СУСРЕТ СА КЊИЖЕВНИКОМ ЂОРЂЕМ БРУЈИЋЕМ,
АУТОРОМ КЊИГЕ „СВЕЋА И СЛОВО”
АУТОРОМ КЊИГЕ „СВЕЋА И СЛОВО”
■ Управо из такве атмосфере, када су изгон или излазак, након више од шест стотина година, постали симболи, када се затворио крст, и народ вратио тамо одакле је већином и кренуо, настала је и моја нова књига „Свећа и слово“
Нова књига поезиjе пjесника Ђорђа Бруjића „Свећа и слово” управо је угледала свјетлост дана у издању Књижевне задруге Српског народног виjећа из Подгорице. О поетском путу, књижевности, Крајини, али и другим темама Брујић говори за „Ћирилицу”.
Нова књига поезиjе пjесника Ђорђа Бруjића „Свећа и слово” управо је угледала свјетлост дана у издању Књижевне задруге Српског народног виjећа из Подгорице. О поетском путу, књижевности, Крајини, али и другим темама Брујић говори за „Ћирилицу”.
Некако се као прва асоцијација намеће Крајина. Како је данас доживљавате у контексту симбола и стваралаштва?
Упркос томе што се „Крајина“ у данашњици доживљава као метафора једне жртве једног дијела народа, она је, свакако, више од тога. Судбина Крајине, као дијела укупног српског
духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и „хумано“ пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио на тим просторима. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по самој својој природи чува у језику. Управо због тога о Крајини се све чешће и све више пјева као о Косову. Кажимо, узгред, да и данас постоји топоним који спаја ова два принципа – Далматинско Косово, и кажимо да то име није од јуче. Безброј је и других чињеница и одредница који потврђују да је памћење Крајишника много дубље него што се то некада, можда, чинило. Управо из такве атмосфере, када су изгон или излазак, након више од шест стотина година, постали симболи, када се затворио крст, и народ вратио тамо одакле је већином и кренуо, настала је и моја нова књига „Свећа и слово“. Бездомство је библијски мотив, али колико год о њему писали, оно ће сваки пут добити нову сјенку.
Чини се да ова тематика код Вас има извијесну константу?
Чињеница је да су и моје претходне књиге претежно, мада не искључиво, биле везане за ове теме. Некада више, некад мање, кроз њих је провијавао, или се, макар, могао наслутити тај дух и дах. Ономе који покушава да створи неко дјело увијек је тешко да говори о свом времену, о скорашње прошлом, без обзира колико смо, као слободни и мислећи људи, упућени на такав чин. Пјевати послије рата чини се подједнако трауматично као и преживљавати рат. Поново, и поново... Постоје томе докази у нашој не тако давнашњој књижевности. Оно што се некада усмено говорило, данас се укњижава, па се вјероватно због тога и више примјећују ти такозвани стални мотиви. Неко је запазио, и ставио примједбу, да се мотив куће, дакле ријеч „кућа“, пречесто проналази код претежног броја изгнаних пјесника.
Иако више нисам сигуран да ли смо имали куће, и димњаке, и огњишта (...) знам да смо имали и домовину, и отаџбину, па самим тим и ријеке, и шуме, и цркве, и пјесме... Завичај,
колико год то дјеловало збуњујуће, чине људи. Доказ томе су, па дијелом поновљена, села по Крајини, која су на крају, ипак, остала пуста. Та пустош је сада страшнија од погибељи. Замислите слику: Пролазите путељком кроз зелени пејзаж, испод разбокореног бехара, сеоске кућице су сложене у ред, а око вас никога нема, и ништа се не чује, осим ријетког поја птице... Као дан послије апокалипсе. Постоји ли језивијег мјеста на свијету?
Каква је позиција тзв. „крајишке књижевности”?
