Ђорђе Брујић, Свећа и слово, песме, Књижевна задруга
Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020.
Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020.
Пише: Драган Лакићевић
Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте песничка збирка која жели да егзистенцију као такву – и кад припада лирском субјекту и кад је човекова уопште – сагледа у лирским сликама и апстрактним димензијама, без декларативних и фактографских података. Томе има више разлога, али ћемо ми ући само у један: стваралачки. Песник је утврдио свој поступак да лирском реториком покрене асоцијативне могућности значења, па и одредишта сопствене поезије.
На самом почетку, песник евоцира детињство, у његовим бојама, симболима, артикулацијама памћења и првотних слика којима се дочарава рођење. „Млеко“ и „со“ чине суштину бића, а свет у којем се то биће обрело и препознало има своје окружење. Сензибилности бића прилагодио се свет, сав од благости језика и структуре песме коју сачињава, то јест ствара, тај свет. Упознавање и одређењае света у којем се остварило биће има своју позорницу и своју свечаност: „горе на небу светли сложен звездани венац“. У том узвишеном пределу „пред којим мирује свећа и тело пустоши ноћне“ обједињен је цео космос: мир, мирис, роса, ветар – чулни елементи који одговарају сензитивности субјекта у оквиру који око бића обликује песма као целина.
Појам реч песник Ђорђе Брујић везује са појмом храм, јер се речима може подићи храм. Тај храм у поезији већ постоји, а речи се у њега уграђују код сваког песника другачије. Као што је песнички храм флуидан, тако су и речи у њему ткиво и процес бића, замишљеног као множина гласова и осећања: „високо над земљом миришемо / на летос расцветану липу и тек покошене страсти“.
Мисаона раван песме прелази у лирску топономастику света који је Брујић омеђио својом оптиком историје, меморије и емоције: Моштаница, Козара, Комоговина, Осовица, Гомирје, па уназад до Ловћена. Географија и хроника догађаја и лирска слика довољне су бране емоционалности да буде уметничка, а не лична. Зато нема сентименталности, али има опште туге коју, опет, интонирају два речничка фонда: један из рата и пожара, други из природе и вере: „На чијем је длану зелено језеро и река , / и шуме, и сунце над свим, као тело / што се облачи у мирис дима и човека / док из наручја твога мирише опело.“
Поезијом доминира смрт, али се толико слика и доживљаја „остварује“ у срцу, доживљају и погледу-пределу, да та смрт одлази у други план и постаје тек позадина на ликовном платну песме.
Посебно успела лирска медаља налази се у песми „Рука Светог Теодора у Комоговини“, испевана у једном даху, сва од чипкастог ткања лирске материје. Значење Светитељеве руке у првом плану преузима лирски субјект својим уверењем да ће се поново родити или васкрснути „као слика цвета“. То је у ствари израз љубави и дивљења постојању у духовности која је живља од живота.
Историја и легенда се подразумевају – чине мрежу по којој струје боје и нијансе стварности: „Исти је корак, иста је плнина, / И иста зима промрзле колоне“. Промрзла колона је архетип са спектром асоцијација.
Међу многим песмама наших песника о Ловћену и његовом заточнику, појављује се и „Жал под облацима на Ловћену“. Лирски субјект и Песник говоре истим гласом. „Распет међ два врха, у крхкоме бићу / У предсмртној жељи трен сам заћутао...“ Орфејски дух титра у овој песми тракловских комбинација живог и неживог. Између земаљског и небеског сјаја доминира мисао. Та мисао је сложена, иако је лирска, и њен заједнички именитељ је изгнанство. Изгнанство је, опет, лично и опште, самоизгнанство и прогонство: „Сав је живот стао у двије косине“. Песник Свеће и слова тако се поистовећује са Песником „Црногорца Свемогућем Богу“. У љубави за Песника, сва поистовећења су дозвољена.
Песма „Свећа и слово“ евоцира писање при светлости свеће, призива атмосферу средњовековних писаца и њихових жанрова. Потреба за речју и мишљу, а у слици и значењу слова, аналогна је потреби за светлошћу свеће која је супституција живота и света на чијој се граници налази лирски субјект, тј. сваки песник.
