(Ђорђе Брујић, Кућа на леду, УКЦГ, Подгорица)
Иза једне пјесме стоји цио језик на којем је написана, говорио је Љубомир Симовић. Узмемо ли да се под језиком подразумијева и језичко памћење, што свакако јесте, онда је поезија Ђорђа Брујића у књизи «Кућа на леду», почев од лексике и стиховне интонације до тема и мотива, најпоузданија потврда оваквог увјерења. У њој сусрећемо више језичких слојева и искустава разноразних пјесничких облика: химнични тон средњовјековних молитава, савремену урбану лексику, иронију, гротеску... Појмовно и садржински богата књига обавијена је тихом сјетом и као понорница ненаметљиво понегдје избије бол утамниченог пјесника. Такве су његове пјесме «Сјећање на устанак», «Рат за све», «Јутрос су кише на Вуковаром»...
Пјесника Брујића привлачи најшири спектар збивања око човјека и у човјеку: од свакодневног догађања, чије се значење не може лако назрети, па до универзалног, судбинског, општеважећег, до чега се може докучити вишом спознајом свијета, разумијевање значеја и надзначења. Пјесник ће у сред поетског распрскавања метафора и лирских исијавања, себи дозволити да у поступку стварања контрапункта саопшти и такве синтезе које би више пристајале као поента филозофског трактата: «...Та шпанска арена/И њена шпанска слобода, извезена».
Овакве филозофеме у још неким стиховима. Наравно, зрелост Брујићу омогућава да прави смјеле узлете и излете у духовну баштину свијета, искушавајући себе и своје изражавање могућности, правећи паралеле, изненађујућа освјетљавања и упоређивања смислова у различитим временским и значењским равнима. Све то у настојању да новим спреговима, новим амалгамима доспије до непознатих чињеница и надзаначења...
Темељна одредница у појединим Брујићевим пјесмама јесте однос према завичају, иако у пјесниковом поимању завичаја има одређене препознатљивости, све до присуства вољеног града, до родних географских топонима... Брујићева слика није само покушај да се дочарају успомене, он кроз те успомене покушава да успостави један облик трагичне ноте тог времена, успомена које јесу у њему, које су он сам, али према којима се неминовно мора успостављати одређена дистанца јер на њима почива патина прохујалог. То је садашње доживљавање прошлог, чиме се управо појачава трагизам...
Пјесника Брујића привлачи најшири спектар збивања око човјека и у човјеку: од свакодневног догађања, чије се значење не може лако назрети, па до универзалног, судбинског, општеважећег, до чега се може докучити вишом спознајом свијета, разумијевање значеја и надзначења. Пјесник ће у сред поетског распрскавања метафора и лирских исијавања, себи дозволити да у поступку стварања контрапункта саопшти и такве синтезе које би више пристајале као поента филозофског трактата: «...Та шпанска арена/И њена шпанска слобода, извезена».
Овакве филозофеме у још неким стиховима. Наравно, зрелост Брујићу омогућава да прави смјеле узлете и излете у духовну баштину свијета, искушавајући себе и своје изражавање могућности, правећи паралеле, изненађујућа освјетљавања и упоређивања смислова у различитим временским и значењским равнима. Све то у настојању да новим спреговима, новим амалгамима доспије до непознатих чињеница и надзаначења...
Темељна одредница у појединим Брујићевим пјесмама јесте однос према завичају, иако у пјесниковом поимању завичаја има одређене препознатљивости, све до присуства вољеног града, до родних географских топонима... Брујићева слика није само покушај да се дочарају успомене, он кроз те успомене покушава да успостави један облик трагичне ноте тог времена, успомена које јесу у њему, које су он сам, али према којима се неминовно мора успостављати одређена дистанца јер на њима почива патина прохујалог. То је садашње доживљавање прошлог, чиме се управо појачава трагизам...
Веселин Лазаревић (Дан)
Нема коментара:
Постави коментар