Тајна
Све би било много простије да сте и сами у прилици овој причи дати
снолики изглед, па да се она на обостано задовољство посматра са њене
унутрашње стране. Само ће се рећи како бисте се понијели да пред вама
стоји оваква или слична дилема. Занима ме, што би сте ви урадили са
господином Данилом да га данима замишљате озлојађеног, како са лицем
заривеним у шаке, дуже него што и сама природа очаја налаже, покушава да
макар за породичном трпезом нађе одушка, пред безнађем које се већ неко
вријеме све снажније окомило на њега.
Слика
дјечака спремног да основачку инфериорност једном засвагда смијени
полетном средњошколском кочоперношћу, његовог сина је све више враћала у
залеђе његове младости, увијек се закуцавајући у онај неразумљиви, тада
неразумљиви тренутак уговорене посјете оцу на његовом радном мјесту.
Здању гдје је одани сениор стопроцентно испуњавао своју друштвену улогу,
додијељену му због доследног братимљења одлучности и партијског
увјерења, својстава увијек спремних да се наново докажу. Сада је та
инфериорна недореченост била испливала на површину здравог разума и као
заоштрено копље тежила да га пробурази за сва времена. Предрасуда која
вас наведе на размишљање, када се појави у виду спознаје двоструко је
неподношљивија. Није знао само данас, зна Иван већ прилично вријеме да
се он, друг тата, није узалуд прсио међу пајташима својим намјештењем у
државној служби, а никада у породичном кругу. Што се међу њима истински
догађало, од тог тајанства син јуниор је све теже успијевао да умакне.
Глава се све више и више пунила слутњама које као да су сада биле
наумиле да га засвагда прогутају и ускрате могућност вјечитог бјекства
од суочења са истином, све више прихватљивом као пука неминовност. А,
што је видио тај дан? Ништа посебно, ако у посебно не спада сијасет
рапорта и салутирања униформисаних колега, сви до једног озбиљних као
лица кренулих да се упознају са смрћу. Сјећао се буцмасте секретарице,
тада награђене расним еросом, чија улога сем кувања кафе и бистрења
воћног сирупа, углавном се односила на дактилографску спретност. Сјећао
се неугледне канцеларије над којом је доминирао портрет у то вријеме
раздијељен по свим канцеларијама земље. Ничег ту није било
узнемирујућег, ничег што би као син морао отрпјети, али опет осјећај
нелагоде био је непролазан. Можда формулари, јер кад је важан позив
приморао оца да на неки минут напусти канцеларију и остави га самог са
буцмастом госпођицом у углу просторије, поглед је сам одлутао према хрпи
ишрафираног папира. Осим основних података, биографија сведених на
затворску шифру, ништа загонетније се међу њима није дало открити. Да,
можда понеки мјестимични врисак, чујан у дупљи организованог простора
могао је свакако да скрене пажњу. А врисак вам увијек скрене пажњу.
Нарочито док тражите пут ка изласку из здања, а они крену да се каче на
вас као одликовања на освједочене хероје.
„У посљедње вријеме све мање времена трошиш да се преселиш у то мучно стање. Празнине се брзо попуњавају новим терминима очаја. Као да имају намјеру да се споје у једну нарав.“ Косара брижно саопшти мужу што је наумила да каже, водећи рачуна да Данилово стање додатно не погорша.
„Зар се то тако види?“
„Жена сам ти, а вид је у нашим случајевима стража свим породичним обзирима.“
„Све теже и теже се носим са тишином што је пренаселила моју моћ говора.“
„Можда би сав јад исцурио када би га претворио у говор.“ Лако је то закључила Коса и сама свјесна те врсте терета, што се у њеној судбини мјерио једним другачијим аршином, по тежини можда превазилазећи мужевљев. У диоби супруговог јада и несебичног потурање сапатничког рамена она се добро владала. Али када се морала вратити интриги властите тајне, тада ни њено стање није било ништа боље. Само је спретније скривала од супругове.
