Од Косова до Јадовна

(путни записи)

Пише: јеромонах (епископ) Атанасије (Јевтић)

На путу ка Јадовном: Kроз Јасеновац, Банију и Кордун

После обиласка наших Светиња и Мученичких места на Косову, запутили смо се, после извесног времена, на Јадовно у Лици.

О Јадовну је и мислити болно! Оно и именом својим казује много. Јадовно - јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељена рана наша. Јадовно је и неизмерна туга и вечита опомена. У оку навире суза, у души трепти бол, а из срца се ипак извија тужно-радосна песма, вековни хришћански тропар: "Мученици Твоји, Господе, у страдању своме венце добише"... Твоји и наши Мученици, Господе, са заједничког нам пута - пута Богочовека.

Три догађаја у три узастопна дана (2123. септембра 1983) звали су нас у наше западне крајеве. То су: прослава 20годишњице цркве у Глини (на храмовну славу Малу Госпојину), семинар Горњо-Карловачког свештенства у Плашком, и постављање спомен плоче на Јадовну.

Са студентима смо пошли колима из Београда, негде око подне уочи Госпојине. Пут нас је водио кроз Срем и Славонију, уз реку Саву до Градишке и Јасеновца.

У великомученичком Јасеновцу прошли смо покрај светих и светлих гробова певајући тропар Светих Мученика. Прошли смо и покрај новоподигнуте православне цркве у Јасеновцу, саграђене наместо раније порушене од усташа (све је већ готово за освећење ове цркве, и оно је било најављено, али се неким чудним начином одлаже).

Из Јасеновца смо прешли у Босну, преко Саве и Уне. На споју ових наших двеју река застали смо да ослушнемо шум валова, водених и времених. У сећање нам дођоше стихови Ивана Горана Ковачића (из песме "Лешеви путују"):

"Лешеви плове, њишу се и плове,

зелени, модри, тешки, надувени:

крупњају, расту као да се тове;

и онда стану, тихо окупљени

крај обале црне".

Нису то били ипак само лешеви. Била су то пре мученичка, христолика тела, свете мошти праведника, попут оних Севастијских Мученика бачених у језеро, или попут тела новомученика Ђакона Авакума, набијено најпре на колац а онда са другима бачено у Дунав. Јер, по речима песника, ова је земља ионако навикла да кости често премеће у мошти, па зашто да то својство немају и реке које кроз њу теку.

Прешли смо потом у Босанску Дубицу и упутили се на конак у манастир Моштаницу. Кад смо већ кренули на поклоништво Новомученика, добро је ићи по реду и почети од Моштанице, првог манастира светог Новомученика Авакума Ђака.

Моштаница је у питомом Подкозарју, а са многострадалне Козаре најбројнији су мученици и паћеници који су "попуњавали" суседне логоре смрти - Јасеновац и Стару Градишку. Но не само њих, јер их је било из свих крајева који су стизали и до Јадовна, на које смо се ми сада упутили као хаџије и поклоници.

У Моштаници смо одслужили бденије и преноћили, па рано ујутро кренули ка Глини, да бисмо на време стигли за празничну Службу Рођења Богомајке у њеном храму. Пут нас је водио преко Дубице, па уз Уну до Костајнице. Дубица већ спада у јужну Банију, а са њим почињу стратишта нашег народа у Горњој Крајини из овог последњег рата.

У Дубици је једно време био усташки логор, а крајем августа 1941. убијени су овде бројни Срби, њих око 200, од којих су неки претходно били затворени у цркву Свете Тројице, па и поклани; црква је затим порушена, нажалост по жељи месног жупника Ивана Бенка; обновљена је тек 1971. - И у Костајници је такође порушена велика српска црква, њене три капеле и српско гробље. - Нешто даље и навише према Босанском Новом, с обе стране Уне, било је врло много масовних покоља Срба од усташа управо првих месеци 1941. (види у прилогу исказ: Босански Hoвu). - Ми смо скренули преко Уне десно кроз Банију.

Пут кроз Банију, преко Петриње до Глине, подсећа на питому Шумадију, само што је Банија по страдањима већа и славнија. Жалимо што нисмо магли да свратимо у Манастир Св. Теодора Комоговинског, Новомученика који повезује Босну и Банију и мучеништво ранијих векова са овим новим нашега века. Иначе, село Комоговина у овом рату три пута је спаљивано и половина његових житеља је побијена. А и у недалеком одавде селу Грабовцу, код Петриње, усташе су побиле 24. и 25. јула 1941. преко 1.200 Срба.

У Глину смо стигли преко Прекопа, места где су у 3 јаме бачени многа од усташа поклани у старој Глинској цркви српски Мученици, њих хиљаду и двеста, или још и више.

