(О хришћанском и митском у поезији Будимира Дубака)
Пише: Ђорђе Брујић
У бићу сваког осврта на одређено умјетничко дјело несумњиво се крије тежња да самим собом обликује коначан став о тој умјетности, доносећи издвојени вриједносни суд, једнако као што је извјесно да природа тога текста, или есеја, није коначна, него да он представља недовршен покушај о могућностима принципијелног увида у елементе, границу, теорију и начела претпостављене творбености.
Засебно је питање да ли је коначним могуће дати одговор о бесконачном, без обзира што таква жеља може бити иманентна природи есеја, његов подтекст, а у коначном и његов унутрашњи смисао. Дефиниција система девијација у поезији није аналогна категорији девијације уопште; у пјесништву она претпоставља измјештеност, помак из равнотеже, или онеобичавање.
Засебно је питање да ли је коначним могуће дати одговор о бесконачном, без обзира што таква жеља може бити иманентна природи есеја, његов подтекст, а у коначном и његов унутрашњи смисао. Дефиниција система девијација у поезији није аналогна категорији девијације уопште; у пјесништву она претпоставља измјештеност, помак из равнотеже, или онеобичавање.
Многи су инструменти којима се може интервенисати у тексту пјесме како би она добила самосвојан облик, постала нова и осјенчила засебан простор свога пребивања. У том контексту неопходно је сагледавати поезију и поетику и Будимира Дубака, нарочито онај дио пјесништва заступљен у књизи „Христ у Аду“, у вјероватно једном од најцјеловитијих пјесничких рукописа у савременој српској поезији.
Та цјеловитост и Дубаков пјеснички интегритет потврђени су и у књизи изабраних и нових пјесама „Посланица наговарачу“, објављеној у престижној едицији „Антологија сербика“, кроз коју можемо на чврстој и несумњивој основи пратити стваралачки пут овог аутора.
На самом почетку, готово првим кораком кроз поезију у двије наведене књиге, потврђује се да је њихов аутор пјесник патрије и пјесник националног жара, чији доживљај пјесничког морала, и оног канонског и оног апокрифног, проистиче из религије и мита, чиме се твори артикулисана емоција, односно апсолут пјесничке искрености. У таквој концепцији Дубакова поезија је неминовно премрежена далеким и дубоким асоцијацијама, и проткана оним праизворним пјесничким крвотоком у чијим се ћелијским круговима збирају претече савремених поетских вриједности.
Промишљајући и пјевајући о апокалиптичком и оностраном, при чему апокалиптичко подразумијева и епифанију у хришћанском духу, Дубак не призива, нити евоцира литерарно сјећање о раније опјеваном смислу космичког устројства, већ инсистира на успостављању новог погледа на онтолошко биће и пуноћу његове садржине. Таквим приступом не гради се само равнотежа између мисленог и казаног, него се сужава простор у којем се пред ствараоцем могу притајити замке миметичког говора, јер приступ књижевном дјелу ни у ком случају није, и не може бити археолошки. У том погледу, што се може разумјети и из Дубаковог текста, нема значаја да ли се неки догађај уистину и десио, или није. Извјесно је да у овој поезији као умјетничком дјелу постоје многе аналогије са стварним ритуалима, али њен суштински значај није у томе, него у сну и сновидом умјетничком обрасцу.
У простору таквих рефлексија оживљава један сегмент разликовања емотивног и доживљеног од антрополошког слоја које у себи може да носи дјело.
Мит, нарочито у умјетничком смислу, нема центар исходишта у стварном, али то никако не значи да један дио његовог исходишта не истиче из поља стварности. Или да парафразирамо: они који живе да би пјевали, морају пјевати да би живјели. Због тога и можемо рећи да Дубак своју не само ониричку поезију осмишљава сном, на исти начин као и што сопствене пјесничке архетипове обликује прожимањем мита и сна. Митско, дакле, постаје предложак успостављеног говора у којем се дистанце према временским и просторним димензијама уобличавају у складу са укупном пјесничком структуром и поетским концептом, чијом аутономијом Дубак на јединствен и аутентичан начин опцртава особену дикцију и гради високе стандарде, уздижући опште изнад личног, у времену којим господаре страх и свеприсутне слабости, да би се одмах потом вратио истим путем – од општег ка појединачном, показујући да се смисленост јединке ничим не може довести у питање.
Постојање пјесме у поретку ријечи, свједочи о поезији као средишту заједнице и природи као мајци поезије, при чему бисмо тешко могли рећи да је сам пјесник отац, прије, могуће, честица умјетничког импулса из које она настаје. Због тога имамо право да сматрамо да поезија подражава природу, или Бога, не као структуру, него као начело цикличности и трајан процес, односно вјечност. Можда из тих разлога и Хајдегер подразумијева да пјесник није тај који говори кроз своју пјесму, већ то чини она сама, при чему је пјесник неминовно препуштен сопственим метафорама. Ипак, ни у том случају не може се казати да пјесников однос са пјесмом престаје оног тренутка када аутор оконча стваралачки чин у том дјелу.У обје Дубакове књиге, којих се у овом кратком осврту дотичемо, потврђује се начело пјесника као вјечног творца, који опстаје у непрекинутом ланцу стварања људске форме из природе, при чему човјек, саздан по обличју Божјем, са свим оним што га чини човјеком у његовој укупности, постаје основна мјера цивилизације, чији се крајњи смисао огледа у трајној спирали обожења као тежњи ка сталном узношењу и уздизању.
Зато и Дубаково пјесништво свједочи да све док поезија у моралу слиједи религију, пјеснички и религиозни архетипови биће и даље веома блиски.
Са те стране, у оним најдубљим наслагама књиге „Христ у Аду“ субота се идентификује као примарни симбол, и без обзира што се он тек слути, његова потенција се гради већ у самом наслову.
