Прошла 1892. била је повољна за нас Србе. Или су наступила одавно већ жељена боља времена или смо ми у овијем врменима бољи постали. Главно је то, да смо те године коракнули добрано напријед. Ето Књижевне задруге у Биограду, ето српских штампарија у Дубровнику, Мостару и чак у хрватском Загребу. Али осим овог видимо ми још једну свијетлу појаву, а то је књижевни покрет код Срба у Хрватској и Славонији. Тамо живи преко 600.000 (шест стотина хиљада) православнијех Срба. Сва Хрватска не само политичка него књижевна и културна друштва заслијепљена шовинизмом прегли су свом снагом, да забашуре Српство тамо. Али сва мука, сви трошкови – узалуд. Мјесто њихова а ми видимо наш успјех, видимо како у срцу Хрватске у Карловцу па чак у Загребу излазе по избор српске књиге, написане од људи, из средине тамошњега народа. Ова појава мора да развесели сваког Србина и да му улије поноса, када види, да су неке од тијех књига узор и бисерје наше књижевности.
1. Карловачко владичанство, од професора Грбића. Карловац. I. и II. књ., од које се и трећа штампа, говорио је врло похвално у овом листу учени г. архимандрит Дучић.
Нама преостаје да поменемо и друге књиге, што су у Хрватској и Славонији изашле. А те су:
2. Црквене бесједе, Никанора Грујића, бившег православног српског епископа пакрачког. Издао Димитрије Руварац. У Земуну 1892. Цијена 1 фор. 50 нч.
3. Проповједник српске народне цркве од Теофана Живковића, православног епископа карловачког. Издао Јован барон Живковић. У Карловцу 1892. Цијена 1. фор. 50 нч.
4. Српска црква на Лици, од првог јој појава до крушедолског сабора 1400. – 1708. Написао Перо Крајновић. У Загребу 1892. Цијена 10 нч.
5. Повјесница српског народа у Славонији. Саставио Јован П. Јовановић, свештеник кобашки. У Загребу 1892. Цијена 40 нч.
Црквене бесједе епископа Никанора садрже 33 бесједе, које је за штампу приредио сам говорник, изговорене су при разнијем светитељскијем данима. Ове бесједе су пуне духовитијех мисли, пуне су морала хришћанскога, пуне су догматичкије истина. А када се помисли, да је ове мисли, овај морал, ове догматичке истине у књижевно рухо обукла велика пјесничка душа писца св. Саве, а спремала их за уста најславнијег српскога говорника, онда већ и прије него што их човјек прочита знаде, да су то бесједе, које ће читаоцу пружити сваке насладе и поуке. – У почетку књиге описао је г. Димитрије парох земунски живот и дјела епископа Никанора, који се у младости потписивао Срб Милутин. Неће бити згорег ако наведем и ријечи тог господина, које се односе на наше српске књижарнице: «и да од силних данашњих наших књижара, само књижара браће Јовановића у Панчеву пријавила се за 10 примерака, а књижара Радака у В. Кикинди за 5 примерака.» «Ово наводим с тога, да ови бројеви послуже као дата писцу теме: Корист српских књижара по српску књижевност». – Чист приход ове књиге намијењен је фонду за свешт. удовице и сирочад пакрачке дијецезе. Добити се може код издавача.
Проповједник од + епископа Теофана, садржи његове бесједе, божитње поздраве, посланице свештенству и народу, надгробна слова. Све су ове бесједе духовите, а не само да расправљају морал и догму православне, него истину и дух српске народне цркве; оштро а фино шибају мане а уздижу врлине нашег народа.
Ове бесједе + епископа Теофана по смрти му приредио је за штампу проф. Мане Грбић. Уз њих написао је красан предговор, у којем је описао живот и дјела епископа Теофана, изабраног од народа патријарха српског, а критички и оцијенио његове бесједе. Ми овдје наводимо из те оцјене ове ријечи, што их исписа проф. Грбић:
«Ове бесједе владике Теофана и бесједе владике Никанора, биће прави бисер и најљепши накит наше приповједничке књижевности и с тога не би смјела ниједна имућнија српска, – а камо ли свештеничка кућа да буде без овијех књига. И није доста да те књиге само купе наше имућније куће и наши свештеници, него да их најозбиљније и по више пута и прочитавају, јер није доста ово само прочитати па оставити: ово се може и сваки дан читати, и свагда ће пажљиви читалац наћи нове хране, нова душевна пића, и што више пута буде прочитавао поједине бесједе, – све ће му се то боље – то већма допадати».
И ја потписујући ове ријечи проф. Грбића најсвесрдније препоручујем ове књиге, које су за штудију нашем свештенству.
Српска црква на Лици од Крајновића изашла је у новој српској штампарији у Загребу. Писац је хтио са овом расправицом упознати Србе са онијем временима, што их српска православна црква и народ у Лици преживјеше у најтежим данима и како све невоље са нешто губитака савладаше. Види се, да је писац брзао са овим дјелом. Али ако помислимо на садање прилике у Хрватској, гдје се кука и мотика диже на православно Српство, онда смо разумјели за што је писац брзао и за што му не смијемо замјерити. Нужда закон мијења. Она је морала што прије да угледа свијета. Чист приход намијенио је писац за украс цркве своје у Широкој кули, која се не може доготовити, ако дарежљиве руке не притекну у помоћ.