Не постоји женска тајна срца способна да пребрише љубавну теорему, још ако ти та теорема омогући да постанеш мајка. Нема дана, или се то само осјећај жаргонски поспјешује, да јој слика вође извиђачке чете не помути слику јасног породичног живота. Оних лутања природом када се у скаутском задатку скупини младића и дјевојака пружи прилика за кибицовањем, чинећи да се тих година Косара сјећа као идиле срећног периода дјевојачког живота. У неку руку радило се о заљубљеничким шетњама само праћеним једном маном, очитаном у немогућности да се буде насамо са, од неког чула изабраним партнером, све до оне ноћи када су два тијела на себи примијенили унутрашњу немир претапајући га у једну одњеговану љубавну извјесност, отпорну на све забораве свијета, и свеопшту. Све до оног рујног сумрака у ком се чула заузеше да тијелима подаре слободу израза, већ до пада тешке ноћи зачињући своје најљепше дјело, када Иван задешен још у првим тренуцима зачећа живота крену да губи једног биолошког оца, у замјену добивши партеногеног, само лишеног свих божанских лиценци. Истина принуђена да се оваплоти у одложеном времену.
Сложићете се да није мали број дјевојака које са првим наиласком афектираних прољећњих дана знају остати без својих момака, освајача древно обучених за непресталним стицање новог женског плијена.Па је аналогно томе постојао не мали број дјевојака који је са истовјетном сезонском препашћу управо долазио у прилику за стицањем нових момка. Косара је припадала првој групацији, с тим што ће њене околности временом тежити да прерасту у најтежу конфигурацију море. Што је све била наумила по „нестанку без трага“ њеног вољеног вође скаута, засад није познато. Али јесте то да се на путу зацијељења отворене ране срећом, можда срећом, само један мјесец касније, у једној ноћи украшеној милионима звјезданих кристала, њено тијело поново дало на љубавну пробу, обред тада већ неспособан да одбрани путену чедност. Своју част само донекле.
За буђење нелојалности према женској врлини код Косаре се редовно знао постарати Иван, вирећи из своје пубетретске кулисе, са улогом одважног градског младића којег су незнатне количине алкохола чиниле још одважнијим. Тешко је било скрити „пост рестант“ опоруке пристигле сваке године у идентичан дан. Једном, два пута можда су се могле неопажено провући, али осамнаест пута. Управо колико је Ивану било година. Поред два пара контролних очију, пошто ни двије године млађа Нађа, на том терену предосјећања, не бијаше мање наивна, скора да је блијеђела свака нада да тајна може остати нетакнута. Знак питања и знак узвика.Умјесто тачке.Ова врста мушке предрасуде зачудо код Данила као да бијаше хирушки одстрањена.Па је са те стране госпођа Косара била поштеђена. Али код уплитања сина и кћери у ову заврзламу, свака коб се двоструко надокнађивала.
Иван као да је био предодређен да успије у животу.Тај успјех се углавном сводио на беспрекорно завршене основну и средњу школу, препоруке уз које ће његов духовни пројекат утицати да до стицања ореола истинског научника, све школе и образовне нивое превесла у једном даху. Нит необичне љепоте, дар извојеван у размеђи једног шумског сутона и једне упамћене ноћи, чинила га је неупоредиво привлачнијим него што и и сам вјеровао, на крају и желио. И ако се неко тих дана дрзнуо да говори о постојању апсолутне личности, Иван сигурно није могао бити заобиђен. Тако магично затворен круг око паса једног младића скоро да је отворена провокација за баналности људског живљења - мисао измишљена да у случају атомског физичара покрене сву драматику једног постојања - бити паметан и лијеп, немојте рећи да то није лична постојбина порока.