У нову Глинску цркву, данашњег слављеника, стигли смо на читав сат пре Службе Божје, коју ће служити владика Горњо-Карловачки Симеон, те смо имали времена да боље разгледамо и упознамо њене светиње. И раније смо са студентима били у њој, али на краће време, у пролазу даље.

Садашњи храм подигнут је пре 20 година (1963) и освећен на данашњи храмовни празник. Главни трудбеник на његовом подизању био је побожни народ Баније и Кордуна, на челу са трудољубивим протом Николом Диклићем, из суседне Лике, и неуморним владиком Горњо-Карловачким Симеоном. И поред разноврсних невоља и сметњи (тешко добијена дозвола за градњу, сметње у набавци грађевинског материјала, ноћно рушење од непознатих онога што се преко дана озида), црква је ипак благовремено подигнута. На жалост, није дозвољено да се подигне на истом месту где је била стара црква у којој су поклани невини Глински Мученици, него на око 150 метара даље (на црквеном економском дворишту).

На месту пак где је била стара црква, у самом центру Глине, данас стоји "спомендом" културе и разоноде, са једним базеном испод и споменплочом (према улици), на којој пише: ово сведочанство за памћење:

"Истина је наша крвљу записана. Била је некад на овом мјесту православна црква, а 30. јула године 1941. око 1200 невиних људи нашло је у њој смрт под оштрицом усташког ножа. Против зла и злочина устао је народ Баније и пошао тешким али свијетлим стазама НОБ. Данас на овом мјесту стоји спомендом жртвама фашизма, а подигнут је године 1969. јединственом акцијом и братском солидарношћу народа Баније и људи широм наше социјалистичке домовине. 4. јула 1969".

Стара црква била је из 18.века, саграђена у стилу аустроугарског барока, јер ултракатоличка монархија није трпела ни дозвољавала православни српско-византијски стил. Да споменемо овде, ако је то од значаја, да је у тој старој православној цркви у Глини, лета Господњег 1846, по први пут изведена " Лијепа наша домовино" Антуна Михановића, коју је те године "углазбио" Србин из Глине Јосиф Руњанин а отпевао је српски православни хор из Глине. Но, времена и обичаји су се затим променили.

* * * * *

Покољ невиних Срба из Баније и Кордуна у старој Глинској цркви извршен је на начин који најкарактеристичније сведочи о чудовишности једне паклене машине смрти која се звала "Независна Држава Хрватска". Стравични покољ Срба у Глинској цркви извршен је првих дана августа 1941. Претходно су мирни и безазлени српски сељаци из околних села среза Вргин Мост најнечовечније и најбезочније, управо паклено и демонски изиграни и преварени. Са њима, њиховим савестима и душама усташе су се хтели ужасно поиграти смишљеном пропагандом у "прекрштавању православаца на католичку вјеру". Позвали су их да 2. августа 1941. (на православног Светог Илију) дођу на окуп у Вргин Мост, где ће, тобоже, над њима извршити римокатолички жупници "прекрст", па ће после "слободно живјети ... равноправни са Хрватима". У разговорима по селима по сведочењу очевидаца, није међу Србима постигнут никакав договор, ни сагласност на прекрштавање. Људи су једноставно дошли у Вргин Мост да виде шта ће бити, а нису ни могли не доћи, јер су многи директним хватањем и насилним одвођењем доведени у Глину.

У Вргин Мосту је било сакупљено преко 2.000 Срба, све мушкараца од 16 до 60 година. Одатле су их почели трпати у затворене камионе и одвозити у Глину. Друге групе Срба из околних села довели су у Топуско, па онда камионима и возом одвезли у Глину.

По сведочењу народа, а и по каснијем признању неких усташа, Глина је скоро од самог почетка завођења страховладе Н. Д. Хрватске постала место ликвидирања на стотине и стотине Срба из Баније и Кордуна. По неким сведочењима, већ у ноћи између 12. и 13. маја 1941. године био је покољ 300 Срба у Глини, у околини, можда и у самој Глинској цркви, јер "она је већ од доласка усташа на власт служила као затвор и кланица људи", како је забележио један од сведока. (Види у додатку исказ: Глина).

Главни злочин у Глинској цркви, као што рекосмо, извршен је почетком августа 1941., почевши од празника Светог Илије ("Крвави Свети Илија").