Књижевност Срба из Хрватске данас је развијана, као и народ. Постоје два, условно речено, круга – један у расијању и други који је везан за загребачко Српско културно друштво „Просвјета“. Ни вријеме за нама, првенствено у последњих стотинак година, није нам било наклоњено. Не мислим притом само на масовна страдања, и погроме, него и на поља умјетности, прије свега на књижевност. Тако је, примјера ради, послије Другог свјетског рата скована одредница „књижевни рад Срба у Хрватској“, која, признаћете, није могла да буде адекватна за све оно што је настајало на овим просторима. Тако дефинисана, ова књижевност није мога да буде ни сабрана, ни ваљано изучавана. Као посљедица, јавило се занемаривање одређеног броја аутора и њихових дјела, те упорна и систематична асимилација којом је немали број писаца напросто преведен из српске у хрватску књижевност, без обзира што за то нису постојали ни језички, ни књижевнотеоријски, а ни генетски аргументи. Социолошке и геополитичке прилике условиле су и у извјесном смислу издвојиле културни, а прије свега књижевни идентитет
Крајишника, чија се традиција, и поред покушаја католичанства да утиче на њу, ослањала на старе српске изворе, што без сумње потврђује и најмлађа генерација писаца са овог подручја. Вјероватно је због тога све чешће у употреби термин „крајишка књижевност“ или „књижевност Српске Крајине“.
На том фону, како доживљавате однос локално-глобално?
Разлагање културне цјелине или, прецизније, издвајање једног њеног сегмента, ма колико он био аутономан, одувијек је одводило у опасност од вишеструких погрешака. Никада се, па ни у случају књижевног стваралаштва крајишких Срба, без обзира на вјековни континуитет, не може са сигурношћу рећи на којој то линији крајишка књижевност, или књижевност Крајине, почиње да губи “локални” карактер, гдје постаје српска књижевност у глобалном значењу те ријечи, и обрнуто. Иако је крајишки литерарни корпус данас у извјесном смислу имагинаран, он ипак постоји. Цијели круг савремених писаца доживио је трансформацију коју је продуковала промјена микроокружења, тако да већина њих сада ствара и живи по градовима Србије и Црне Горе, или у дијаспори, обогаћена новим искуствима. Потекла из народне књижевности (сјетимо се да је „Хасанагиница“ записана 1774. године у књизи Алберта Фортиса Путовање по Далмацији), а затим настављена кроз дјела Данила Јакшића, Захарија Орфелина, Герасима Зелића, Кирила Цвјетковића, Павла Соларића, Саве Мркаља, Петра Прерадовића, Симе Матавуља, Иве Ћипика, Мирка Королије, Вељка Милићевића, Љубомира Мицића, Нике Бартуловића, Милана Кашанина, Владана Деснице, Владимира Поповића, Арсена Диклића, Воје Царића, Григора Витеза, Слободана Селенића, Дејана Медаковића, и многих других, крајишка књижевност је своју допуну добила и у млађој генерацији. Ту свакако треба издвојити Јована Радуловића, Дару Секулић, Арсена Дедића, Николу Вујчића, Небојшу Деветака, Милоша Кордића, Зорана
Богнара (Ћалића), Луку Штековића, Ђорђа Нешића, Мирка Демића (...), али и групу писаца везаних за Загреб: Драгу Кекановића, Дубравку Угрешић, Дивну Зечевић, Бранис-
лава Зељковића…
Да ли је проток времена ишао на руку позиционирању тог стваралаштва на ширем плану?
Временска дистанца од исељавања Срба из Крајине, изгледа није још довољна да се књижевни рад овог дијела српског народа квалитено и правилно сврста на вертикалу општесрпског књижевног стваралаштва. Када се говори о „књижевности Српске Крајине“ или “књижевном раду Срба у Хрватској”, онда се прије свега на уму морају имати силни утицаји (од друштвених и политичких, до културних) који су у не малом обиму обликовали њену суштину. Књижевност границе или књижевност на граници, управљала се увијек између аутентичности и борбе за самосвојност и многих рефлексија које су до ње стизале или у њу продирале из условне спољашности. Тако је и данас, барем у оном
дијелу који је везан за Загреб. Некад регионализована, ослоњена на појединачне културне центре (Београд, Трст, Беч, Загреб, Пешту…) и у доброј мјери затворене културно-духовне скупине, она је данас уклопљена у глобалне књижевне просторе, без праве могућности да се у њима истински препозна. Тако је и савремена крајишка поезија, и идеолошки и поетички, формирана на неколико нивоа, или боље, у кругу неколико различитих пјесничких формација, са свим самобитностима које у себи носе аутори појединачно.
Шта је са новим гласовима?