Песма „Свећа и слово“ као да дели завичајно-историјски циклус песама од циклуса „Лица у цвету“ где су песме лирско-метафизичког доживљаја природе, а у тој природи изрази једног темперамента по избору: „смисао тајне“ Брујић препознаје у тренуцима „предвечерњег снијега“, улица и сенки. У мелодији кише открива он хармонију свог бића. Та хармонија сугерише „тиху песму“, односно духовно стварање као такво. Лирика ове врсте дискретно прелази у љубавно песништво, али се дескрипција из годишњих доба у тој мери преплиће са изразима емоција да их је немогуће разлучити. И у томе је тајна и лепота поезије као такве.
У овом кругу песама, по иманентној светлости издваја се „Предвечерњи снијег“, појава чијој је ликовности и ритмичности песник придодао и димензије језика, тајне, предања. Риме из прве строфе сугеришу правилност и интонацију снежне чаролије: тишина, цјелина, бјелина, једнина.
У снежне огледе спада и песма „Мећава". Обликована у једној врсти сонета, она и формом жели да утврди правилност мотива. Тај мотив песник реализује у низу мисаоних исказа које иницира манифестација мећаве. Мећава је слика која се састоји из динамике више призора усклађених и усмерених према дубини – свечаном падању и пропадању једнако. Светле слике вихора, у тами, пресељавају се из спољашње у унутрашњу слику и постају имагинарни призор: „Утишане страсти, на опрезу око, / Хладан рој још сипи у мени дубоко“. Чим се песник овако распева, види се да има песму. Да ствара.
Мало даље од „Предвечерњег снијега“ стоји песма „Зима. Снијег“. „Дубина светлости“ представља ликовну димензију слике. Брујићев снег је у сутону – и самим тим није бео. „Залеђена скица“ је друго име песме, или бар њеног тренутка... После неколико метафоричних дефиниција зиме („Зима је око и очна уза, / Зима је ноћи залеђени дах“), долази црни оквир песме, који затвара целину вишеструким, црно-белим, контрастом: „Црн пришт из приче и црна лица, / Црно у себи небо, и кућа...“ – “између пута и посрнућа (...) Под бијелим црна невјерица“.
„Између пута и посрнућа“ као да се одвија цела Брујићева нова поезија, сабрана у књизи Свећа и слово.
На самом почетку, песник евоцира детињство, у његовим бојама, симболима, артикулацијама памћења и првотних слика којима се дочарава рођење. „Млеко“ и „со“ чине суштину бића, а свет у којем се то биће обрело и препознало има своје окружење. Сензибилности бића прилагодио се свет, сав од благости језика и структуре песме коју сачињава, то јест ствара, тај свет. Упознавање и одређењае света у којем се остварило биће има своју позорницу и своју свечаност: „горе на небу светли сложен звездани венац“. У том узвишеном пределу „пред којим мирује свећа и тело пустоши ноћне“ обједињен је цео космос: мир, мирис, роса, ветар – чулни елементи који одговарају сензитивности субјекта у оквиру који око бића обликује песма као целина.
Појам реч песник Ђорђе Брујић везује са појмом храм, јер се речима може подићи храм. Тај храм у поезији већ постоји, а речи се у њега уграђују код сваког песника другачије. Као што је песнички храм флуидан, тако су и речи у њему ткиво и процес бића, замишљеног као множина гласова и осећања: „високо над земљом миришемо / на летос расцветану липу и тек покошене страсти“.
Мисаона раван песме прелази у лирску топономастику света који је Брујић омеђио својом оптиком историје, меморије и емоције: Моштаница, Козара, Комоговина, Осовица, Гомирје, па уназад до Ловћена. Географија и хроника догађаја и лирска слика довољне су бране емоционалности да буде уметничка, а не лична. Зато нема сентименталности, али има опште туге коју, опет, интонирају два речничка фонда: један из рата и пожара, други из природе и вере: „На чијем је длану зелено језеро и река , / и шуме, и сунце над свим, као тело / што се облачи у мирис дима и човека / док из наручја твога мирише опело.“
Поезијом доминира смрт, али се толико слика и доживљаја „остварује“ у срцу, доживљају и погледу-пределу, да та смрт одлази у други план и постаје тек позадина на ликовном платну песме.
