Државним насиљем
против историје и народа
Супротстављање дукљанских Црногораца и традиционалних Црногораца врло је поучно и мислим да има озбиљних реперкусија и на ширем, међународном плану. Ако се
покаже да државним насиљем и међународном верификацијом резултата таквих акција
може успешно да се потпуно преобрати један историјски чврсто утемељен народ,
онда су све демонске акције сличнога типа свугде у свету не само могуће него и
врло извесне
Српски народ је разбијен у више држава, изложен је страшним притисцима и свим облицима што класичног што специјалног и психолошкох рата, па владају велике недоумице око тога шта учинити да очувамо народно јединство и елементарно самопоштовање. Да очувамо представу о томе да смо јединствен и целовит народ, те да то хоћемо и даље да будемо, упркос свих разлика које постоје између појединих регија. Зато је, пре свега, важно да се очува елементарна комуникација, да једни друге добро познајемо и да елиминишемо предрасуде, да се позабавимо специфичностима појединих регија, али и да у главама и срцима очувамо представу о јединству и целовитости српског народа. Како ћемо то најефикасније учинити? Одговор је: учинићемо то пре свега културом! Дакле, култура ће нас спасити у свим овим тегобама и искушењима. Истовремено се искрено надамо да ће и економски, политички, међудржавни и други односи бити много бољи и приснији него што су то данас. Некада, у периоду романтизма, када је схваћено колики значај у очувању елементарног националног идентитета има поезија, односно усмена култура, говорило се: “Песма нас је одржала, њојзи хвала!“. У песми се тада садржавало све оно што је обликовало народни живот – од представе о народној историји, о етичким вредностима, о чојству и јунаштву, о религијском темељу наше културе, о обичајима, о укупној слици света која обухвата мноштво различитих аспеката. Најбољи део српске књижевности и данас обавља ову драгоцену мисију, али више књижевност није довољна. Култура у најширем смислу, од уметности и науке, преко религије и философије, па до новинарства и спорта, све то треба да, између осталог, однегује и представу о специфичности и целовитости Срба као народа. Зато Матица српска сматра да је њена функција данас веома деликатна и драгоцена. Све те озбиљне задатке треба обавити у времену у којем се врши систематски удар на сваки облик националне самосвести: то је врло отворено чињено у периоду социјалистичке Југославије, а сада, у периоду транзиције и глобализационих процеса, ситуација је знатно сложенија. Једно је неспорно: очување националне културе и бића српскога народа јесте један од основних задатака Матице српске, каже у интервјуу за Српске новине председник Матице српске, књижевник Иван Негришорац.
У јавности се креира слика о српском посрнућу, губитку вере и самопоуздања, а чини се да се такви гласови најјаче чују управо из једног дела Србије.
Чињеница је да многи припадници нашег народа живе са осећањем да је свакодневни, прагматични живот можда и једина вредна инстанца људске стварности. Много људи се данас налази на самој граници егзистенцијалног минимума, чак и испод тога, па све то озбиљно угрожава систем културних вредности, оних вредности које показују колико је важан доживљај егзистенцијалне пунине коју човек осећа када комуницира са људима блиским себи, са онима са којима дели исте или сличне системе културних кодова. У људском животу је суштински важно да живимо са осећањем да се разумемо са ближњима и да делимо представе о томе зашто вреди да уопште живимо и да заједно деламо у овоме свету. Зато је неопходно да очувамо културу у којој живимо и да природно развијемо све облике националне и културне самосвести. У ритмовима кроз које национална самосвест пролази веома је предвидљива појава посрнућа, падова, губитка вере, поготову што се на уништењу самосвести српског народа радило и ради врло систематски, и то у дугом временском периоду. Код Срба је то штеточинство чињено из разних центара моћи, држава, цивилизацијских средишта, па није чудо што је један део српског народа данас недовољно упућен у сопствену историју. Код многих људи се данас јавио нехај, чак систематски покушај потирања свести о прошлости и о вредностима на којима почива наша култура. Подсетио бих на сјајну књигу Мила Ломпара „Дух самопорицања“ у којој су управо анализирани овакви облици аутодеструктивности. Лек за овакву ситуацију је само буђење свести и повратак оним вредностима које се исказују кроз уметност, религију, кроз све облике културе и начина живота карактеристичног за наш народ. Треба да се срцем и умом наднесемо над оним што су наши преци пролазили, треба то да чинимо како бисмо разумели не само наше претке него и нас данашње! Осим тога, треба у свакодневном животу да примером покажемо колико је богатије, садржајније и пуније живети са таквим вредностима него без њих. Када то све приведемо к свести и кад почнемо да исказујемо све предности одговарајућег начина живота, многи који су срцем и душом одлутали, вратиће се на место којем иначе природно припадају.
