То из магле прошлости мирише детињства дах...
Никад га завејати неће заборава снегови. То и кроз кишу и пахуље и кроз сунчани прах
у мојим сновима дишу модри, винородни брегови.
Слапови Петрињчице и Купе зеленкасти вирови,
колибе у горју и јабланова очи
као да к себи ме зову,
док узврели шум града ме кружи. То у ме точи
Тугу сан за детињством шума и скршене саоне
и топот копита Видана, незаборављенога белца.
О, тамо да кренем, где буре кроз борје звоне
молитву за покојне и бела загорска селца.
Тамо, да узберем нових радости цвет!
Ту чежњу не могу завејати ни заборава снегови...
Да један дан само видим новоизлеглих птица лет
и да ме у крилу шума скрију винородни брегови!
Камене улице кишама Сунца заливене...
Извире небо из срца изгладнелих сиромаха
Шуми дисање птица и гране се зелене;
кашаљ поподнева пао из фабрике сивога даха.
Пред Народним позориштем у Београду: у првом реду сједе Раде Драинац и Света Максимовић, стоји Душан Јерковић; у другом реду — Јанко Туфегчић,Тин Ујевић и Синиша Пауновић
Тестамент за тебе
Закључао сам црне своје снове.
Не отварај ниједну ноћ,
не дирај ми голубове!
Ето: чувам саксију са цветом,
срцем плачи и бол сакриј!
Буди добрим дететом!
Спи, само спи!
Час трешње цвату, час веје снег.
И тица је као ти.
Не развеј моју тишину!
Љубав с неба долази.
Гледај у висину!
Отвори прозор, затвори сан!
Песмом помилуј голубове!
Ближи се дан.
А онда тугом даруј виолину...
Помоли се сузним очима,
за спас мени, несретном сину!
Закључао сам најтамније снове.
Никоме више не отварај ноћ!
Нахрани беле голубове!
Заборави ме!
И моје име!
Никад ти нећу доћ...
Када ме заокружи ноћ
То су слепе ветрењаче ноћи, сан хризантема и кљунови птица у лету,
Водоскоци изникле таме, сузе росе са грана и лишћа опалог шум...
Уронио у нову, усталасану поноћ са сненом зеном на сунцокрету
заносом у магли дрхтим и тугом гаси се ум.
Мир тај, као мелем ранама душе, дишем,
а лик плавокосе Јелице лебди сред круга снова.
О, како је топлије када јој љубав пишем
чисту и мирну, ко сенке јабланова!
Пролете облаци слутња, срце се у поноћи љуља
и дисање таме ме мами све дубље у крило зори...
То се Јелице лик сред мојих заноса шуља
и тад побожно ћутим, док пламеном не изгори.
Душан Јерковић (1903 – 1942)
Нема коментара:
Постави коментар