Ко ће знати, а да право кажем није ме ни занимало, да ли је цијењени проналазач успјео да створи и обликује породицу. Али оно чега се домогао без по муке, као и свих врхова једне каријере, била је психијатриска шифра, која по њему замало да добије властито име. Искуство гутљајима сакупљано по безбројним кафанама неће утицати да се занемари рад на отвореном пољу науке. Ријетке жене завјештане штуром сексуалном нагону на Ивана неће оставити никакв трауматични ожиљак. Једино истинско пријатељство подразумијевао је у дружењу са алкохолом, по могућности на ускогрудим интелектуалним сједељкама, не ријетко осмишљаним коришћењем бијелог пудера. И гле чуда, управо ће та хероинска пасива успјети његовој сестри радикалније да скрене пажњу, подозривије него што су то могли хектолитри испијеног алкохола. Ко зна како су се у њеном поимању ствари држали дрога, алкохол, модерна времена и снага зависности. И ко зна да ли је уопште био крвав њихов хедонистички грађански рат.
Ненајављено, једног дана је одлучио да побјегне од свега. Плаћено семинарско путовање у иностранство успјеће да претвори у опору судбину произишлу из најобичније препоруке уручене током једнонедјељног изливања свакојаких знања са поља физике. Атомски физичари, помислиће не једном у годинама које ће се поступно обрушити на њега, мора да су лаки људи када са толико префињене одлучности у стању су да, под 1) безопасно укажу на моћ самозапошљења, т. ј. да ти радно мјесто није надомак еха родитељског и партијског зова,и под 2) када без нагонског размишљања прихватају да понуду преселе у чисти професионални мото. Иван се тако врло лако настанио у једној страној земљи, а потом у пар доступних лаборатораија угледног универзитета. Када је схватио да ће му се живот, виђен очима на пропуху будућих времена, везати углавном за ту територију, одахну испуштајући себи у браду једно гласно и шиштеће, хуу! Живот без коректног, али аморфног оца, без незајажљивог сјећања на врело љубави његове мајке, изгледа да се могао водити без носталгичног оптерећења. А да се управо радило о тек освојеној слободи, најбоље ће се огледати у стварању и поспјешивању свих забрана да се Нађи опет омогући мијешање у његов живот.
Она и њена фалширана замјена за оца. Она и њен фројдистички комплекс доведен до тачке гнушања. Она и њена потреба да никада не одрасте, комплекс именован једном од дика грчког мита. И тога се коначно ослободио једним, јединим територијалним откосом, оставивши могућност за треперавом спознајом да се иза превише брижног сестринства можда скривало оправдање за сопствене пропусте.
Ако се радило о Нађином пропусту виђеном братовљевим очима, онда се први угриз такве судбине збио још у трајању средњошколског образовања. Зна се што жени у животу значи прва љубав, али се питам да ли су мушкарци икада покушали одгонетнути шта у њиховом животу значи друга. И је ли то више онај исти чулни епитет, а не његов страствени дупликат. Са школским другом Нађин флерт је трајао све до оног момента када су се морали пољубити, у том чину не затварајући врата поступку који је могао да услиједи. Свако мудар зна да неће услиједити; мушкарац у кожи младића не зна много што би са префињеним женским тијелом кад му се оно као на тацни понуди. Још ако је то тијело генерацијски презрело. То је баласт у ком потрага за полном равнотежом налази помоћ у посебном духу. Да све буде како треба и сви вишкови недоречености буду стављени под један кров, постарао се професор са природно математичког смјера, утјеравши Нађу у своју постељу, умјесто у ткиво занимљивог знања из његовог предмета. Прича о једном стереотипу могла је да крене.
„Како то изгледаш? Опет имаш онај непријатан задах из уста, он као да је постао твој законски подстанар.“ Овако га је знала дочекати ни пола дана након једва претрпљене ноћи, окомивши се прије на његов офуцан изглед, него на мемљиво испарење из уста.
