свијет хиперпртоизводње сем индустријских роба успјео је нападно да се истакне и на примјеру информатичке производње, па се чинило да иза њега слиједи олакшица у производњи новог знања.
Неспутана потреба за знањем одвајкада се сматрала као индивидуалан феномен, са крајњом сврхом да субјект стави на пробу, па потом измјери или измијени статус јединке у друштву. Наоко, оваква пракса се до данас није измијенила, осим што се чини да је сазнајни поступак постао никад ближи извору знања, углавном сведеног на кибер-технолошку лакоћу његове апсорпције.Управо та лакоћа је одлучујућа у намјери да потреба за стицањем знања поприми један идеолошки тип, принцип као и његови претходници рођени у маси.
Да ли информација или информисаних субјеката? Свијет хиперпртоизводње сем индустријских роба успјео је нападно да се истакне и на примјеру информатичке производње, па се чинило да иза њега слиједи олакшица у производњи новог знања.
Чини се сасвим логичним да су три прошловјековне бомбе, њихове експлозије, разорне и свеобухватне,успјеле да скрену пажњу на њихов масован учинак. Хронолошким редом, демографска је прва доживјела свој свјетски бум, када се до средине вијека већ лако могло ухватити за главу и од саме прогнозе слободно почупати за косу пред оним што је услиједило. Ко је некада чуо за причу о дарежљивости персијског цара према свом робу, који га је задужио до те мјере да је император ни сам не знајући ништа о убитачној математичкој прогресији, великодушно благосиљао ропски избор, да се једно зрно жита помножено са сваким пољем шаховске табле има њему уручити, лакше ће разумјети због чега нам је све тјесније на планети. Друга бомба, по природи врло неслична претходној, успјела је да постигне нешто што се тада није ни могло наслутити, све уз помоћ научног откровења поцијепаног језгра атома. Ако прву верзију краси биолошка одлика, онда је ову красила веома убилачка. Хирошима и Нагасаки су четрдесет и пете због ње привремено пресељени на мапу свјетских некропола. Трећа, сигурно најмирољубивија, иако у себи подла, виртуелна и скоро нечовјечна, и дан данас одјек сопствене експлозије у стању је да нам потура, радећи то скоро до идеолошке препотенције. Јер оно што ће нам понудити „потрошена“ обавјештајна мрежа Пентагона након побједоносног пораза његове армије у Вијетнаму, временом ће бити уочљиво сваком коме између ушију буде израсла предвиђена количина мождане масе. А то је, да управо та желатинска драп маса информатичко-еволутивним путем Интернет конзумације тежи да се смањи, сузбије до вјероватно интелигибилног ишчезнућа. За нас који смо принуђени да разумијемо стварност или ону реалност све више захваћену реториком политикантских ваши, читај политичара, наших и иних, каква нам се спочитава на примјеру Косова и Метохије, ова трећа експлозивна бомба би донекле за нас могла бити интересантна.
Количина информационих честица спремних сваког тренутка да се прометну змијоликим врстама оптичких и паноптичких каблова, пренеражује сваки класичан ум, и даље отворен за стицањем нових и драстичних сазнања. Куда и како лакше него путем Интернета прехрањеног милијардама тетовираних чињеница, са тенденцијом да се са милијарди убрзо дохватимо укоштац са оним нешто гојазнијим цифрама. Нашли смо се у ситуацији да је сазнање кренуло да нам свраћа у дом из непознате сфере космоса, у ком понеки сетелит тек је у стању да поквари мир те древне и непознате тишине. У препјеву замишљене божићне идиле, умјесто паперјастог снијега ми данас имамо прилику да се у том осјећајном мотиву надахњујемо падавином паперјастих информација. И онда не треба да чуди што неко, ко и даље полаже наду у вриједност универзалног знања, те сигурне путање ка једном пунокрвном интелекту, уму, олако прави превид ког оваквог развоја технолошких околности.
Учени смо, и научени за сва времена да један и један јесу два. И не можемо порећи да у питању није наслијеђено знање. Што се догађа празном простору између цифара нула и један, не сјећам се да је на часовима математике икад ико канио позабавити се овом провокативном празнином. Имам ли право да се за час преобучем у фигуру чистог математичара и кажем да у првом случају оперишемо сабирном информацијом једног отвореног знања, а у другом пак скривеним знањем, пред којим се, како је то и нормално, поставило умно напрезање. Некада давно и велики руски ум се дотакао сличних сабирака, тврдећи да два и два нијесу увијек четири. Историја човјечанства има своје репрезентативне примјере и камо среће да се од тих извора кретало када је жеђ за истинским знањем била јача и од саме жеђи, а не од електронских приручника, чија мањкавост се огледа у чињеници да два и два увијек веже у један унапријед израчунати чвор, никад му не дозволивши илузорни расплет, својствен озбиљном истраживачком уму.
