Сава Мркаљ: Јао! Јао! Јао триста пута!

(Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу
доспедох побеђен и остављен од свега света)

Јао! Јао! Јао триста пута!

Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов’ је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

 

Јелени Дијаковић
(Млогопошт. Госп. Намесн. Јелени Дијаковић за Нову годину)

Јутрос ми рече вила посестрима:
“Жедниш ли, Сако, сам себека знати:
То немој све код својих брига стати;
Прематрај ход и туђим пословима!

Жедниш ли знати радо л’ госта прима
И што замучи пријан док те прати:
У своја недра озбиљски се вати;
Ту кључ имадеш груд’ма дволичнима.

Сагревају сва срца исто семе!
Мухамедском смрт стрела моја плећу!
Сад збогом! Гледе слатке сестрице ме”.

То нек’ је тако: сумљати се нећу
Да ти, о Умна, све ме жалиш време;
Јер здравље желим Ти, дуг век и срећу.


Земунцима
(када су довршивали славно уздигнута нова школска зданија)

Глас древни, у дне ком се не верује наше,
Да Орфеј на Исменским бреговима
Чињаше звер и камен словеснима,
Атине оштроумне басна бјаше.

Ал’, о Земунци, ово дело ваше,
Гле, исте басне чини истинскима!
Ко дође амо к Истра бреговима
Имаде видит’ што не вероваше.

Сад ваши труди ето ће отворит’
Где рачитељи могу настојећи
Одметат’ зверство, нарав злу покорит’.

Камења ето, од ког ће потећи
Вам дуга слава; јер ће то говорит’

Земуна док је; што ће пак све рећи