„Немој Нађа, зар не видиш да је овом створу потребна рука утјехе, а не захват из теорије критике. Превазишла си и Данила, и Косару. Од њих не морам да трпим оваква сродничка срања.“
„Кад си ти у питању, она као да се лијепе на твоје постојање. Још да их усвојиш као навику, а?! Метафорички, да простиш.“
„Да ли већина односа између мушкарца и жене почива на оваквим и сличним недоследностима, у којим нико није спреман да посрка оно што је за себе скувао,већ то непосредно тражи да ураде нечија друга уста? У овом случају моја.“
„Говориш о слабости, само се питам да ли о властитој. Буди искрен, чијим устима би се сада радије прехрањивао?“
„Мислио сам, прије него сам препјешачио праг твоје собе,твојим. Али све више увиђам да она стичу праву функцију тек када се нађу у судару са професоровим лицем.“ Не могавши да отрпи, Иван одлучи да зазвучи лакоћом пригодне рецитације.
„Откуд сад то? Какав професорово лице?“ Њене ријечи као да су управо откриле да треба да се пресаберу у сопственом гласу,силазном у том моменту за пола октаве.
„Мислио сам да се нећеш бранити. Што ако једног дана не будеш имала пред ким. Но тада и само тада твоја тајна ће бити потпуна. За трпезом ћете сједити, наравно, вас троје. Са четвртим чланом, дакле са мном, она стиче ману.Тежи да се одлије, за собом да повуче све што јој се на путу нађе.“
„О чему то говориш?“
„Знаш добро о чему. О томе!“
Бубњао је тај дијалог годинама у Ивановој глави, стварајући повремено у њој резонансију неиздржљивих децибела. Иако заштићен дијалектичком марком свог родног краја, тај незаборавни разговор као да је тежио, по принципу осмозе, да се прелије у ново говорно подручје, подручје земље гдје је боравио на раду, а чији се језик скоро на половини планете сматрао службеним матерњим. Тежио је Иван да тај дијалог преда у њедра енглеског језика, да у исконструисаној језичкој манипулацији буде можда боље схваћен, самим тим и објашњен.Прије ће бити да није успјео у свом лингвистичком подухвату.
Штрајк Луфтханзиних авиомеханичара добро се постарао да лет до његовог одредишта истегне за неки сат кашњења. Што је саобраћајни застој могао донијети Ивану, није био сигурнан. Да ли појачану бојазан око тога како би требало да протрекне први сусрет са породицом након толико година или можда да отвори прилику давно заборављеном сучељавању са алкохолом, крунисаним господаром једне животне епопеје, абдициро оног тренутка његовим ступањем на страно тло. Ни једно, ни друго. Скоро сасвим преокупиран некаквим тупим самозаборавом одлучио је да се до лета задржи на путничком терминалу сваки час хватајући себе како нестрпљиво буљи у распоред летова на огласној табли, информационо штеловану хладном путничком логиком.
Данило одавно огуглао у навици да се досађује, своје аутистичко стрпљење попут вируса прослиједи најближем до њега, а оно успје да се код Косаре развије не слабије по снази од његовог. Само је фалило да почну зијевати, па да натјерају Нађу да интервенише вјештином искусног специјалца. Мало другачијег специјалца, јер њен рјечник филован свакојаким отровним псовкама могао се по оперативности носити и са припадницима чувених антититерористичких служби. Жврљала је погледом тамо амо, скоро спремна, да ако то околност услови, истог тренутка започне разговор са искосмополитизованим братом и то на оном мјесту гдје је давно неочекивано пукао. Сумануто је вјеровала да сваки неспоразум настао тектонским мимоилажењем двију нарација, може бити безбједно залијепљен и бити упакован у један новији, нераспукли. Заправо, као да је вјеровала да нешто новостворено може истовремено у свом настојању бити старије од старог.Остало је да се надамо како се тиме неће дотаћи питања разумијевања нашег древног прапочетка.