Како гледате на све отворенију дискриминацију српског народа у Црној Гори који је у овом тренутку вероварно у најтежем положају у односу на остале Србе који живе у ових неколико држава на Балкану?
Прича о данашњим Црногорцима припада кругу најапсурднијих и најневероватнијих прича које постоје у историји човечанства. Невероватно је да један особени део српског народа, који је себе увек сматрао елитним Србима, који је у историји најгорљивије неговао идеју Косовског завета, и чак целу своју историју и своју државност заснивао на томе, да се управо у таквом народу појаве политичке идеје које поричу свој елементарни, српски идентитет. Ту се на делу показује колико невероватан облик може да поприми дух самопорицања, а посебно како тај дух самопорицања може да буде доследно спроведен, и то као један облик систематског државног насиља над сопственим становништвом и над сопственом прошлошћу. Развијати неке облике антисрпства, односно заснивати идеју црногорске нације на антисрпским темељима је потпуно несхватљиво и једино се може разумети као израз социо-патолошких механизама који у сваком Црногорцу покушавају да унесу клицу културолошке шизофреније. На тај начин упорно се пориче и извргава руглу све оно што сваки Црногорац добро зна и што је наследио од својих предака. Нема ни једног дела српског народа код кога је предање као облик усмене историје толико присутно колико је то присутно код Црногораца. Црногорци знају по десетак па и више колена својих предака, знају ко је одакле дошао, каквог је ко порекла и шта је ко чинио у прошлости. Е сад, кад ви таквом народу испоставите причу која у потпуности пориче темеље на којима су Црногорци вековима постојали, онда то, без обзира на тренутни политички исход догађаја, може да произведе само културу двоструког морала и лажи. А то никоме добра донело није и увек је само производило лична, породична и друштвена страдања. Надам се само да између Црногораца и осталог дела српског народа неће падати неке тешке речи или, не дај Боже!, да се нешто теже изроди. Ово супротстављање дукљанских Црногораца и традиционалних Црногораца врло је поучно и мислим да има озбиљних реперкусија и на ширем, међународном плану. Ако се покаже да државним насиљем и међународном верификацијом резултата таквих акција може успешно да се потпуно преобрати један историјски чврсто утемељен народ, онда су све демонске акције сличнога типа свугде у свету не само могуће него и врло извесне. Уколико нови, бизнис Црногорци успеју да забораве своје породично и племенско предање, уколико се обрачунају са сопственим прецима и са својом историјом, уколико порекну све оно најбоље што је Црна Гора дала, онда се идеологија етничког мелтинг-пота може без икаквих тешкоћа спроводити широм света. Ако Црногорци, који имају дубоко историјско памћење, изгубе своје корене, шта ће онда радити народи који немају ту дубину памћења и који не знају много о својој прошлости? Зато интересовање, не само нас Срба, него свих људи света треба да буде усмерено према Црној Гори да се види да ли је заиста могућ такав један чудесан, демонски обрт. Ако је могућ, онда ми дефинитивно морамо признати да живимо у свету лудила, зла и потпуне демоније.Део те најтеже социо-патолошке ситуације јесте и чињеница да они Црногорци који мисле на нормалан, традиционалан начин, а који себе природно виде као део српског народа, данас се налазе у положају који је тешко дефинисати правним, моралним и историјским категоријама. То је у правно-формалном смислу мањина која никако не може бити у положају мањине, јер је то практично онај облик свести и друштвеног понашања који је конституисао историју Црне Горе. Истовремено, то су људи који су изложени разним облицима, не само маргинализације, него и потпуног изопштење из друштвеног живота. Дакле, проживљавају све најтеже што се може замислити, носећи при том тежак жиг који нису никако заслужили. А жиг срама би морали да понесу управо они који конструишу приче које се никако, ни научно, ни у погледу предања, не могу утемељити у Црној Гори. У таквој ситуацији, када се државним насиљем води борба против црногорске историје и црногорског народа, часно је не бити са онима који насиље спроводе. Не мора се човек отворено побунити, он може следити разне поступке тзв. грађанске непослушности. Или, како би то Хенри Торо рекао: „Под владом која неправедно ухапси макар једног човека, за праведног човека је једино место – такође затвор.“ Утешно је, међутим, што сви добро знамо да насиље даје само привремене резултате: оно што је данас у Црној Гори мањина, може и мора, чим нестане државног насиља, да постане апсолутна већина. Није умро Црногорац стари, није умро но се ућутио!