О том злочину у Глинској цркви постоји и лично сведочење једног преживелог Србина, а и каснија признања на суду неких од усташа. Тако, у своме саслушању пред Државном комисијом за утврђивање злочина (Саопштење бр. 33), Драган Бакић је рекао:

"На 1. и 2. августа 1941. године, прогласио је по селима опћине Чемерница опћински начелник Живчић Јосип, да сви Срби мушкарци, у старости од 16 до 60 година, морају на 3. август 1941. године неизоставно доћи у Вргин Мост, где ће их дочекати римокатолички жупник и превести их у римокатоличку веру. Тада нико више неће смети дирати у покрштене Србе и они ће бити равноправни са Хрватима. У наредби је уједно стајало да сви Срби, који тај дан не дођу у Вргин Мост на покрштење, бити ће код куће убијени. И у другим опћинама среза Вргин Мост објављена је истодобно иста наредба. На 3. августа 1941. године око 1.500 Срба из опћине Чемерно отишло је у Вргин Мост. Исти дан дошло је у Вргин Мост и из других опћина око 700 Срба, тако да их је скупа дошло тада у Вргин Мост око 2.200. Када су се Срби тако скупили и чекали на покрштавање, наједном су их опколили наоружане усташе. Усташе су били у великом броју, и наоружани војничким пушкама и митраљезима терали Србе у соколану. Срби су тада слутили да им се спрема покољ, па их је око 400 успело побећи, а око 1.800 је сатерано у соколану. Ту су их држали под стражом целу ноћ, а сутрадан је дошло у Вргин Мост 25 теретних камиона, у које су стрпали ове Србе, одвезли их у Глину и одвели у православну цркву".

О истоме сведочи и Антун Грегурић у својој изјави: "Видио сам како су камионима водили Србе у цркву (у Глини), а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу" (Ово наводи Младен Цолић у књизи "Такозвана НДХ 1941", Београд 1973, стр. 370-1).

Најпотресније је свакако лично сведочанство једног страдалника Србина, тада у цркви полузакланог, но ипак на чудан начин преживелог Љубана Једнака, из села Горњег Селишта код Глине (из чијег села и фамилије заклано је тада у цркви на десетине људи). Његово сведочанство о "тада насталом свеопштем клању" у Глинској цркви прочитао сам још пре овог нашег поклоничког путовања, но сада ми је та потресна исповест такорећи у детаљима долазила у сећање. (За читаоце овог путописа доносимо то Живо сведочанство у целини, Прилог l).

Веома је карактеристичан и опис злочина у Глинској цркви садржан у признању једнога од усташких учесника у томе клању невиних Срба, Химлије Берберовића из Босанског Новог. (И ово страшно сведочанство доносимо у целини, Прилог2). По њему, клање невиних жртава у Глинском православном храму вршено је ноћу, од 10 увече до 2 по поноћи, и било је 7-8 пута, то јест трајало је неколико дана. Клани су најпре само мушкарци, а касније су довођене на клање и жене и деца.

Из свега тога сведочења од стране више очевидаца произлази да је у Глинској цркви поклано преко 1.200 Срба, можда и свих 1.800, док је других 500-600 Срба поклано у Глинском Новом Селу и околини, где су онда у јаме бацили и тела покланих Мученика у цркви.

У овом покољу православних хришћана око храма и у самом храму Божјем, злоделу којем није равно ни Диоклецијаново убијање хришћана у Никомидијском храму (почетком 4. века), једна од првих жртава био је и парох глински, Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста.

Треба споменути овде и светли пример глинског жупника Франца Жужека, Словенца по народности, који је тих кобних дана 1941. настојао да спасава, колико може, православне Србе од сигурне смрти. (О Жужеку видети опширније у књизи Гаврила Петешића, "Католичко свећенство у НОБ-у 1941-45", Загреб 1982, 89-94). Нису, нажалост, сви жупници били такви, јер је не мало њих у другим местима учествовало у насилном прекрштавању православних Срба, а неки и у физичком геноциду над Србима.

Глински свети Мученици, који нису издали своју православну веру, несумњиво спадају у свете Мученике вере Христове и Цркве Православне. (Труд око прикупљања њихових имена још увек траје. Видети у додатку у исказу ГЛИНА нека од имена убијених Глињана. - Генерал Душан Баић, из овога краја, у својој књизи "Котар Вргинмост у НОБ 1941-1945", Београд 1980, наводи имена и презимена и основне податке за 1022 Србина заклана у Глинској цркви, но то су само они из села среза Вргин Мост. - Наш песник Иван В. Лалић написао је песму "Опело за седам стотина из цркве у Глини", али је у песми број узет вероватно само символично).

На ове свете Глинске Мученике можемо слободно применити пророштво Светог Тајновидца из Апокалипсиса Цркве Христове: "И кад отвори четврти печат, чух глас четврте животиње говорећи ми: Дођи и види. И видех, и гле коњ зелен, и ономе који сеђаше на њему беше име Смрт, и пакао иђаше за њим; и би им дата власт на четвртину земље, и убијаху мачем, и глађу, и смрћу, и зверовима. И кад се отвори пети печат, видех под олтаром многе душе покланих за Реч Божју и за Сведочанство Јагњетово које имађаху. И би им дата свакоме хаљина бела, и речено им би да почину за мало времена док се не напуни и број сабраће њихове и састрадалника, који ће бити убијени као и они" (откр.6,7-11).