„Добродошао сине!“ Знак поздрава је био отпуштен са очевих, кобајаги очевих уста, позајмљујући успут тек толико времена да пригодну здравицу припреме иза леђа кристалне чаше допола напуњене црним вином. Косара се непримјетно усправи мајчинском живахношћу прикривајући оштар убод у грудима, што се ритнуо као и сва подсјећање на непролазну прошлост. Румен на лицу појави ла се у мах, а она скоро да бијаше исте боје рујног Вранца. Видјевши је такву, Ивана та спознаја и самог с мјеста пресели у несарадничку нијансу напете путености. Он је за разлику од ње био блијед као крпа. Нађина чаша кренула ваздухом у сусрет да се уједини са осталим, направи корак, па онда стаде. У том моменту блиједозелени удар погађао је њено лице.
“Нек’ ти је са срећом поновни долазак међу нас и да на сљедећи не будемо морали чекате толике године.Живио ми сине!“ Као заостатак највеће мудрости ријечи почеше да блиједе са Данилових усана. Црн у лицу, остарио на синовљев начин неодобравања, подстакнут неким тајним чулом загледа се и у прелету погледом окрзну лице сваког од укућана. И што је мога спазити? Ниједно није имало своју природну боју коже, ону боју којом један човјек стаје пред огледалом и у свој изглед урања снагом непорециве збиље. Као да је и сам био нешто наслутио. Овај пут та слутња није водила бригу у своје име, нити у име властите ћуди, већ у име њих троје. И ко зна што је прочитао у том тексту препуном непознатих симбола , замало кренулих да се преобразе у симултан превод.
„У посљедње вријеме све мање времена трошиш да се преселиш у то мучно стање. Празнине се брзо попуњавају новим терминима очаја. Као да имају намјеру да се споје у једну нарав.“ Косара брижно саопшти мужу што је наумила да каже, водећи рачуна да Данилово стање додатно не погорша.
„Зар се то тако види?“
„Жена сам ти, а вид је у нашим случајевима стража свим породичним обзирима.“
„Све теже и теже се носим са тишином што је пренаселила моју моћ говора.“
„Можда би сав јад исцурио када би га претворио у говор.“ Лако је то закључила Коса и сама свјесна те врсте терета, што се у њеној судбини мјерио једним другачијим аршином, по тежини можда превазилазећи мужевљев. У диоби супруговог јада и несебичног потурање сапатничког рамена она се добро владала. Али када се морала вратити интриги властите тајне, тада ни њено стање није било ништа боље. Само је спретније скривала од супругове.
Не постоји женска тајна срца способна да пребрише љубавну теорему, још ако ти та теорема омогући да постанеш мајка. Нема дана, или се то само осјећај жаргонски поспјешује, да јој слика вође извиђачке чете не помути слику јасног породичног живота. Оних лутања природом када се у скаутском задатку скупини младића и дјевојака пружи прилика за кибицовањем, чинећи да се тих година Косара сјећа као идиле срећног периода дјевојачког живота. У неку руку радило се о заљубљеничким шетњама само праћеним једном маном, очитаном у немогућности да се буде насамо са, од неког чула изабраним партнером, све до оне ноћи када су два тијела на себи примијенили унутрашњу немир претапајући га у једну одњеговану љубавну извјесност, отпорну на све забораве свијета, и свеопшту. Све до оног рујног сумрака у ком се чула заузеше да тијелима подаре слободу израза, већ до пада тешке ноћи зачињући своје најљепше дјело, када Иван задешен још у првим тренуцима зачећа живота крену да губи једног биолошког оца, у замјену добивши партеногеног, само лишеног свих божанских лиценци. Истина принуђена да се оваплоти у одложеном времену.