Данас у расијању ствара и неколицина млађих пјесника који су се готово у потпуности стопили са новом средином и непосредним окружењем. Питање на које интимно нисмо баш сигурни да ли желимо, а питање је да ли уопште и можемо да дамо одговор – хоће ли се након ове генерације аутора и убудуће моћи говорити о „књижевности Српске Крајине“, или „књижевном раду Срба у Хрватској“ – нема суштински умјетнички и научни значај. Оно остаје као подсјећање на вријеме у којем су на том простору настајала значајна дјела српске литературе. Страдање у бројним сеобама, бунама и ратовима, потпомогунуто кроз историју са неколико општесвјетских катастрофа, кулминирало је и коначно разрјешње добило на крају 20. вијека. Након свега нам је, изгледа, преостало само да се препознајемо. Пјесма је у томе једно од огледала.
Које су још теме о којима „Свећа и слово” проговара?
Када говоримо и о мојој новој књизи „Свећа и слово“, па и ранијим пјесмама, требало би имати у виду амбијент који смо покушали укратко да опишемо. За оне који буду читали ову поезију, а то се може видјети већ и из наслова појединачних пјесама, није изгнанство једина тема, нити су излазак и кућа једини мотиви. Покушао сам, не знам колико успјешно, да у овој књизи обухватим оно што је мој шири духовни завичај, односно моја духовна кућа.
Ту се, наравно, првенствено издваја језик. Могућност да се укоријениш у сопствени језик и сопствену културу и традицију, отвара и друге просторе и путеве према другима. Били они земаљски или онтолошки. Или како то каже Зигмунд Бауман, пољски социолог који је
као Јеврејин из Пољске најпре протјеран у Совјетски Савез, а одатле 1971. у Енглеску – „Странац је неко ко стоји изван опозиције пријатељ – непријатељ, изван социјализације“; а заточеник Аушвица Жан Амери – „Страно је идентично болном, невољном губитку домовине. Не постоји нова домовина.“ Несумњиво је да је писац сам по себи стран, онај који увијек посматра, да му је као креативном потребна дистанца, чак и према властитом, али поред те страности постоји и она друга, паралелна страност настала изгнанством.
Пјесник, човјек, странац је и на предачком гробљу и пред закључаним вратима сопствене куће, странац је било гдје, осим, можда, у сјећању. А каква је пјесникова порука из свијета тог (не)постојања? Да ли је у таквом занату изгнанства пјесник меланхоличан, да ли резигниран, гдје се завршавају патње, гдје сеобе; сеобе од данас ка сутра или од сутра
ка данас. У том трагању кроз вјековечне дилеме пјесник покушава да пронађе и сопственост, да удахне те рафиниране честице са свог психолошког зида, оне најситније трунке које обликују и пјесничке просторе.
Прошлост и у овом случају представља препреку, а кроз слободу да га више ништа не везује ни за мјесто одакле је отишао ни за оно где је дошао, лако се упада у празнину и самоћу. У вакуум у којем се губи идентитет.
А.Ћ.
(Дневна новина "Дан", Културни додатак "Ћирилица", 26.8.2020.)
Упркос томе што се „Крајина“ у данашњици доживљава као метафора једне жртве једног дијела народа, она је, свакако, више од тога. Судбина Крајине, као дијела укупног српског
духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и „хумано“ пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио на тим просторима. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по самој својој природи чува у језику. Управо због тога о Крајини се све чешће и све више пјева као о Косову. Кажимо, узгред, да и данас постоји топоним који спаја ова два принципа – Далматинско Косово, и кажимо да то име није од јуче. Безброј је и других чињеница и одредница који потврђују да је памћење Крајишника много дубље него што се то некада, можда, чинило. Управо из такве атмосфере, када су изгон или излазак, након више од шест стотина година, постали симболи, када се затворио крст, и народ вратио тамо одакле је већином и кренуо, настала је и моја нова књига „Свећа и слово“. Бездомство је библијски мотив, али колико год о њему писали, оно ће сваки пут добити нову сјенку.
Чини се да ова тематика код Вас има извијесну константу?
Чињеница је да су и моје претходне књиге претежно, мада не искључиво, биле везане за ове теме. Некада више, некад мање, кроз њих је провијавао, или се, макар, могао наслутити тај дух и дах. Ономе који покушава да створи неко дјело увијек је тешко да говори о свом времену, о скорашње прошлом, без обзира колико смо, као слободни и мислећи људи, упућени на такав чин. Пјевати послије рата чини се подједнако трауматично као и преживљавати рат. Поново, и поново... Постоје томе докази у нашој не тако давнашњој књижевности. Оно што се некада усмено говорило, данас се укњижава, па се вјероватно због тога и више примјећују ти такозвани стални мотиви. Неко је запазио, и ставио примједбу, да се мотив куће, дакле ријеч „кућа“, пречесто проналази код претежног броја изгнаних пјесника.
