Српске новине: "Жетелица и Шумановић"

Двије слике снијега

ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖИ САВЕ ШУМАНОВИЋА У ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА

 

 

Пише: Ђорђе Брујић

У књижевном наслеђу академика Дејана Медаковића остала је објављена пјесма, укрепљена лирска визија, идентификација и обраћање сликару и страдалнику, мајстору бијелог – Сави Шумановићу, написана још 1988. године, а насловљена сасвим једноставно, готово некролошки – „Сећање на Саву Шумановића“. Састављена од седам катрена, почиње описно ненаметљиво, као констатација затеченог: „Срем је полегао под снегом / опустеo простор се шири / црквени торањ ко копље / из шутљиве пустиње вири“, а завршава: „До неких неслућених међа / ослобођен страха и уза / остаде Срем у снегу / ко једна смрзнута суза.“ У покушају да се досегне до дубљег смисла стиха, да се открије више скривених мјеста у њему, немогуће је пренебрећи само наизглед искуствено питање: шта је то једног од наших најзначајнијих историчара умјетности, и несумњивог посвећеника свом и нашем добу, човјека сабијених, вишеструких знања, „наговорило“ да поред расположивог методолошког ликовно-критичарског инструментаријума, посегне за поезијом како би њоме осмислио и исказао поглед на опцртани ликовни предио, односно претпостављени сликарски свијет Шумановића.

Између пута и посрнућа

Ђорђе Брујић, Свећа и слово, песме, Књижевна задруга
Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020.

Пише: Драган Лакићевић

Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте песничка збирка која жели да егзистенцију као такву – и кад припада лирском субјекту и кад је човекова уопште – сагледа у лирским сликама и апстрактним димензијама, без декларативних и фактографских података. Томе има више разлога, али ћемо ми ући само у један: стваралачки. Песник је утврдио свој поступак да лирском реториком покрене асоцијативне могућности значења, па и одредишта сопствене поезије.
На самом почетку, песник евоцира детињство, у његовим бојама, симболима, артикулацијама памћења и првотних слика којима се дочарава рођење. „Млеко“ и „со“ чине суштину бића, а свет у којем се то биће обрело и препознало има своје окружење. Сензибилности бића прилагодио се свет, сав од благости језика и структуре песме коју сачињава, то јест ствара, тај свет.

Драган Лакићевић: Песма и храм

Где год запевам, ту се подигне храм
Где има храма, ту и песма постоји
Са свима је онај ко је потпуно сам
Ничији није а сматрају га својим

Тамо где љубав, и песма се појави
Заспала негда у прошлости далекој
Песма је лепа онда кад саму себе слави
Песму тек пишем ја, пева је други неко

Било је да занемим и да сасвим замукнем
Потонем, ишчезнем усред руље обесне
Пред храмом песма се постиди и устукне

Да нема ове вере, не би било ни песме
Она задуго ћути, онда наједном букне
Пресудне постану и речи бесловесне