Сложићете се да није мали број дјевојака које са првим наиласком афектираних прољећњих дана знају остати без својих момака, освајача древно обучених за непресталним стицање новог женског плијена.Па је аналогно томе постојао не мали број дјевојака који је са истовјетном сезонском препашћу управо долазио у прилику за стицањем нових момка. Косара је припадала првој групацији, с тим што ће њене околности временом тежити да прерасту у најтежу конфигурацију море. Што је све била наумила по „нестанку без трага“ њеног вољеног вође скаута, засад није познато. Али јесте то да се на путу зацијељења отворене ране срећом, можда срећом, само један мјесец касније, у једној ноћи украшеној милионима звјезданих кристала, њено тијело поново дало на љубавну пробу, обред тада већ неспособан да одбрани путену чедност. Своју част само донекле.
За буђење нелојалности према женској врлини код Косаре се редовно знао постарати Иван, вирећи из своје пубетретске кулисе, са улогом одважног градског младића којег су незнатне количине алкохола чиниле још одважнијим. Тешко је било скрити „пост рестант“ опоруке пристигле сваке године у идентичан дан. Једном, два пута можда су се могле неопажено провући, али осамнаест пута. Управо колико је Ивану било година. Поред два пара контролних очију, пошто ни двије године млађа Нађа, на том терену предосјећања, не бијаше мање наивна, скора да је блијеђела свака нада да тајна може остати нетакнута. Знак питања и знак узвика.Умјесто тачке.Ова врста мушке предрасуде зачудо код Данила као да бијаше хирушки одстрањена.Па је са те стране госпођа Косара била поштеђена. Али код уплитања сина и кћери у ову заврзламу, свака коб се двоструко надокнађивала.
Иван као да је био предодређен да успије у животу.Тај успјех се углавном сводио на беспрекорно завршене основну и средњу школу, препоруке уз које ће његов духовни пројекат утицати да до стицања ореола истинског научника, све школе и образовне нивое превесла у једном даху. Нит необичне љепоте, дар извојеван у размеђи једног шумског сутона и једне упамћене ноћи, чинила га је неупоредиво привлачнијим него што и и сам вјеровао, на крају и желио. И ако се неко тих дана дрзнуо да говори о постојању апсолутне личности, Иван сигурно није могао бити заобиђен. Тако магично затворен круг око паса једног младића скоро да је отворена провокација за баналности људског живљења - мисао измишљена да у случају атомског физичара покрене сву драматику једног постојања - бити паметан и лијеп, немојте рећи да то није лична постојбина порока.
Ко ће знати, а да право кажем није ме ни занимало, да ли је цијењени проналазач успјео да створи и обликује породицу. Али оно чега се домогао без по муке, као и свих врхова једне каријере, била је психијатриска шифра, која по њему замало да добије властито име. Искуство гутљајима сакупљано по безбројним кафанама неће утицати да се занемари рад на отвореном пољу науке. Ријетке жене завјештане штуром сексуалном нагону на Ивана неће оставити никакв трауматични ожиљак. Једино истинско пријатељство подразумијевао је у дружењу са алкохолом, по могућности на ускогрудим интелектуалним сједељкама, не ријетко осмишљаним коришћењем бијелог пудера. И гле чуда, управо ће та хероинска пасива успјети његовој сестри радикалније да скрене пажњу, подозривије него што су то могли хектолитри испијеног алкохола. Ко зна како су се у њеном поимању ствари држали дрога, алкохол, модерна времена и снага зависности. И ко зна да ли је уопште био крвав њихов хедонистички грађански рат.
Ненајављено, једног дана је одлучио да побјегне од свега. Плаћено семинарско путовање у иностранство успјеће да претвори у опору судбину произишлу из најобичније препоруке уручене током једнонедјељног изливања свакојаких знања са поља физике. Атомски физичари, помислиће не једном у годинама које ће се поступно обрушити на њега, мора да су лаки људи када са толико префињене одлучности у стању су да, под 1) безопасно укажу на моћ самозапошљења, т. ј. да ти радно мјесто није надомак еха родитељског и партијског зова,и под 2) када без нагонског размишљања прихватају да понуду преселе у чисти професионални мото. Иван се тако врло лако настанио у једној страној земљи, а потом у пар доступних лаборатораија угледног универзитета. Када је схватио да ће му се живот, виђен очима на пропуху будућих времена, везати углавном за ту територију, одахну испуштајући себи у браду једно гласно и шиштеће, хуу! Живот без коректног, али аморфног оца, без незајажљивог сјећања на врело љубави његове мајке, изгледа да се могао водити без носталгичног оптерећења. А да се управо радило о тек освојеној слободи, најбоље ће се огледати у стварању и поспјешивању свих забрана да се Нађи опет омогући мијешање у његов живот.