У јавности се креира слика о српском посрнућу, губитку вере и самопоуздања, а чини се да се такви гласови најјаче чују управо из једног дела Србије.
Чињеница је да многи припадници нашег народа живе са осећањем да је свакодневни, прагматични живот можда и једина вредна инстанца људске стварности. Много људи се данас налази на самој граници егзистенцијалног минимума, чак и испод тога, па све то озбиљно угрожава систем културних вредности, оних вредности које показују колико је важан доживљај егзистенцијалне пунине коју човек осећа када комуницира са људима блиским себи, са онима са којима дели исте или сличне системе културних кодова. У људском животу је суштински важно да живимо са осећањем да се разумемо са ближњима и да делимо представе о томе зашто вреди да уопште живимо и да заједно деламо у овоме свету. Зато је неопходно да очувамо културу у којој живимо и да природно развијемо све облике националне и културне самосвести. У ритмовима кроз које национална самосвест пролази веома је предвидљива појава посрнућа, падова, губитка вере, поготову што се на уништењу самосвести српског народа радило и ради врло систематски, и то у дугом временском периоду. Код Срба је то штеточинство чињено из разних центара моћи, држава, цивилизацијских средишта, па није чудо што је један део српског народа данас недовољно упућен у сопствену историју. Код многих људи се данас јавио нехај, чак систематски покушај потирања свести о прошлости и о вредностима на којима почива наша култура. Подсетио бих на сјајну књигу Мила Ломпара „Дух самопорицања“ у којој су управо анализирани овакви облици аутодеструктивности. Лек за овакву ситуацију је само буђење свести и повратак оним вредностима које се исказују кроз уметност, религију, кроз све облике културе и начина живота карактеристичног за наш народ. Треба да се срцем и умом наднесемо над оним што су наши преци пролазили, треба то да чинимо како бисмо разумели не само наше претке него и нас данашње! Осим тога, треба у свакодневном животу да примером покажемо колико је богатије, садржајније и пуније живети са таквим вредностима него без њих. Када то све приведемо к свести и кад почнемо да исказујемо све предности одговарајућег начина живота, многи који су срцем и душом одлутали, вратиће се на место којем иначе природно припадају.
Како гледате на све отворенију дискриминацију српског народа у Црној Гори који је у овом тренутку вероварно у најтежем положају у односу на остале Србе који живе у ових неколико држава на Балкану?
