То из магле прошлости мирише детињства дах...
Никад га завејати неће заборава снегови. То и кроз кишу и пахуље и кроз сунчани прах
у мојим сновима дишу модри, винородни брегови.
Слапови Петрињчице и Купе зеленкасти вирови,
колибе у горју и јабланова очи
као да к себи ме зову,
док узврели шум града ме кружи. То у ме точи
Тугу сан за детињством шума и скршене саоне
и топот копита Видана, незаборављенога белца.
О, тамо да кренем, где буре кроз борје звоне
молитву за покојне и бела загорска селца.
Тамо, да узберем нових радости цвет!
Ту чежњу не могу завејати ни заборава снегови...
Да један дан само видим новоизлеглих птица лет
и да ме у крилу шума скрију винородни брегови!
Камене улице кишама Сунца заливене...
Извире небо из срца изгладнелих сиромаха
Шуми дисање птица и гране се зелене;
кашаљ поподнева пао из фабрике сивога даха.