Посебно успела лирска медаља налази се у песми „Рука Светог Теодора у Комоговини“, испевана у једном даху, сва од чипкастог ткања лирске материје. Значење Светитељеве руке у првом плану преузима лирски субјект својим уверењем да ће се поново родити или васкрснути „као слика цвета“. То је у ствари израз љубави и дивљења постојању у духовности која је живља од живота.
Историја и легенда се подразумевају – чине мрежу по којој струје боје и нијансе стварности: „Исти је корак, иста је плнина, / И иста зима промрзле колоне“. Промрзла колона је архетип са спектром асоцијација.
Међу многим песмама наших песника о Ловћену и његовом заточнику, појављује се и „Жал под облацима на Ловћену“. Лирски субјект и Песник говоре истим гласом. „Распет међ два врха, у крхкоме бићу / У предсмртној жељи трен сам заћутао...“ Орфејски дух титра у овој песми тракловских комбинација живог и неживог. Између земаљског и небеског сјаја доминира мисао. Та мисао је сложена, иако је лирска, и њен заједнички именитељ је изгнанство. Изгнанство је, опет, лично и опште, самоизгнанство и прогонство: „Сав је живот стао у двије косине“. Песник Свеће и слова тако се поистовећује са Песником „Црногорца Свемогућем Богу“. У љубави за Песника, сва поистовећења су дозвољена.
Песма „Свећа и слово“ евоцира писање при светлости свеће, призива атмосферу средњовековних писаца и њихових жанрова. Потреба за речју и мишљу, а у слици и значењу слова, аналогна је потреби за светлошћу свеће која је супституција живота и света на чијој се граници налази лирски субјект, тј. сваки песник.
Песма „Свећа и слово“ као да дели завичајно-историјски циклус песама од циклуса „Лица у цвету“ где су песме лирско-метафизичког доживљаја природе, а у тој природи изрази једног темперамента по избору: „смисао тајне“ Брујић препознаје у тренуцима „предвечерњег снијега“, улица и сенки. У мелодији кише открива он хармонију свог бића. Та хармонија сугерише „тиху песму“, односно духовно стварање као такво. Лирика ове врсте дискретно прелази у љубавно песништво, али се дескрипција из годишњих доба у тој мери преплиће са изразима емоција да их је немогуће разлучити. И у томе је тајна и лепота поезије као такве.
У овом кругу песама, по иманентној светлости издваја се „Предвечерњи снијег“, појава чијој је ликовности и ритмичности песник придодао и димензије језика, тајне, предања. Риме из прве строфе сугеришу правилност и интонацију снежне чаролије: тишина, цјелина, бјелина, једнина.
У снежне огледе спада и песма „Мећава". Обликована у једној врсти сонета, она и формом жели да утврди правилност мотива. Тај мотив песник реализује у низу мисаоних исказа које иницира манифестација мећаве. Мећава је слика која се састоји из динамике више призора усклађених и усмерених према дубини – свечаном падању и пропадању једнако. Светле слике вихора, у тами, пресељавају се из спољашње у унутрашњу слику и постају имагинарни призор: „Утишане страсти, на опрезу око, / Хладан рој још сипи у мени дубоко“. Чим се песник овако распева, види се да има песму. Да ствара.
Мало даље од „Предвечерњег снијега“ стоји песма „Зима. Снијег“. „Дубина светлости“ представља ликовну димензију слике. Брујићев снег је у сутону – и самим тим није бео. „Залеђена скица“ је друго име песме, или бар њеног тренутка... После неколико метафоричних дефиниција зиме („Зима је око и очна уза, / Зима је ноћи залеђени дах“), долази црни оквир песме, који затвара целину вишеструким, црно-белим, контрастом: „Црн пришт из приче и црна лица, / Црно у себи небо, и кућа...“ – “између пута и посрнућа (...) Под бијелим црна невјерица“.
„Између пута и посрнућа“ као да се одвија цела Брујићева нова поезија, сабрана у књизи Свећа и слово.
Нема коментара:
Постави коментар