Прича о данашњим Црногорцима припада кругу најапсурднијих и најневероватнијих прича које постоје у историји човечанства. Невероватно је да један особени део српског народа, који је себе увек сматрао елитним Србима, који је у историји најгорљивије неговао идеју Косовског завета, и чак целу своју историју и своју државност заснивао на томе, да се управо у таквом народу појаве политичке идеје које поричу свој елементарни, српски идентитет. Ту се на делу показује колико невероватан облик може да поприми дух самопорицања, а посебно како тај дух самопорицања може да буде доследно спроведен, и то као један облик систематског државног насиља над сопственим становништвом и над сопственом прошлошћу. Развијати неке облике антисрпства, односно заснивати идеју црногорске нације на антисрпским темељима је потпуно несхватљиво и једино се може разумети као израз социо-патолошких механизама који у сваком Црногорцу покушавају да унесу клицу културолошке шизофреније. На тај начин упорно се пориче и извргава руглу све оно што сваки Црногорац добро зна и што је наследио од својих предака. Нема ни једног дела српског народа код кога је предање као облик усмене историје толико присутно колико је то присутно код Црногораца. Црногорци знају по десетак па и више колена својих предака, знају ко је одакле дошао, каквог је ко порекла и шта је ко чинио у прошлости. Е сад, кад ви таквом народу испоставите причу која у потпуности пориче темеље на којима су Црногорци вековима постојали, онда то, без обзира на тренутни политички исход догађаја, може да произведе само културу двоструког морала и лажи. А то никоме добра донело није и увек је само производило лична, породична и друштвена страдања. Надам се само да између Црногораца и осталог дела српског народа неће падати неке тешке речи или, не дај Боже!, да се нешто теже изроди. Ово супротстављање дукљанских Црногораца и традиционалних Црногораца врло је поучно и мислим да има озбиљних реперкусија и на ширем, међународном плану. Ако се покаже да државним насиљем и међународном верификацијом резултата таквих акција може успешно да се потпуно преобрати један историјски чврсто утемељен народ, онда су све демонске акције сличнога типа свугде у свету не само могуће него и врло извесне. Уколико нови, бизнис Црногорци успеју да забораве своје породично и племенско предање, уколико се обрачунају са сопственим прецима и са својом историјом, уколико порекну све оно најбоље што је Црна Гора дала, онда се идеологија етничког мелтинг-пота може без икаквих тешкоћа спроводити широм света. Ако Црногорци, који имају дубоко историјско памћење, изгубе своје корене, шта ће онда радити народи који немају ту дубину памћења и који не знају много о својој прошлости? Зато интересовање, не само нас Срба, него свих људи света треба да буде усмерено према Црној Гори да се види да ли је заиста могућ такав један чудесан, демонски обрт. Ако је могућ, онда ми дефинитивно морамо признати да живимо у свету лудила, зла и потпуне демоније.Део те најтеже социо-патолошке ситуације јесте и чињеница да они Црногорци који мисле на нормалан, традиционалан начин, а који себе природно виде као део српског народа, данас се налазе у положају који је тешко дефинисати правним, моралним и историјским категоријама. То је у правно-формалном смислу мањина која никако не може бити у положају мањине, јер је то практично онај облик свести и друштвеног понашања који је конституисао историју Црне Горе. Истовремено, то су људи који су изложени разним облицима, не само маргинализације, него и потпуног изопштење из друштвеног живота. Дакле, проживљавају све најтеже што се може замислити, носећи при том тежак жиг који нису никако заслужили. А жиг срама би морали да понесу управо они који конструишу приче које се никако, ни научно, ни у погледу предања, не могу утемељити у Црној Гори. У таквој ситуацији, када се државним насиљем води борба против црногорске историје и црногорског народа, часно је не бити са онима који насиље спроводе. Не мора се човек отворено побунити, он може следити разне поступке тзв. грађанске непослушности. Или, како би то Хенри Торо рекао: „Под владом која неправедно ухапси макар једног човека, за праведног човека је једино место – такође затвор.“ Утешно је, међутим, што сви добро знамо да насиље даје само привремене резултате: оно што је данас у Црној Гори мањина, може и мора, чим нестане државног насиља, да постане апсолутна већина. Није умро Црногорац стари, није умро но се ућутио!
Кад говоримо о Црној Гори, подсетићу вас на увођење црногорског језика, на потпуну маргинализацију српског, прогон ћирилице, нападе на Митрополију црногорско-приморску...Све су то синдроми социо-патолошког стања о којем говоримо. У прошлости, док су Црногорци поуздано знали ко су и шта су, угрожавања српског језика, ћирилице, православне цркве, порицање српског имена – све то је могло да се појави једино споља. Дакле, кад бане окупатор, онда он просто забрани испољавања елементарног српског идентитета Црногораца. То је било врло природно, историјски познато, а на то је сваки човек са историјским памћењем био у потпуности спреман. Данас, међутим, имамо сасвим нову ситуацију: оно што је раније чињено у име великих империјалних пројеката, као део настојања да се разбије целовитост српског народа и да се тај народ стави под контролу, сада такве задатке обавља неко изнутра. Таква врста енергије, која очигледно није домаћег порекла, сада постаје унутрашња стварност – у идеолошкој, политичкој, културној сфери, а све то сада контролише државна власт у Црној Гори. Какви ће исходи ових процеса уследити, то је у овом тренутку веома тешко прогнозирати. Али да ће бити нешто добро, то сасвим сигурно неће. Цео народ у Црној Гори сада је принуђен да се бави неким потпуно измишљеним проблемима, проблемима који не постоје у реалности, односно, постоје само онда када дође неко ко има окупаторске, империјалне намере и ко настоји да разбије идентитет Црногораца и целог српског народа.