Баш кад смо хтјели да завршимо, добисмо вијест, да је српска штампарија у Загребу издала «Малу пјесмарицу за Српчад», у којој има 48 родољубивијех пјесама. Цијена јој је 10 новчића. Добро дошла!
1. Карловачко владичанство, од професора Грбића. Карловац. I. и II. књ., од које се и трећа штампа, говорио је врло похвално у овом листу учени г. архимандрит Дучић.
Нама преостаје да поменемо и друге књиге, што су у Хрватској и Славонији изашле. А те су:
2. Црквене бесједе, Никанора Грујића, бившег православног српског епископа пакрачког. Издао Димитрије Руварац. У Земуну 1892. Цијена 1 фор. 50 нч.
3. Проповједник српске народне цркве од Теофана Живковића, православног епископа карловачког. Издао Јован барон Живковић. У Карловцу 1892. Цијена 1. фор. 50 нч.
4. Српска црква на Лици, од првог јој појава до крушедолског сабора 1400. – 1708. Написао Перо Крајновић. У Загребу 1892. Цијена 10 нч.
5. Повјесница српског народа у Славонији. Саставио Јован П. Јовановић, свештеник кобашки. У Загребу 1892. Цијена 40 нч.
Црквене бесједе епископа Никанора садрже 33 бесједе, које је за штампу приредио сам говорник, изговорене су при разнијем светитељскијем данима. Ове бесједе су пуне духовитијех мисли, пуне су морала хришћанскога, пуне су догматичкије истина. А када се помисли, да је ове мисли, овај морал, ове догматичке истине у књижевно рухо обукла велика пјесничка душа писца св. Саве, а спремала их за уста најславнијег српскога говорника, онда већ и прије него што их човјек прочита знаде, да су то бесједе, које ће читаоцу пружити сваке насладе и поуке. – У почетку књиге описао је г. Димитрије парох земунски живот и дјела епископа Никанора, који се у младости потписивао Срб Милутин. Неће бити згорег ако наведем и ријечи тог господина, које се односе на наше српске књижарнице: «и да од силних данашњих наших књижара, само књижара браће Јовановића у Панчеву пријавила се за 10 примерака, а књижара Радака у В. Кикинди за 5 примерака.» «Ово наводим с тога, да ови бројеви послуже као дата писцу теме: Корист српских књижара по српску књижевност». – Чист приход ове књиге намијењен је фонду за свешт. удовице и сирочад пакрачке дијецезе. Добити се може код издавача.
Проповједник од + епископа Теофана, садржи његове бесједе, божитње поздраве, посланице свештенству и народу, надгробна слова. Све су ове бесједе духовите, а не само да расправљају морал и догму православне, него истину и дух српске народне цркве; оштро а фино шибају мане а уздижу врлине нашег народа.
Ове бесједе + епископа Теофана по смрти му приредио је за штампу проф. Мане Грбић. Уз њих написао је красан предговор, у којем је описао живот и дјела епископа Теофана, изабраног од народа патријарха српског, а критички и оцијенио његове бесједе. Ми овдје наводимо из те оцјене ове ријечи, што их исписа проф. Грбић:
«Ове бесједе владике Теофана и бесједе владике Никанора, биће прави бисер и најљепши накит наше приповједничке књижевности и с тога не би смјела ниједна имућнија српска, – а камо ли свештеничка кућа да буде без овијех књига. И није доста да те књиге само купе наше имућније куће и наши свештеници, него да их најозбиљније и по више пута и прочитавају, јер није доста ово само прочитати па оставити: ово се може и сваки дан читати, и свагда ће пажљиви читалац наћи нове хране, нова душевна пића, и што више пута буде прочитавао поједине бесједе, – све ће му се то боље – то већма допадати».
И ја потписујући ове ријечи проф. Грбића најсвесрдније препоручујем ове књиге, које су за штудију нашем свештенству.
Српска црква на Лици од Крајновића изашла је у новој српској штампарији у Загребу. Писац је хтио са овом расправицом упознати Србе са онијем временима, што их српска православна црква и народ у Лици преживјеше у најтежим данима и како све невоље са нешто губитака савладаше. Види се, да је писац брзао са овим дјелом. Али ако помислимо на садање прилике у Хрватској, гдје се кука и мотика диже на православно Српство, онда смо разумјели за што је писац брзао и за што му не смијемо замјерити. Нужда закон мијења. Она је морала што прије да угледа свијета. Чист приход намијенио је писац за украс цркве своје у Широкој кули, која се не може доготовити, ако дарежљиве руке не притекну у помоћ.
Баш кад смо хтјели да завршимо, добисмо вијест, да је српска штампарија у Загребу издала «Малу пјесмарицу за Српчад», у којој има 48 родољубивијех пјесама. Цијена јој је 10 новчића. Добро дошла!
Граничар
(Босанска вила, бр. 2, 20. јануар 1893.)
Нема коментара:
Постави коментар