Она и њена фалширана замјена за оца. Она и њен фројдистички комплекс доведен до тачке гнушања. Она и њена потреба да никада не одрасте, комплекс именован једном од дика грчког мита. И тога се коначно ослободио једним, јединим територијалним откосом, оставивши могућност за треперавом спознајом да се иза превише брижног сестринства можда скривало оправдање за сопствене пропусте.
Ако се радило о Нађином пропусту виђеном братовљевим очима, онда се први угриз такве судбине збио још у трајању средњошколског образовања. Зна се што жени у животу значи прва љубав, али се питам да ли су мушкарци икада покушали одгонетнути шта у њиховом животу значи друга. И је ли то више онај исти чулни епитет, а не његов страствени дупликат. Са школским другом Нађин флерт је трајао све до оног момента када су се морали пољубити, у том чину не затварајући врата поступку који је могао да услиједи. Свако мудар зна да неће услиједити; мушкарац у кожи младића не зна много што би са префињеним женским тијелом кад му се оно као на тацни понуди. Још ако је то тијело генерацијски презрело. То је баласт у ком потрага за полном равнотежом налази помоћ у посебном духу. Да све буде како треба и сви вишкови недоречености буду стављени под један кров, постарао се професор са природно математичког смјера, утјеравши Нађу у своју постељу, умјесто у ткиво занимљивог знања из његовог предмета. Прича о једном стереотипу могла је да крене.
„Како то изгледаш? Опет имаш онај непријатан задах из уста, он као да је постао твој законски подстанар.“ Овако га је знала дочекати ни пола дана након једва претрпљене ноћи, окомивши се прије на његов офуцан изглед, него на мемљиво испарење из уста.
„Немој Нађа, зар не видиш да је овом створу потребна рука утјехе, а не захват из теорије критике. Превазишла си и Данила, и Косару. Од њих не морам да трпим оваква сродничка срања.“
„Кад си ти у питању, она као да се лијепе на твоје постојање. Још да их усвојиш као навику, а?! Метафорички, да простиш.“
„Да ли већина односа између мушкарца и жене почива на оваквим и сличним недоследностима, у којим нико није спреман да посрка оно што је за себе скувао,већ то непосредно тражи да ураде нечија друга уста? У овом случају моја.“
„Говориш о слабости, само се питам да ли о властитој. Буди искрен, чијим устима би се сада радије прехрањивао?“
„Мислио сам, прије него сам препјешачио праг твоје собе,твојим. Али све више увиђам да она стичу праву функцију тек када се нађу у судару са професоровим лицем.“ Не могавши да отрпи, Иван одлучи да зазвучи лакоћом пригодне рецитације.
„Откуд сад то? Какав професорово лице?“ Њене ријечи као да су управо откриле да треба да се пресаберу у сопственом гласу,силазном у том моменту за пола октаве.
„Мислио сам да се нећеш бранити. Што ако једног дана не будеш имала пред ким. Но тада и само тада твоја тајна ће бити потпуна. За трпезом ћете сједити, наравно, вас троје. Са четвртим чланом, дакле са мном, она стиче ману.Тежи да се одлије, за собом да повуче све што јој се на путу нађе.“
„О чему то говориш?“
„Знаш добро о чему. О томе!“
Бубњао је тај дијалог годинама у Ивановој глави, стварајући повремено у њој резонансију неиздржљивих децибела. Иако заштићен дијалектичком марком свог родног краја, тај незаборавни разговор као да је тежио, по принципу осмозе, да се прелије у ново говорно подручје, подручје земље гдје је боравио на раду, а чији се језик скоро на половини планете сматрао службеним матерњим. Тежио је Иван да тај дијалог преда у њедра енглеског језика, да у исконструисаној језичкој манипулацији буде можда боље схваћен, самим тим и објашњен.Прије ће бити да није успјео у свом лингвистичком подухвату.