Можемо ли онда у овој ситуацији рећи да је ова ситуација последица глобализације, односно латентног сукоба истока и запада у Црној Гори која је до ових времена била традиционално русофилска?
Глобализација је унела само нове нијансе у проблем који је много старији. Ми смо сличну ситуацију имали и у време доласка Турака на овај простор, када је идентитет српског народа, па и идентитет Црногораца, систематски брисан. Затим смо имали проблем који се отворио са другом империјалном силом - Аустријским царством, које је, такође, имало своје идеје о томе како историја Срба треба да изгледа. Томе морамо додати и подсећање на то каквих је идеја о томе имао фашистички поредак, те како се он реализовао ратном окупацијом Црне Горе и целог српског народа. Морамо, уз то, имати у виду и то каквих је идеја о српском народу имао читав левичарски, комунистички покрет, још и пре доласка комуниста на власт у Југославији. Глобализациони процеси, у том смислу, долазе на добро припремљен терен, појачан још и идеолошким опредељењем да се мали народи учине што мањим, како би били што лакше жртве крупног међународног капитала. Сви народи који негују облике изразите самосвести треба што пре деконструисати и показати им да представљају само смесу за обављање процеса мелтинг пота. Српски народ има веома богато искуство у борби са таквим искушењима, вековима смо опстајали на овим просторима и очували часно име слободарског народа. То име не треба ни сада да изгубимо, па зато морамо радити на томе да као народ не изгубимо представу о целовитости сопственог постојања. Окупатори су увек настојали да један део укупног српског корупса некако заокруже као засебну, културолошку, политичку, па и националну целину, те да потом ту целину у крви супротставе Србима. Управо зато не смемо пристати на однародњавање јер знамо шта нам све даље следи. Морамо бити одлучни, али и мудри у супротстављању свим облицима насиља над нама.
Председник сте Уређивачког одбора Српске енциклопедије. До сада су објављене две књиге, а почетком следеће године, како сте најавили, треба да изађе и трећа? Трећа књига треба да буде завршена ауторски до краја 2012. године, а њено објављивање ће вероватно уследити првих месеци наредне године. Важно је да ми овом енциклопедијом најзад почињемо да добијамо оно што никада нисмо имали у својој историји – националну енциклопедију општег типа која захвата све облике делатности које су Срби испољили током свог многовеког трајања. У овој енциклопедији ће будући читалац моћи да нађе све оно што је за Србе важно. Целокупно знање о српском народу би требало да буде изложена у тих десет томова, односно у 18 књига, а на преко 13000 страница.
Одмах по изласку прве књиге Српске енциклопедије уследили су напада на енциклопедију из Црне Горе. Како то коментаришете?Најважније је да се не обазиремо превише на оно што се говори из некаквих немуштих, политикантских разлога. Разумљиво је да ће сама појава Српске енциклопедије узнемирити све оне који би да не дозволе да се слика о целини српског народа уопште конституише. У ситуацији кад се врши насиље и када се са разних страна настоји да се Срби онемогуће у покушајима да јасно сагледају које је место нашег народа у целини европског простора, онда је часно одупрети се таквим притисцима. Треба радити мирно, без нервозе, све оно што као народ треба да урадимо. А нашим непријатељима треба спокојно рећи ону мудру, узвишену реченицу коју је исписало српско страдалништво: „Само ти, синко, ради свој посао!“
Када говоримо о нападима на енциклопедију не можемо да заобиђемо ни чињеницу да је Војвођанска академија наука тражила да се из Српске енциклопедије изоставе одреднице везане за Војводину.
