ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖИ САВЕ ШУМАНОВИЋА У ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
Пише: Ђорђе Брујић
У књижевном наслеђу академика Дејана Медаковића остала је објављена пјесма, укрепљена лирска визија, идентификација и обраћање сликару и страдалнику, мајстору бијелог – Сави Шумановићу, написана још 1988. године, а насловљена сасвим једноставно, готово некролошки – „Сећање на Саву Шумановића“. Састављена од седам катрена, почиње описно ненаметљиво, као констатација затеченог: „Срем је полегао под снегом / опустеo простор се шири / црквени торањ ко копље / из шутљиве пустиње вири“, а завршава: „До неких неслућених међа / ослобођен страха и уза / остаде Срем у снегу / ко једна смрзнута суза.“ У покушају да се досегне до дубљег смисла стиха, да се открије више скривених мјеста у њему, немогуће је пренебрећи само наизглед искуствено питање: шта је то једног од наших најзначајнијих историчара умјетности, и несумњивог посвећеника свом и нашем добу, човјека сабијених, вишеструких знања, „наговорило“ да поред расположивог методолошког ликовно-критичарског инструментаријума, посегне за поезијом како би њоме осмислио и исказао поглед на опцртани ликовни предио, односно претпостављени сликарски свијет Шумановића. Као дјелимичан одговор на ово питање можемо разумјети и ауторитативно утемељену интерпретацију Дарка Танасковића, који о овом феномену двојности записује: „Од песничког гласа зазирали су и Платон и Мухамед, јер њихово надахнуће сеже даље и више од сваке филозофске или религијске, односно догматске извесности“.
Прожимање ликовности и књижевности није егзистенцијално-умјетнички новитет. Оно кроз историју усудно прати ова два стваралачка поља, који теже једначењу, а неријетко се и саообразују, творећи тако не само новине у изражајном, него и новине у смислу временских и просторних алтернатива, у којима вишезначност постаје доминантна перспектива и метафизичка обрубљеност.
Тим слиједом, у савременом српском пјесништву важно је, ради бољег познања, сагледати и лиризам Драгана Лакићевића, особито књигу „Жетелица и Шумановић“, чијим концептом се управо пројављују и варирају назначене творачке категорије, а посебно његов однос у разумијевању и тумачењу њихових токова.
Тражећи баш оно најљепше и најдубље насликано, Лакићевић у трећем циклусу књиге симболички, али прецизно, насловљеном: „Сликар снега“ наново сагледава и досликава већ осликана платна, додајући им сопствени колорит и димензију ријечи, проширујући на тај начин распон видљивости властитим озарењем и поетском постојаношћу. Преплићући исконски однос ствараоца и дјела, Лакићевић живим пјесничким сликама снажи читаоца да крене ка елементарним егзистенцијалистичким принципима у обје умјетничке струје, тражећи у њима оно претходно, као есхатолошке моделе из којих зрцали и бивше и будуће. Његова поезија постаје водич не баш тако проходним путем који вијуга између темељних схватања живота дјела, и живота човјека, односно њихове естетске надградње.
Отвореност пјесника/сликара према надискуственом и емпиријском доводи се у раван могућег, односно допуштеног прихватања исказаног као таквог, када Свесмисао постаје дјелимично дохватљив, тек онолико колико је потребно да се не би помјерило разумијевање животодарне равнотеже и њене изворне тајновитости у самјерљивости природе и Створитеља.
Вратимо се за тренутак ка почетку Лакићевићеве књиге „Жетелица и Шумановић“. Сонетној цјелини „Сликар снега“, чији садржај настојимо нешто обухватније да сагледамо, или да укажемо на неке њене елементарне правце, претходе два, такође, сонетна круга – „Жетелица“ и „Пет топчидерских сонета“ од којих сваки завређује засебан поглед на покретачки чин, у чијем су средишту наизглед одијељени мотиви, готово само обриси које Лакићевић згушњава и у значењском и у формалном смислу. Не бисмо погријешили уколико бисмо констатовали да су три наведена циклуса уистину три засебне књиге, уједињене пјесниковим поетским трајањем до мјере коју дозвољава тројединост лирских фотографија. Мотивска повратност у односу на раније стваралаштво нарочито је уочљива у „Топчидерским сонетима“, гдје се кроз особену формалну концепцију исплићу нове представе о актуелним пјесниковим преокупацијама. Лакићевићева литерарна јединственост, међутим, најбоље се огледа у већ поменутој, трећој аутономији књиге, из чијег је наслова „Сликар снега“, са поднасловом „Зимски пејзажи Саве Шумановића“, сасма јасно да пјесник снијега има шта да каже (о) сликару снијега. Управо ова егзистенцијална бјелина, са свим поднијансама, којој се Лакићевић лирски предаје кроз готово цјелокупан сопствени опус, или бар у његовим најупечатљивијим дијеловима, представља ход по концу понад простора у којем оживљава субјективност бијелог, и његова варирања између оног што јесте и могуће доживљеног. (Снегом зрачи чистота душе / За којом идем ка пространству / Лебдим налик староме храсту / Сенка му стоји а он срушен)
Зими, како бисмо то могли разумјети приликом интерпретације једне крајности перцепције, све изгледа другачије. Пјеснички кадрови су, у том оквиру, заметени непомућеном бјелином и свјетлуцави. Гране полегле под снијегом и обли бескрај тјерају нас да умирени и прозебли удишемо споро. Овакав план у надградњи може се допунити и визуром раног предвечерја, када на слабашном свјетлу пахуље постају гушће, толико да се човјеку неријетко учини како једнолично клизе кроз узани прорез између неба и тла. У таквој видљивости сњежна бјелина постаје готово утјеха, емоционална допуна и епифанија. Дух бјелине у овом облику надвладава духове нијанси.