Иако више нисам сигуран да ли смо имали куће, и димњаке, и огњишта (...) знам да смо имали и домовину, и отаџбину, па самим тим и ријеке, и шуме, и цркве, и пјесме... Завичај,
колико год то дјеловало збуњујуће, чине људи. Доказ томе су, па дијелом поновљена, села по Крајини, која су на крају, ипак, остала пуста. Та пустош је сада страшнија од погибељи. Замислите слику: Пролазите путељком кроз зелени пејзаж, испод разбокореног бехара, сеоске кућице су сложене у ред, а око вас никога нема, и ништа се не чује, осим ријетког поја птице... Као дан послије апокалипсе. Постоји ли језивијег мјеста на свијету?
Каква је позиција тзв. „крајишке књижевности”?
Књижевност Срба из Хрватске данас је развијана, као и народ. Постоје два, условно речено, круга – један у расијању и други који је везан за загребачко Српско културно друштво „Просвјета“. Ни вријеме за нама, првенствено у последњих стотинак година, није нам било наклоњено. Не мислим притом само на масовна страдања, и погроме, него и на поља умјетности, прије свега на књижевност. Тако је, примјера ради, послије Другог свјетског рата скована одредница „књижевни рад Срба у Хрватској“, која, признаћете, није могла да буде адекватна за све оно што је настајало на овим просторима. Тако дефинисана, ова књижевност није мога да буде ни сабрана, ни ваљано изучавана. Као посљедица, јавило се занемаривање одређеног броја аутора и њихових дјела, те упорна и систематична асимилација којом је немали број писаца напросто преведен из српске у хрватску књижевност, без обзира што за то нису постојали ни језички, ни књижевнотеоријски, а ни генетски аргументи. Социолошке и геополитичке прилике условиле су и у извјесном смислу издвојиле културни, а прије свега књижевни идентитет
Крајишника, чија се традиција, и поред покушаја католичанства да утиче на њу, ослањала на старе српске изворе, што без сумње потврђује и најмлађа генерација писаца са овог подручја. Вјероватно је због тога све чешће у употреби термин „крајишка књижевност“ или „књижевност Српске Крајине“.
На том фону, како доживљавате однос локално-глобално?
Разлагање културне цјелине или, прецизније, издвајање једног њеног сегмента, ма колико он био аутономан, одувијек је одводило у опасност од вишеструких погрешака. Никада се, па ни у случају књижевног стваралаштва крајишких Срба, без обзира на вјековни континуитет, не може са сигурношћу рећи на којој то линији крајишка књижевност, или књижевност Крајине, почиње да губи “локални” карактер, гдје постаје српска књижевност у глобалном значењу те ријечи, и обрнуто. Иако је крајишки литерарни корпус данас у извјесном смислу имагинаран, он ипак постоји. Цијели круг савремених писаца доживио је трансформацију коју је продуковала промјена микроокружења, тако да већина њих сада ствара и живи по градовима Србије и Црне Горе, или у дијаспори, обогаћена новим искуствима. Потекла из народне књижевности (сјетимо се да је „Хасанагиница“ записана 1774. године у књизи Алберта Фортиса Путовање по Далмацији), а затим настављена кроз дјела Данила Јакшића, Захарија Орфелина, Герасима Зелића, Кирила Цвјетковића, Павла Соларића, Саве Мркаља, Петра Прерадовића, Симе Матавуља, Иве Ћипика, Мирка Королије, Вељка Милићевића, Љубомира Мицића, Нике Бартуловића, Милана Кашанина, Владана Деснице, Владимира Поповића, Арсена Диклића, Воје Царића, Григора Витеза, Слободана Селенића, Дејана Медаковића, и многих других, крајишка књижевност је своју допуну добила и у млађој генерацији. Ту свакако треба издвојити Јована Радуловића, Дару Секулић, Арсена Дедића, Николу Вујчића, Небојшу Деветака, Милоша Кордића, Зорана
Богнара (Ћалића), Луку Штековића, Ђорђа Нешића, Мирка Демића (...), али и групу писаца везаних за Загреб: Драгу Кекановића, Дубравку Угрешић, Дивну Зечевић, Бранис-
лава Зељковића…
Да ли је проток времена ишао на руку позиционирању тог стваралаштва на ширем плану?