Разумјећемо сви да свијет брзине, глобална инфекција од које ни сами нијесмо изузети, можда нам не може понудити на располагање шаманску доколицу, ону мирну воду памети по којој плутају непознате сјенке и њихови објективни (под)носиоци. Па се чини, као да се на пречац остало без оног лагодног времена датог да се лако претвори у сазнајну разоноду. Зато временски дефицит предодређен за потребе стицања нових спознаја не треба сметнути са ума, јер приликом његове замјене за сурогат стеченог знања, неку приплодну имитацију без које бисмо били само недостојне утваре,он би могао да послужи једино као умирујући алиби. Телевизијске станице, свака на свој начин, одлучиле су да квизовима едукативно утичу на потенцијалне гледаоце и нема ноћи да се у њима неко не вјенча са славом ријетког свезналице. Квизови постају синкопе изнад имена Знања и просто представљају прави примјер информатичке коресподенције у сусрету водитеља и испитаника, са само једним задатком – да се задовољи тржишна реалност информатичке размјене, по цијену да се никад не досегне пуки контемплативни обзир. Јер ако би информацију могли одредити као симболичку предрасуду знања, као њену паметну претходницу, онда би јој њено обиље и могло бити опроштено, а свезналица морао бити стављен ван сумње сваког система чистог знања. Али што ако она на пристаје на такву улогу, већ тежи да јој се знање беспоговорно потчини, нешто налик тлаченом када му је тлачитељ коначно допао шака? Што онда? Како се онда сачувати од идеје да се појам знања не одметне у маси, у том овулативном ткиву спреман да зачне још једну идеологију, која распршена у маси, само је еквивалент информацији експлодиралој у знању.
Количина информационих честица спремних сваког тренутка да се прометну змијоликим врстама оптичких и паноптичких каблова, пренеражује сваки класичан ум, и даље отворен за стицањем нових и драстичних сазнања. Куда и како лакше него путем Интернета прехрањеног милијардама тетовираних чињеница, са тенденцијом да се са милијарди убрзо дохватимо укоштац са оним нешто гојазнијим цифрама. Нашли смо се у ситуацији да је сазнање кренуло да нам свраћа у дом из непознате сфере космоса, у ком понеки сетелит тек је у стању да поквари мир те древне и непознате тишине. У препјеву замишљене божићне идиле, умјесто паперјастог снијега ми данас имамо прилику да се у том осјећајном мотиву надахњујемо падавином паперјастих информација. И онда не треба да чуди што неко, ко и даље полаже наду у вриједност универзалног знања, те сигурне путање ка једном пунокрвном интелекту, уму, олако прави превид ког оваквог развоја технолошких околности.
Учени смо, и научени за сва времена да један и један јесу два. И не можемо порећи да у питању није наслијеђено знање. Што се догађа празном простору између цифара нула и један, не сјећам се да је на часовима математике икад ико канио позабавити се овом провокативном празнином. Имам ли право да се за час преобучем у фигуру чистог математичара и кажем да у првом случају оперишемо сабирном информацијом једног отвореног знања, а у другом пак скривеним знањем, пред којим се, како је то и нормално, поставило умно напрезање. Некада давно и велики руски ум се дотакао сличних сабирака, тврдећи да два и два нијесу увијек четири. Историја човјечанства има своје репрезентативне примјере и камо среће да се од тих извора кретало када је жеђ за истинским знањем била јача и од саме жеђи, а не од електронских приручника, чија мањкавост се огледа у чињеници да два и два увијек веже у један унапријед израчунати чвор, никад му не дозволивши илузорни расплет, својствен озбиљном истраживачком уму.
Разумјећемо сви да свијет брзине, глобална инфекција од које ни сами нијесмо изузети, можда нам не може понудити на располагање шаманску доколицу, ону мирну воду памети по којој плутају непознате сјенке и њихови објективни (под)носиоци. Па се чини, као да се на пречац остало без оног лагодног времена датог да се лако претвори у сазнајну разоноду. Зато временски дефицит предодређен за потребе стицања нових спознаја не треба сметнути са ума, јер приликом његове замјене за сурогат стеченог знања, неку приплодну имитацију без које бисмо били само недостојне утваре,он би могао да послужи једино као умирујући алиби. Телевизијске станице, свака на свој начин, одлучиле су да квизовима едукативно утичу на потенцијалне гледаоце и нема ноћи да се у њима неко не вјенча са славом ријетког свезналице. Квизови постају синкопе изнад имена Знања и просто представљају прави примјер информатичке коресподенције у сусрету водитеља и испитаника, са само једним задатком – да се задовољи тржишна реалност информатичке размјене, по цијену да се никад не досегне пуки контемплативни обзир. Јер ако би информацију могли одредити као симболичку предрасуду знања, као њену паметну претходницу, онда би јој њено обиље и могло бити опроштено, а свезналица морао бити стављен ван сумње сваког система чистог знања. Али што ако она на пристаје на такву улогу, већ тежи да јој се знање беспоговорно потчини, нешто налик тлаченом када му је тлачитељ коначно допао шака? Што онда? Како се онда сачувати од идеје да се појам знања не одметне у маси, у том овулативном ткиву спреман да зачне још једну идеологију, која распршена у маси, само је еквивалент информацији експлодиралој у знању.
Нема коментара:
Постави коментар