То је у једној прилици рекао председник ВАНУ, председник институције која је формирана из политикантских разлога да на симболичком плану негује некакве идеје о могућој војвођанској државности. Та државност је, дакако, усмерена превасходно против српских интереса, али прави одговор и неутрализацију оваквих процеса обезбедићемо уколико не чинимо грешке који непријатељи само могу пожелети. Ако те грешке починимо, онда ће нам се и у Војводини отворити исти проблем који се отворио и на Косову и Метохији, па и у Црној Гори. Ми, дакле, морамо радити свој посао и тешити се старом арапском пословицом: „Пси лају, а караван пролази“. Потребно је, међутим, много вештине и стрпљења да ми не испаднемо пси из ове пословице. Али, понављам, српски народ већ вековима живи са оваквим искушењима, па нам вештине и стрпљења не би требало да недостаје.
Једно време, барем према ономе што се могло прочитати у медијима, ни држава није разумела да Срби треба коначно да добију своју енциклопедију, па су, како су јављале тада новине, обуставили чак и њено финансирање?Сада је знатно боља ситуација. Ми смо ранијих година, очигледно, у структури Министарства науке имали људе или човека који је, изгледа, сматрао да је ово један од оних опасних пројеката које треба елиминисати. Тај начин мишљења је само последица онога на шта смо већ упозорили – да у домаћим структурама, али и на међународном плану постоји јасна, политички интонирана идеја која настоји да Србе онемогући у развијајању свих облика културолошке и националне самосвести. Сви ми, међутим, морамо учинити да се српски национални интереси прво мирно артикулишу, а онда и почну на међународном плану да уважавају. Само тако постићи ће се трајан, тачније одрживи мир на Балкану. (Српске новине)
Можемо ли онда у овој ситуацији рећи да је ова ситуација последица глобализације, односно латентног сукоба истока и запада у Црној Гори која је до ових времена била традиционално русофилска?
Глобализација је унела само нове нијансе у проблем који је много старији. Ми смо сличну ситуацију имали и у време доласка Турака на овај простор, када је идентитет српског народа, па и идентитет Црногораца, систематски брисан. Затим смо имали проблем који се отворио са другом империјалном силом - Аустријским царством, које је, такође, имало своје идеје о томе како историја Срба треба да изгледа. Томе морамо додати и подсећање на то каквих је идеја о томе имао фашистички поредак, те како се он реализовао ратном окупацијом Црне Горе и целог српског народа. Морамо, уз то, имати у виду и то каквих је идеја о српском народу имао читав левичарски, комунистички покрет, још и пре доласка комуниста на власт у Југославији. Глобализациони процеси, у том смислу, долазе на добро припремљен терен, појачан још и идеолошким опредељењем да се мали народи учине што мањим, како би били што лакше жртве крупног међународног капитала. Сви народи који негују облике изразите самосвести треба што пре деконструисати и показати им да представљају само смесу за обављање процеса мелтинг пота. Српски народ има веома богато искуство у борби са таквим искушењима, вековима смо опстајали на овим просторима и очували часно име слободарског народа. То име не треба ни сада да изгубимо, па зато морамо радити на томе да као народ не изгубимо представу о целовитости сопственог постојања. Окупатори су увек настојали да један део укупног српског корупса некако заокруже као засебну, културолошку, политичку, па и националну целину, те да потом ту целину у крви супротставе Србима. Управо зато не смемо пристати на однародњавање јер знамо шта нам све даље следи. Морамо бити одлучни, али и мудри у супротстављању свим облицима насиља над нама.
Председник сте Уређивачког одбора Српске енциклопедије. До сада су објављене две књиге, а почетком следеће године, како сте најавили, треба да изађе и трећа? Трећа књига треба да буде завршена ауторски до краја 2012. године, а њено објављивање ће вероватно уследити првих месеци наредне године. Важно је да ми овом енциклопедијом најзад почињемо да добијамо оно што никада нисмо имали у својој историји – националну енциклопедију општег типа која захвата све облике делатности које су Срби испољили током свог многовеког трајања. У овој енциклопедији ће будући читалац моћи да нађе све оно што је за Србе важно. Целокупно знање о српском народу би требало да буде изложена у тих десет томова, односно у 18 књига, а на преко 13000 страница.