Снијег, међутим, није само бреза, ни чисто, пригушено пространство, ни пахуљасти сумрак, он у тој сликовној лепези бива и сјена, и тама, и ништавило, и крв, и смрт... У тим пространствима, и снијег, и бјелина, као његова уобичајена површинска маркација, изграђују несумњиво видљиви међутоналитет, који сам по себи није посљедица настојања да се створи баш таква физичка структура слике, него прије свега да се искаже духовна архитектура аутора и природе која га окружује и означава, у крајности његова меланхолија. Из тих праваца сваки фрагмент може да се сагледа кроз различиту диоптрију, чиме се чувствено уводи у нови језик и нову пребојеност. На тај начин Лакићевић одгонета Шумановићев спектар духовних и менталних потеза, проналази у њима значења и слутње, препознаје емотивне импулсе, над којима увијек трепери игра у бијелом и његовим тек слутећим рубовима, са којих лако можемо да склизнемо преко границе у неко друго доба и неку другу боју. Пјевањем о сликама Драган Лакићевић не проналази само нови пристан за сопствену поезију и начин да искаже жељено, а можда и потиснуто, него надасве оживљава умјетничке изворе, и оне реалне и оне фиктивне, враћајући прошлост садашњости и садашњост прошлости, при чему је средишњи простор, који може, али и не мора бити видљив, остављен читаоцу као свемјеритељу. (Некад дрвеће, сада пруће / Нестају шупе и појате / Смањи дане, продужи сате / Сјај белине успављујуће // Све то он гледа са прозора / Душе. Зна да отићи мора – / У снежном раму тама расте // Види како тај свет спасава / Семе, стопе, цвеће и мрава / У сенци смрти љубичасте.)
И у ритмичко-тонском смислу Лакићевићев глас је темељан. Мелодија је у сагласју са сликом – стишана, на махове пригушена, да би по потреби постала акустична и треперава, пулсна у слуху, онолико колико то подразумијева виталност видљивог, опстајао он, макар, као траг између два резонантна таласа бијелог, помеђу којих се гусне исконска туга снијега.
Тако у Лакићевићевим пјесмама, примјерице, сусрећемо стихове: Толика тишина преко њива / У сребру снега и облака / Слути скори долазак мрака / Који се испод сјаја скрива“, а онда динамичније: „То није снег, то је сан / То није сан, него смрт / То није смрт него пут / То није пут већ боја.
Пјесма је, као и слика, тек накратко бијела, али, ипак, поуздана. Таква, временом, бива утиснута у дух колективног, гдје се идилично сњежно једначи са титравим језичким пламичком и свим његовом сјенкама, јер, како каже Апдајк – кад двјема нотама искомбинујемо трећи звук, он постаје духовни и надреалан – изван смрти и очајања.
Прожимање ликовности и књижевности није егзистенцијално-умјетнички новитет. Оно кроз историју усудно прати ова два стваралачка поља, који теже једначењу, а неријетко се и саообразују, творећи тако не само новине у изражајном, него и новине у смислу временских и просторних алтернатива, у којима вишезначност постаје доминантна перспектива и метафизичка обрубљеност.
Тим слиједом, у савременом српском пјесништву важно је, ради бољег познања, сагледати и лиризам Драгана Лакићевића, особито књигу „Жетелица и Шумановић“, чијим концептом се управо пројављују и варирају назначене творачке категорије, а посебно његов однос у разумијевању и тумачењу њихових токова.