На самом почетку, готово првим кораком кроз поезију у двије наведене књиге, потврђује се да је њихов аутор пјесник патрије и пјесник националног жара, чији доживљај пјесничког морала, и оног канонског и оног апокрифног, проистиче из религије и мита, чиме се твори артикулисана емоција, односно апсолут пјесничке искрености. У таквој концепцији Дубакова поезија је неминовно премрежена далеким и дубоким асоцијацијама, и проткана оним праизворним пјесничким крвотоком у чијим се ћелијским круговима збирају претече савремених поетских вриједности.
Промишљајући и пјевајући о апокалиптичком и оностраном, при чему апокалиптичко подразумијева и епифанију у хришћанском духу, Дубак не призива, нити евоцира литерарно сјећање о раније опјеваном смислу космичког устројства, већ инсистира на успостављању новог погледа на онтолошко биће и пуноћу његове садржине. Таквим приступом не гради се само равнотежа између мисленог и казаног, него се сужава простор у којем се пред ствараоцем могу притајити замке миметичког говора, јер приступ књижевном дјелу ни у ком случају није, и не може бити археолошки. У том погледу, што се може разумјети и из Дубаковог текста, нема значаја да ли се неки догађај уистину и десио, или није. Извјесно је да у овој поезији као умјетничком дјелу постоје многе аналогије са стварним ритуалима, али њен суштински значај није у томе, него у сну и сновидом умјетничком обрасцу.
У простору таквих рефлексија оживљава један сегмент разликовања емотивног и доживљеног од антрополошког слоја које у себи може да носи дјело.
Постојање пјесме у поретку ријечи, свједочи о поезији као средишту заједнице и природи као мајци поезије, при чему бисмо тешко могли рећи да је сам пјесник отац, прије, могуће, честица умјетничког импулса из које она настаје. Због тога имамо право да сматрамо да поезија подражава природу, или Бога, не као структуру, него као начело цикличности и трајан процес, односно вјечност. Можда из тих разлога и Хајдегер подразумијева да пјесник није тај који говори кроз своју пјесму, већ то чини она сама, при чему је пјесник неминовно препуштен сопственим метафорама. Ипак, ни у том случају не може се казати да пјесников однос са пјесмом престаје оног тренутка када аутор оконча стваралачки чин у том дјелу.У обје Дубакове књиге, којих се у овом кратком осврту дотичемо, потврђује се начело пјесника као вјечног творца, који опстаје у непрекинутом ланцу стварања људске форме из природе, при чему човјек, саздан по обличју Божјем, са свим оним што га чини човјеком у његовој укупности, постаје основна мјера цивилизације, чији се крајњи смисао огледа у трајној спирали обожења као тежњи ка сталном узношењу и уздизању.
Зато и Дубаково пјесништво свједочи да све док поезија у моралу слиједи религију, пјеснички и религиозни архетипови биће и даље веома блиски.
Са те стране, у оним најдубљим наслагама књиге „Христ у Аду“ субота се идентификује као примарни симбол, и без обзира што се он тек слути, његова потенција се гради већ у самом наслову.
Субота, јер је Христ баш тада сишао у доњи свијет и умрлима објавио вијест о васкрсењу које ће прославити суштину вјере кроз троједини смисао божјег саздања.
И субота, када је из гроба уздигао четверодневног Лазара и тиме антиципирао и сопствено васкрсење, најављујући коначну побједу живота над смрћу.
А онда је у недјељу, по Лазаревој суботи, ушао у Јерусалим, у град у симболичком смислу, гдје су га дочекала дјеца, славећи га зеленим палминим гранама. У тој слици и у том чину показала се не само безгранична слава његова, него и нераскидива веза природе и Бога, као створитеља свега видљивог и невидљивог, и свега знаног и незнаног.
Упркос мозаику различитих тема и мотива, које Дубак и у алегоријском и у духовном смислу користи у својој поезији, несумњиво је да је он првенствено хришћански пјесник, стваралац који, чак и онда када пјева о најмрачнијим сликама и најтамнијим странама човјека и свијета, увјерава да је смисао живота у непојамној снази Праизвора, истодобно показујући и свједочећи непролазну силу и славу Христову.
Због тога се, у крајњем, можемо запитати – постаје ли пјесник у том случају јединка, јединица јединствености у мишљењу, осјећању и хтијењу, односно у слободи воље, и да ли је такав, одвојен и другачији од других, неприкосновено цјеловит и неумножив.
И субота, када је из гроба уздигао четверодневног Лазара и тиме антиципирао и сопствено васкрсење, најављујући коначну побједу живота над смрћу.
А онда је у недјељу, по Лазаревој суботи, ушао у Јерусалим, у град у симболичком смислу, гдје су га дочекала дјеца, славећи га зеленим палминим гранама. У тој слици и у том чину показала се не само безгранична слава његова, него и нераскидива веза природе и Бога, као створитеља свега видљивог и невидљивог, и свега знаног и незнаног.
Упркос мозаику различитих тема и мотива, које Дубак и у алегоријском и у духовном смислу користи у својој поезији, несумњиво је да је он првенствено хришћански пјесник, стваралац који, чак и онда када пјева о најмрачнијим сликама и најтамнијим странама човјека и свијета, увјерава да је смисао живота у непојамној снази Праизвора, истодобно показујући и свједочећи непролазну силу и славу Христову.
Због тога се, у крајњем, можемо запитати – постаје ли пјесник у том случају јединка, јединица јединствености у мишљењу, осјећању и хтијењу, односно у слободи воље, и да ли је такав, одвојен и другачији од других, неприкосновено цјеловит и неумножив.
Нема коментара:
Постави коментар