Одмах по изласку прве књиге Српске енциклопедије уследили су напада на енциклопедију из Црне Горе. Како то коментаришете?Најважније је да се не обазиремо превише на оно што се говори из некаквих немуштих, политикантских разлога. Разумљиво је да ће сама појава Српске енциклопедије узнемирити све оне који би да не дозволе да се слика о целини српског народа уопште конституише. У ситуацији кад се врши насиље и када се са разних страна настоји да се Срби онемогуће у покушајима да јасно сагледају које је место нашег народа у целини европског простора, онда је часно одупрети се таквим притисцима. Треба радити мирно, без нервозе, све оно што као народ треба да урадимо. А нашим непријатељима треба спокојно рећи ону мудру, узвишену реченицу коју је исписало српско страдалништво: „Само ти, синко, ради свој посао!“
Када говоримо о нападима на енциклопедију не можемо да заобиђемо ни чињеницу да је Војвођанска академија наука тражила да се из Српске енциклопедије изоставе одреднице везане за Војводину.
То је у једној прилици рекао председник ВАНУ, председник институције која је формирана из политикантских разлога да на симболичком плану негује некакве идеје о могућој војвођанској државности. Та државност је, дакако, усмерена превасходно против српских интереса, али прави одговор и неутрализацију оваквих процеса обезбедићемо уколико не чинимо грешке који непријатељи само могу пожелети. Ако те грешке починимо, онда ће нам се и у Војводини отворити исти проблем који се отворио и на Косову и Метохији, па и у Црној Гори. Ми, дакле, морамо радити свој посао и тешити се старом арапском пословицом: „Пси лају, а караван пролази“. Потребно је, међутим, много вештине и стрпљења да ми не испаднемо пси из ове пословице. Али, понављам, српски народ већ вековима живи са оваквим искушењима, па нам вештине и стрпљења не би требало да недостаје.
Једно време, барем према ономе што се могло прочитати у медијима, ни држава није разумела да Срби треба коначно да добију своју енциклопедију, па су, како су јављале тада новине, обуставили чак и њено финансирање?Сада је знатно боља ситуација. Ми смо ранијих година, очигледно, у структури Министарства науке имали људе или човека који је, изгледа, сматрао да је ово један од оних опасних пројеката које треба елиминисати. Тај начин мишљења је само последица онога на шта смо већ упозорили – да у домаћим структурама, али и на међународном плану постоји јасна, политички интонирана идеја која настоји да Србе онемогући у развијајању свих облика културолошке и националне самосвести. Сви ми, међутим, морамо учинити да се српски национални интереси прво мирно артикулишу, а онда и почну на међународном плану да уважавају. Само тако постићи ће се трајан, тачније одрживи мир на Балкану. (Српске новине)
__________________
Посебан однос према Црној Гори
Када говоримо о историји, можемо ли рећи да је Матица српска и у прошлости имала специфичан однос према Црној Гори?
Матица српска је од самог свог постанка имала посебан однос према Црној Гори. Да подсетим само да је Летопис Матице српске први објавио текст о Његошу, да је, коначно, и Његош био члан Матице, да је у Матичиним публикацијама објављен низ текстова о Црној Гори. Уједињена омладина српска и читав Милетићев покрет установио је представу о Црној Гори као некој врсти српске Спарте, а то су и сами Црногорци традиционално о себи мислили. Зато је Матица српска тој српској Спарти посвећивала посебну пажњу. У једном тренутку социјалистичког периода када се ове теме нису смеле додиривати, председник Матице Младен Лесковац активирао је стих песника Лукијана Мушицког, који је и пре Милетићевог покрета указао на то да морамо радити на очувању целине српског духовног простора „Све од Пеште даж до Черне Горе“. Тако је говорио Мушицки, то је за њим поновио Лесковац, а данас то ми у Матици и даље истичемо као заветну поруку. Задатак Матице српске, како некад тако и сад, јесте да у сфери културе интегрише све Србе ма где они живели.
Нема коментара:
Постави коментар