Временска дистанца од исељавања Срба из Крајине, изгледа није још довољна да се књижевни рад овог дијела српског народа квалитено и правилно сврста на вертикалу општесрпског књижевног стваралаштва. Када се говори о „књижевности Српске Крајине“ или “књижевном раду Срба у Хрватској”, онда се прије свега на уму морају имати силни утицаји (од друштвених и политичких, до културних) који су у не малом обиму обликовали њену суштину. Књижевност границе или књижевност на граници, управљала се увијек између аутентичности и борбе за самосвојност и многих рефлексија које су до ње стизале или у њу продирале из условне спољашности. Тако је и данас, барем у оном
дијелу који је везан за Загреб. Некад регионализована, ослоњена на појединачне културне центре (Београд, Трст, Беч, Загреб, Пешту…) и у доброј мјери затворене културно-духовне скупине, она је данас уклопљена у глобалне књижевне просторе, без праве могућности да се у њима истински препозна. Тако је и савремена крајишка поезија, и идеолошки и поетички, формирана на неколико нивоа, или боље, у кругу неколико различитих пјесничких формација, са свим самобитностима које у себи носе аутори појединачно.
Шта је са новим гласовима?
Данас у расијању ствара и неколицина млађих пјесника који су се готово у потпуности стопили са новом средином и непосредним окружењем. Питање на које интимно нисмо баш сигурни да ли желимо, а питање је да ли уопште и можемо да дамо одговор – хоће ли се након ове генерације аутора и убудуће моћи говорити о „књижевности Српске Крајине“, или „књижевном раду Срба у Хрватској“ – нема суштински умјетнички и научни значај. Оно остаје као подсјећање на вријеме у којем су на том простору настајала значајна дјела српске литературе. Страдање у бројним сеобама, бунама и ратовима, потпомогунуто кроз историју са неколико општесвјетских катастрофа, кулминирало је и коначно разрјешње добило на крају 20. вијека. Након свега нам је, изгледа, преостало само да се препознајемо. Пјесма је у томе једно од огледала.
Које су још теме о којима „Свећа и слово” проговара?
Када говоримо и о мојој новој књизи „Свећа и слово“, па и ранијим пјесмама, требало би имати у виду амбијент који смо покушали укратко да опишемо. За оне који буду читали ову поезију, а то се може видјети већ и из наслова појединачних пјесама, није изгнанство једина тема, нити су излазак и кућа једини мотиви. Покушао сам, не знам колико успјешно, да у овој књизи обухватим оно што је мој шири духовни завичај, односно моја духовна кућа.
Ту се, наравно, првенствено издваја језик. Могућност да се укоријениш у сопствени језик и сопствену културу и традицију, отвара и друге просторе и путеве према другима. Били они земаљски или онтолошки. Или како то каже Зигмунд Бауман, пољски социолог који је
као Јеврејин из Пољске најпре протјеран у Совјетски Савез, а одатле 1971. у Енглеску – „Странац је неко ко стоји изван опозиције пријатељ – непријатељ, изван социјализације“; а заточеник Аушвица Жан Амери – „Страно је идентично болном, невољном губитку домовине. Не постоји нова домовина.“ Несумњиво је да је писац сам по себи стран, онај који увијек посматра, да му је као креативном потребна дистанца, чак и према властитом, али поред те страности постоји и она друга, паралелна страност настала изгнанством.
Пјесник, човјек, странац је и на предачком гробљу и пред закључаним вратима сопствене куће, странац је било гдје, осим, можда, у сјећању. А каква је пјесникова порука из свијета тог (не)постојања? Да ли је у таквом занату изгнанства пјесник меланхоличан, да ли резигниран, гдје се завршавају патње, гдје сеобе; сеобе од данас ка сутра или од сутра
ка данас. У том трагању кроз вјековечне дилеме пјесник покушава да пронађе и сопственост, да удахне те рафиниране честице са свог психолошког зида, оне најситније трунке које обликују и пјесничке просторе.
Прошлост и у овом случају представља препреку, а кроз слободу да га више ништа не везује ни за мјесто одакле је отишао ни за оно где је дошао, лако се упада у празнину и самоћу. У вакуум у којем се губи идентитет.
А.Ћ.
(Дневна новина "Дан", Културни додатак "Ћирилица", 26.8.2020.)
Нема коментара:
Постави коментар