Анин Радован

Пише. Дара Секулић

Најкраћи пут до Коране водио нас је крај куће Ане Вукелић. У сваком селу има барем једна кућа која је некако скрајнута, засебна и необична. Можда због људи који у њој живе, јер све што човјек направи, па и кућа коју сагради, личи на њега.

Ана је била необично висока и мршава, много је радила, а мало говорила. Наткривена тераса, или гањак, како кажу на Кордуну, на прочељу њене куће био је некако извишен, до њега се пењало преко више степеница. И прозори су били виши и дужи, чинило се уски, ужи од прозора на другим кућама у селу.

Ведри дани

Сретали смо Ану погнуту с товаром дрва на леђима, испред упрегнутих волова док фркћу и набацују мушице на њене руке; виђали је на гумну пред кућом кад превијава жито, са шкафом воде на глави и кантама у рукама. Ана није стизала да отпоздравља свима нама, посебно за дугих дана љета, док смо јурцали крај њене куће, али ми смо знали да нас она све види и чује. Њеног сина Радована, дјечака нешто старијег од нас, виђали смо подаље на њиви изнад куће како чува краве и овце заједно, понекад бисмо и чули како Анин Радован пјева.

Нисмо знали, нити икад икога упитали шта с Радовановим оцем. Људи су одлазили у ратове, или на работу у "Прајску" и "Мерику", неки се нису враћали ни живи ни мртви. Они који су долазили кући били су већ стари, болесни или убогаљени. Ана и њен син живјели су тако као да оца никад није ни било, као да су њих двоје сами себе створили и родили. Зато ће Радован упеторостручити своје очинство. Чим се замомчио, однекуд је довео добрицу, веселу округлу Даницу и дани у кући Ане Вукелић пунили су се ведрином, круом и пилићима. Прво дијете била је цурица, Јелена. Ана је на руке и дочекала пето, а онда помирено и без најаве, састала се поново са душом свог човјека, иако никад нисмо чули да је наглашено, попут других жена, изговорила оно "мој чоек". Сахранили су је у љесковачком гробљу, ријетки Љесковчани су имали ту срећу.

Несуђена бијела вјенчаница

Јелена је расла у здраву, посебно бистру  прелијепу дјевојчицу, па у најбољу основку сеоске школе, па у виђену дјевојку, ученицу угоститељско-туристичке школе на Плитвицама. Најбоља и најљепша ученица, чим је примила диплому, добила је посао у хотелу у којем је обављала и школску праксу. Научила је да ради окретно и брзо, да се обраћа гостима природно и љупко, на радост свих који ће туда проћи и сјећати се њене лагане кретње и ведрог осмијеха.

Једна Јелена, која је за све тако много и лијепо постојала, нестала је из живота за секунду. Није јој се могло догодити да закасни на посао, али ни аутобус с туристима није каснио... било је рано јутро, све на Језерима мирисало на дјевојаштво и на бијелу блузу с чипком око бијелог грла.

У Кордунском Љесковцу, гдје тихује гробље понад пустог села, а  испод високих борова, људи су долазили да виде гроб-младу. Висок дрвен крст изнад Јелениног гроба, дуго се није ни примјећивао као што није ни њено на њему урезано име. На крсту је трајала Јеленина несуђена бијела вјенчаница, мрешкала се натопљена кишама и нестајала упијајући сунчеве зраке. На гроб-младу свакодневно је долазио Јеленин отац Радован. Доносио је невен испод прозора Јеленине собице, први сазрео грозд "Кордунашице", лозе која је деценијама наткривала улаз у кућу, задржавала снијег и правила хлад.

Близу гроба Радован је засадио и лијеску која се ширила и расла као што је и расла Јеленина смрт. Она је преплавила пут од гробља до Радованове куће. Са дјецом која су се рађала и расла послије Јелене одлазила да се купа у вировима Коране и мокра да лијеже у кревет. Љесковчани нису памтили да је ико тако дуго боравио у њиховом срцу као Радованова Јелена. Успомену на њену младост носили су и кад су, у љето страшне 1995. ко зна по који пут морали побјећи из села и расути се по свијету. Куће су им спаљене, имовина опљачкана и уништена, светиње оскрнављене и попљуване, прљане теже него 1941. путеви, кућишта и гробља, зарастали су у трњу и коприви, нико није долазио и стао на њих; животу и смрти у Лесковцу губио се сваки траг.

Радован није напуштао ни мајчин ни Јеленин гроб. У њих је он давно и себе полегао и ти гробови нису нестајали, већ постајали негова животна задаћа он није дао да нестану и пропадну као све у Љесковцу што је пропадало. Дјеца су му слала малу помоћ јер су и сами живјели биједно збринути у туђини, али се у селу није могла купити ни кутија шибица, ни крух хљеба.

Корана никад није била граница

Радован се није обазирао на чете наоружаних хрватских војника, ни на полицију, пограничне страже и патроле. Нису га се доимали ни острашћени ловци, чији меци су могли залутати у село без људи и стоке, без кућа и птица. Мирно је сваког дана долазио на гробље, рукама тргао коров, с гробова купио осушено грање и борове иглице, поћутао у гробној тишини и свом непролазном болу. Како села више није било ни у животу ни на географској, као ни на топографској карти, Радован би заврнуо ногавице и газио Корану, чинио је то откако је знао за себе. С друге стране имао је породичну њиву која је уз воду увијек давала висок клас и крупан клип. Сада није има за кога да је засије нити чиме да је пожање нити покоси, кад би и могао да је обрађује. Али Корани је морао прелазити и у босанском селу Тршцу куповати хљеб и осталу храну, толико да преживи.

Није ни помишљао да га слиједе и посматрају, али није се ни изненадио кад би га сколили и ставили му лисице на руке. Како није могао да плаћа новчану казну, Радован би мирно одлазио у затвор и тако намиривао свој дуг држави с новим границама. Водили би га ухапшеног у станицу с једне и у постају с друге стране ријеке. Како неуком стрицу сељаку, пријетећи би објашњавали да је илегално прешао државну границу, да је то кривично дјело за које мора или платити казну или је одлежати у затвору. Кад би Корани прелазио из Лесковца, босански полицајци би опомињали. "Ушао си у другу државу бесправно, тајно, ко зна какве су твоје намјере..."

"Намјеравао сам, брате, да у Тршцу купим крува, а прешао сам газ од моје њиве, одавно су моји купили ту њиву од неког  'оџе  'Усе, јер је била ближа мојој него његовој кући а Корана никад није била граница, тамо ђе нема вирова, увијек смо газили и на једну и на другу страну."

Кад би Радован загазио од тачке према љесковачкој обали, полицајци би га дочекали мокрог и преплашеног: "Господине," почели би званично и учтиво, хладно и равнодушно, "ви не поштујете државну границу, прешли сте на територију Хрватске илегално. Овдје, на лицу мјеста не можете платити казну, морамо вас ухитити и саслушати у Слуњу, ми радимо по закону, господине, код нас постоје закони за све, па и за..."

 "Поштујем ја државну границу, и не само границу човјече, али кренуо сам преко своје њиве и ево полако идем својој кући, мислим... крува сам купио и кући носим и ово мало ране. Кад ми нестане, ја ћу морати газити воду, људи божији, волио би'  ја да не морам... ето, и ви радите како морате..." (Глас Српске)