Штрајк Луфтханзиних авиомеханичара добро се постарао да лет до његовог одредишта истегне за неки сат кашњења. Што је саобраћајни застој могао донијети Ивану, није био сигурнан. Да ли појачану бојазан око тога како би требало да протрекне први сусрет са породицом након толико година или можда да отвори прилику давно заборављеном сучељавању са алкохолом, крунисаним господаром једне животне епопеје, абдициро оног тренутка његовим ступањем на страно тло. Ни једно, ни друго. Скоро сасвим преокупиран некаквим тупим самозаборавом одлучио је да се до лета задржи на путничком терминалу сваки час хватајући себе како нестрпљиво буљи у распоред летова на огласној табли, информационо штеловану хладном путничком логиком.
Данило одавно огуглао у навици да се досађује, своје аутистичко стрпљење попут вируса прослиједи најближем до њега, а оно успје да се код Косаре развије не слабије по снази од његовог. Само је фалило да почну зијевати, па да натјерају Нађу да интервенише вјештином искусног специјалца. Мало другачијег специјалца, јер њен рјечник филован свакојаким отровним псовкама могао се по оперативности носити и са припадницима чувених антититерористичких служби. Жврљала је погледом тамо амо, скоро спремна, да ако то околност услови, истог тренутка започне разговор са искосмополитизованим братом и то на оном мјесту гдје је давно неочекивано пукао. Сумануто је вјеровала да сваки неспоразум настао тектонским мимоилажењем двију нарација, може бити безбједно залијепљен и бити упакован у један новији, нераспукли. Заправо, као да је вјеровала да нешто новостворено може истовремено у свом настојању бити старије од старог.Остало је да се надамо како се тиме неће дотаћи питања разумијевања нашег древног прапочетка.
„Добродошао сине!“ Знак поздрава је био отпуштен са очевих, кобајаги очевих уста, позајмљујући успут тек толико времена да пригодну здравицу припреме иза леђа кристалне чаше допола напуњене црним вином. Косара се непримјетно усправи мајчинском живахношћу прикривајући оштар убод у грудима, што се ритнуо као и сва подсјећање на непролазну прошлост. Румен на лицу појави ла се у мах, а она скоро да бијаше исте боје рујног Вранца. Видјевши је такву, Ивана та спознаја и самог с мјеста пресели у несарадничку нијансу напете путености. Он је за разлику од ње био блијед као крпа. Нађина чаша кренула ваздухом у сусрет да се уједини са осталим, направи корак, па онда стаде. У том моменту блиједозелени удар погађао је њено лице.
“Нек’ ти је са срећом поновни долазак међу нас и да на сљедећи не будемо морали чекате толике године.Живио ми сине!“ Као заостатак највеће мудрости ријечи почеше да блиједе са Данилових усана. Црн у лицу, остарио на синовљев начин неодобравања, подстакнут неким тајним чулом загледа се и у прелету погледом окрзну лице сваког од укућана. И што је мога спазити? Ниједно није имало своју природну боју коже, ону боју којом један човјек стаје пред огледалом и у свој изглед урања снагом непорециве збиље. Као да је и сам био нешто наслутио. Овај пут та слутња није водила бригу у своје име, нити у име властите ћуди, већ у име њих троје. И ко зна што је прочитао у том тексту препуном непознатих симбола , замало кренулих да се преобразе у симултан превод.
Нема коментара:
Постави коментар