Самоћа за улицу, и остало

(Ђорђе Брујић, Улица за самоћу, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011)

Може ли бити ишта незахвалније од настојања да у говору о најновијој књизи пријатеља искажете своје запажање, а истовремено задржите витални тон непристрасности. Да у том настојању неопрезно не зађете на поље пакосног еуфемизма, у оној мјери истинитог колико би то било и потпуно прећуткивање ове књиге. Но, у том литерарно-критичарском науму није предвиђена још једна отежавајућа околност, а то је да говорите о књизи истинског пјесника, какав је, по мом слуху, Ђорђе Брујић. Па се у питању сопственог учешћа и виђења цијеле ствари умјесто чисте наративне лагодности у лице уноси и прилика да се његова ауторска чедност тиме донекле унапријед дискредитује. Да пријатељ говори о књизи пријатеља ваљда је одавно требало бити законом забрањено, макар када је ова култура у питању. Зато његову литерарну специфичну тежину овом приликом намјерно прећуткујем вјерујући да се до ње може доћи и без мог надменог скретања пажње. Једноставно читањем, па ако не повјерујете у сопствену чулност, ту су озбиљне антологије, а одмјеравање са пјесмама из њих је нешто најефтиније што вас може снаћи. На страну што је то у неку руку и најобјективније.

Пред нама је, а поред мене, аутор чији психолошки профил благе и ненаметљиве природе као да је на идеалан начин пресељен у сам амфитеатар текста пјесама, чинећи их до те мјере међусобно упоредивим, да се о правим природама, и текста, и аутора, скоро увијек можемо без грешке распитати у тим опозиционим чињеницама. Можда то многим не мора ишта да значи и није пресудно у процесу настајања пјесме, њеног поетског текста, али све супротно је увијек нешто што вас асоцира на злоћудност манира. А манир да се буде пјесник, просто је промашај пјесника да постоји као пјесник. Колико је само примјера у орбити овдашњег пјесничког поретка! Код овог аутора таква индивидуална пракса биљежи вјероватно вишегодишњу, сада већ вишедеценијску штету ријетке изнимке.

Нијесам знао „човјека“ када сам први пут прочитао пјесму „Ватра. Пјесма.“ Не макар у оној присности када покућство његове личности и пјесничког дара можете прихватити као што прихватате судбину стабла, камена или велике, мирне воде. Не либећи се да претјерам, чинило се да га отад, каквог апсурда, управо мање познајем, правилније речено препознајем. Његова поезија се у мом поимању – poiesisa – појавила као ријетка свијетла тачка, која би у брзопотезној метафори могла бити проглашена за звијезду, способну да у овдашњем јаловом књижевном искуству засвијетли два пута снажније. Два пута литерарније, што у једном стваралачком континуитету и није нека нарочита похвала, будући да код озбиљности стваралаштва, задржавање своје пјесничке природе лишене маниризма и хода према пучким славама, увијек је само став горде неминовности.

Са намјером да се што поштеније осврнем на Ђорђев досадашњи опус, зачет још у идиличним просторима «Нових пустих дана», убрзо ћу схватити да се помак од невиног и својеглавог херметизма из прве, већ у другој, још више трећој збирци, наговијестио као ауторово ментално отварање према свијету, кад то отварање прате подједнако и естетски, и осјећајни, и мудролики протокол, зачудо не толико притискан медијским искуством, којем и сам већ дуго професинално припада. Зато поред већ преживљеног талента, у случају овог аутора као да је придодато ријетко својство ума, спремно да га учини несвјесним пред сваким пјесничким настојањем. Тиме као да сам хтио рећи да је Ђорђе Брујић задржао стари облик изражавања, али да се он у новонасталим околностима схвата као његова обнова, и то на једном самоувјеренијем поетском нивоу. А сада га можда баш то својство, у посљедњој књизи отворено лишава идеологије пјесништва, науштрб очигледне иницијативе несвјесног литерарног метода – тог питког псеудонима сваког озбиљног писца.