Тражећи баш оно најљепше и најдубље насликано, Лакићевић у трећем циклусу књиге симболички, али прецизно, насловљеном: „Сликар снега“ наново сагледава и досликава већ осликана платна, додајући им сопствени колорит и димензију ријечи, проширујући на тај начин распон видљивости властитим озарењем и поетском постојаношћу. Преплићући исконски однос ствараоца и дјела, Лакићевић живим пјесничким сликама снажи читаоца да крене ка елементарним егзистенцијалистичким принципима у обје умјетничке струје, тражећи у њима оно претходно, као есхатолошке моделе из којих зрцали и бивше и будуће. Његова поезија постаје водич не баш тако проходним путем који вијуга између темељних схватања живота дјела, и живота човјека, односно њихове естетске надградње.
Отвореност пјесника/сликара према надискуственом и емпиријском доводи се у раван могућег, односно допуштеног прихватања исказаног као таквог, када Свесмисао постаје дјелимично дохватљив, тек онолико колико је потребно да се не би помјерило разумијевање животодарне равнотеже и њене изворне тајновитости у самјерљивости природе и Створитеља.
Зими, како бисмо то могли разумјети приликом интерпретације једне крајности перцепције, све изгледа другачије. Пјеснички кадрови су, у том оквиру, заметени непомућеном бјелином и свјетлуцави. Гране полегле под снијегом и обли бескрај тјерају нас да умирени и прозебли удишемо споро. Овакав план у надградњи може се допунити и визуром раног предвечерја, када на слабашном свјетлу пахуље постају гушће, толико да се човјеку неријетко учини како једнолично клизе кроз узани прорез између неба и тла. У таквој видљивости сњежна бјелина постаје готово утјеха, емоционална допуна и епифанија. Дух бјелине у овом облику надвладава духове нијанси.
Снијег, међутим, није само бреза, ни чисто, пригушено пространство, ни пахуљасти сумрак, он у тој сликовној лепези бива и сјена, и тама, и ништавило, и крв, и смрт... У тим пространствима, и снијег, и бјелина, као његова уобичајена површинска маркација, изграђују несумњиво видљиви међутоналитет, који сам по себи није посљедица настојања да се створи баш таква физичка структура слике, него прије свега да се искаже духовна архитектура аутора и природе која га окружује и означава, у крајности његова меланхолија. Из тих праваца сваки фрагмент може да се сагледа кроз различиту диоптрију, чиме се чувствено уводи у нови језик и нову пребојеност. На тај начин Лакићевић одгонета Шумановићев спектар духовних и менталних потеза, проналази у њима значења и слутње, препознаје емотивне импулсе, над којима увијек трепери игра у бијелом и његовим тек слутећим рубовима, са којих лако можемо да склизнемо преко границе у неко друго доба и неку другу боју. Пјевањем о сликама Драган Лакићевић не проналази само нови пристан за сопствену поезију и начин да искаже жељено, а можда и потиснуто, него надасве оживљава умјетничке изворе, и оне реалне и оне фиктивне, враћајући прошлост садашњости и садашњост прошлости, при чему је средишњи простор, који може, али и не мора бити видљив, остављен читаоцу као свемјеритељу. (Некад дрвеће, сада пруће / Нестају шупе и појате / Смањи дане, продужи сате / Сјај белине успављујуће // Све то он гледа са прозора / Душе. Зна да отићи мора – / У снежном раму тама расте // Види како тај свет спасава / Семе, стопе, цвеће и мрава / У сенци смрти љубичасте.)
И у ритмичко-тонском смислу Лакићевићев глас је темељан. Мелодија је у сагласју са сликом – стишана, на махове пригушена, да би по потреби постала акустична и треперава, пулсна у слуху, онолико колико то подразумијева виталност видљивог, опстајао он, макар, као траг између два резонантна таласа бијелог, помеђу којих се гусне исконска туга снијега.
Тако у Лакићевићевим пјесмама, примјерице, сусрећемо стихове: Толика тишина преко њива / У сребру снега и облака / Слути скори долазак мрака / Који се испод сјаја скрива“, а онда динамичније: „То није снег, то је сан / То није сан, него смрт / То није смрт него пут / То није пут већ боја.
Пјесма је, као и слика, тек накратко бијела, али, ипак, поуздана. Таква, временом, бива утиснута у дух колективног, гдје се идилично сњежно једначи са титравим језичким пламичком и свим његовом сјенкама, јер, како каже Апдајк – кад двјема нотама искомбинујемо трећи звук, он постаје духовни и надреалан – изван смрти и очајања.
Нема коментара:
Постави коментар