Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Да се народи незаслужено могу тиснути у један кош, вријеме ће накнадно потврдити ту аљкаву хипотезу у једном пакленом и разорном одговору виђеном као ријетко ратно крвопролиће, иако ће и поред свега кобајаги братство и јединство народа и народности, носталгична репатица комунизма, успјети након свега некако да преживи. Макар психолошки, ако сам на путу физички да погријешим. А једно такво насљеђе опет ће се зближити са злом, и овај пут виђено као поновно инсталирање неокомунистичке власти. По принципу владања тек мало различите од оне створене у дирљивој творевини СФРЈ.

Бануо сам на свијет и приспио право на сцену коју црвена боја подједнако красаше као и међусобно уважавање на њој. Амбијент не толико лош, признавао сам себи у браду многе године. Амбијент за пуну контемплативну летаргију, коју у мом случају, нијесу могли уздрмати ни неурачунљиви откази на послу одока уручивани мојим родитељима, ни стидљиво устручавање власти да се очево знање четири свјетска језика подвргне друштвеној сврси, ни необуздана нервоза оних који су се дрзнули тих година да мисли другачије. Недовољно да се оспори таква социјалистичка хармонија? Али би онда, сјећају се моје пубертетске очи, избијала пред њом нека од недјеља када би се народ партијски замонашио, са одијелом на себи и краватом око врата стао посјећивати отворена биралишта, начичканим по школама, домовима здравља или угледнијим просторима мјесних заједница. Тад први пут спазих пробуђену масу. Нешто што је дотад спавало, а људско по природи, би пробуђено у једном вихорном одазиву. Маса је излазила на изборе. И бирала је, да би након обављеног посла опет отишла на заслужено спавање. Свечани и лажни избори су се морали мелодраматично одиграти.

Ако је вјеровати маиеутици, акушерској вјештини једног древног народа, порађајући самог себе, дођох у прилику да поново банем на свијет, овај пут приспјевши у неку чудну пинк републику, а опет названу именом моје земље. Социолошки карактер домовине овај пут бијаше изграђен по угледу на једну локалну телевизију, временом ријешеној да свој географски префикс замијени пространијим, и по некој чудној коинциденцији подудари са оним тереном којим је до скоро господарила једна партија и њен један народ, збратимљен у јединствену масу. Није тешко запазити да утицај, имена прећутаног, философа ни овај пут није успјео да ми прокрчи своју поруку, стасалу дотад у једно озбиљно учење. Дакле, поново не приспјех у језик, већ овај пут у јавност. По други пут издејствовавши приспијеће на свијет бијах приморан, на неки начин приморан, да потребу гледања малог екрана покривам загарантованим буљењем у једнобојни пинковани квадрат, погуран са леђа катодом и бројним лампама и транзисторима.У тој простој навици убрзо ће успјети да се издвоји један обичај без много напора сведен на принцип, појам, близак оном из првог приспијећа на свијет - маси. С тим што ће овај бити изграђиван у савременим медијским школама и зваће се јавност. Блиска својта пређашњег, с том разликом што ће овај друштвени софизам морати да пати од чешћих и активнијих отријежњења и буђења. Додуше доведених на један ниво строгог реципроцитета. Јер брига о јавности, у овосаграђеној друштвеној стварности, неће имати премца, исто као што појединац неће имати премца кад јавност буде бринула о њему. И хтјели ми то или не, натенане наново стижемо до социолошке једнообразности, демонстрације једног уређења у ком су они, који су се некада дрзнули да (и даље) другачије мисле, поново суочили са недопустивом нервозом. Захваљујући пинк активностима са малог екрана почесмо, као што то бива у случају дјетета, да подижемо јавност, за чије одрастање и развиће касније ће показати много разумијевања и друге телевизијске куће, додуше скоро све истородне по идеолошкој програмској шеми.

Негдје тих година,када се медију потрудише да уреде колективну свјест и разум, јавио се народу лидер који је требало да том истом народу уреди срце и лиши га националне мане. Мало чудно, јер је у питању један од оних који се својевремено из петних жила труди, или не труди, што је само лака потврда тог настојања, да управо упропасти идентитет тог истог народа. Па, када се чинило да сам успио са отријежњењем од једног шока, почињем да се инфицирам другим, само дигнутим на виши национално – дијалектички ниво. Говор једног народа тада је почињао да се опскрбљује реторичким симболима, кобајаги начином да се са отворене стране покуша доћи до једног националног охрабрења и међусобног бодрења. Тада се чинило да су изговорене ријечи биле истинитије од истинољубивости њиховог ћутања. Да упростим, говор је постајао истинитији од ћутања. Вироза отпорна и до данашњег дана, и способна да једно својство народа пребрише науштрб једне иновације које и сами творци,и учесници у процесу више нијесу свјесни. Несвијест која је српству пребрисала сваки смисао приче о српству, скоро ругањем у лице уручивши му диплому тазе националне иновације, у принуди назване српственост. Појам који на хоризонту једног пораза поче да се изједначава са његовим анемичним својствима. Маса једнако јавност једнако српственост.