У збирци „Улица за самоћу“ стопроцентно ми се указала прилика да се и сам јавно додворим овој доброј књизи, већ у први мах, одока уочавајући да је у питању напредније издање него ли је то случај са претходним књигама његове поезије, ни сам не знајући да ли при том еуфемистички негирам претходне или славодобитнички промовишем најновију, тек штампану и свјежу попут руже ухваћене у јутарњем дремежу. Из (не)познатих намјера одричући се „несретног језика“ критичара, а одлучан да се користим „срећним језиком“ писаца, пјесника, почињем запажање садржаја поменуте књиге, а њега прати носталгичан осјећај испољен према ауторовим теренима поријекла, рођења, те овоземаљске тетоваже, тек између редова ухваћеног у недоумици, или прије у болној спознаји да тих терена више нема, осим ако о њима не водимо рачуна као о поприштима опипљивих илузија. Ријечи кренуле у посјету тим теренима овај пут као да су најмање од свих пута биле спремне да напуштају пјесникову савјест, и покушају казати више него што би и сам аутор то хтио или пожелио. Зато као да се опет уз помоћ њене узвишености – тим чудесом пјесничке несвјести - опредијелио за поступак који се могао родити на размеђи ријечи и објеката, можда најочигледније постижући успјех њиховим сједињењем у једну поетску интеракцију, звану: догађај – догађај без увјерљивих намјера. И тиме, због увиђавности према ријечима и објектима, пред нас изишао са занимљивом формом, о којој тек из друге руке сазнајемо, да је властито име те форме: „између редова“. Зар нас и уводни стихови: 

Са једне стране ја, ја препуштен себи унутрашњем,

ја и без најмањег зрна за размену;

А са друге стране – очи, очи исцеђене, сумпорне,

очи улице, воза, супермаркета:

Очи које цепају унутрашњост ја

не говоре да ћемо у читању свеукупног текста имати посла са сложеним стваралаштвом, на срећу олакшаним најпожељнијим естетским побудама. А њих неће оспорити ни уједначено и линеарно експонирање метафора, ни намази нарочитих синтагми, принудивши их да нам у таквом поетском заносу никада не досаде. Из те Ђорђеве увиђавности наредаће се пјесме демократски предодређене да се и јутро и ноћ, и улица и стан, и село и град, и завичај и завичај - запали у номиналну неразлучивост, појаве у свој живости, гдје једнакост права на свијет одавно не пријети ником од њих. „Одлуку“ за једну такву евокацију можда је најваспитаније потражити у средишту ауторовог сјећања и несјећања, објективности и субјективности, без тежих посљедица уједињених у ткиво поетског текста. Пјесме „Сјећање на зимско вече“ и „Град нас је начинио за себе“ прави су спаринг партнери за увјерљив доказ у рингу Ђорђевог поетског сукоба, конфликта и тјескобе.

Пјесник Ђорђе Брујић у књизи ниже слике по својој визуелној елоквенцији, јер су нам оне дате такве, више као памфлет неког сновиђења осуђеног да се оствари у некој нетипичној несаници. Таквим поетским текстом као да нам је у тренутку исувише дато, али се чини као да нам је истог тренутка све одузето, у име васкрсавајуће илузије. Зато се еквилибристика ауторовог текста, свијет смјештен између вида и привида, сјећања и заборава, може третирати као једно од најскупљих мјеста у препуном гледалишту арене несвјесне жеље. Ауторска зрелост је та која нам помаже да боље схватимо указану прилику, сву замађијану пријатним утисцима, а они код овог аутора као да теже да се посредно истакну, за сада радећи то нимало скромно.

Поетски текст ове књиге не притиска ауторски нарцизам, у ком изостаје убитачна прилика да се у огледалу исписане лирике стресе од самопрепознавања, већ је ауторов субјект уредно и поступно дислоциран, заправо боље би било рећи, распршен кроз дијалектичку мрежу пјесничког надахнућа - склоњен од очију јавности, да их не би прекомјерно засљепљивао, скоро убадао. Тако да је са те стране субјектово одсуство ријешено на најпожељнији начин – боравком међу свим тим ријечима од лаког ваздуха и његових органских одлика. А тако самосвјесно распоређене оне не претендују да нас увјеравају, већ се задовољавају тиме што им је пружена прилика да се на наједноставнији начин представе, можда ни сам аутор не знајући при том, да је управо то сигуран начин да оставе трајне посљедице на сваки читалачки менталитет.

Ранислав Ачковић