Са Глинским Новомученицима тако је заиста и било: побијени су под олтаром за Крст Јагњетов и право Сведочанство. Зато им је у новој Глинској цркви подигнут и посебни олтар, а од Српске Цркве убројани су у општи Сабор Светих Мученика и Новомученика, од Косова до данашњег дана.

Овај олтар је у апсиди северне певнице новога храма, а у истој апсиди изнад тог жртвеника фрескописани су ликови: Свештеномученика Саве Горњокарловачког, проте Стеве Огулинског, мученице Мајке Православне и још неколико мученика Дечице и Сељака овога краја, у својим народним ношњама. Свим овим Глинским Новомученицима служи се служба на овом малом олтару неколико пута годишње.

У ковчегу на овом жртвенику чува се камен темељац старе цркве, прегршт земље натопљене крвљу Глинских Мученика и честица моштију Св. Великомученика Лазара Косовског, што је доказ заједничке судбине ових Новомученика са Косовским Мученицима. И у животу и у смрти све им је било заједничко: страдање за веру и род, исто богољубље и родољубље.

Ма колико да је написано и прочитано о страдањима српских верника у Глини, и уопште у Банији и Кордуну, никакве књиге не могу заменити оно што се од самог народа ових крајева може чути и дознати. Наши разговори са народом, који је тога дана дошао у већем броју Глинској цркви, међу којима је било и преживелих бораца из НОБ и нарочито доста старијих жена у црнини, а и са нашим свештеницима (који, иако су махом млади, знају од народа доста аутентичних казивања и сведочења), трајали су после Литургије све до Вечерња, које је служено по подне у 5 часова, са дечјим рецитацијама и пригодном беседом.

Из свег овог светолитургијског и братског општења са народом ових крајева остао нам је незабораван доживљај и неизбрисиви утисак: да је ово жив народ Божији и да има живу душу, велику душу и велико срце које вером и човекољубљем све прашта. А није му било лако, шта је све доживео и преживео!

Из Глине смо увече отишли за Топуско, старо бањско место на источним обронцима Петрове Горе у Кордуну. И Топуско је, као и Глина и сва околина, страдало од усташа, нарочито 1941. године. Срби су и овде затварани у православну цркву Св. Јована Крститеља, клани и убијани, вођени у Глину на тамошње клање, стрељани у Ломића јарузи и Ратковића страни, одвођени у логоре, нарочито на страшно Јадовно. Боже мој, како је овај народ Кордуна, Баније и Лике, а и читаве ове бурне Крајине, Глином и Јадовном повезан и вечно сједињен. А уз њих и са њима и ми, и сви Срби од Косова до Јадовна.

Иначе, порушена у Топуском црква Светог Јована обновљена је 1971, а дотле је Литургија служена (први пут 1953) на црквишту под ведрим небом. Ова је црква данас једна од најлепших и најуређенијих на Кордуну. Њен свештеник, са народом, уз све тешкоће обнавља и друге порушене и запаљене цркве у околини.

Пут нас је из Топуског даље водио кроз село Чемерницу, једно од многобројних и многострадалних српских села на Кордуну. На овдашњем споменику "палим борцима и жртвама фашистичког терора" стоји следећи значајан текст који треба памтити (написао га српски писац из овога села Станко Кораћ, чији су отац и брат заклани у Глинској цркви):

"Августа 1941. године, вријеме стравичног рата и неизвјесности, дани масовног истребљења Српског народа. Представници злочиначке усташке државе позваше и на овом мјесту, гдје се налазила зграда опћине Чемернице, окупише 3. августа одрасле мушкарце села Батинове Косе, Буковице и Чемернице. Окупљене људе усташе одведоше у Глину, гдје их у православној цркви, ноћу између 4. и 5. августа 1941. године, мучише и усмртише ножем, маљем и кундаком. Овај злочин у низу других на Кордуну и Банији, остао у историји као несхватљив ужас. У току четири ратне године из наведених села погибе у борби за слободу и социјализам 50 бораца, а злочини извршени у Глинској цркви, у збјеговима Петрове Горе, у Ратковића страни, у Јадовну, у усташким логорима и затворима и другдје, одузеше овим нашим селима 1016 недужних живота. Драги родитељи, браћо, баке и дједови, знани и незнани сродници и пријатељи: Ви падосте као невине жртве прљаве политике изрода људског рода, као борци за слободу, слогу и радост, за наше љепше и сретније сутра. Нека се никад не забораве ваше патње и наша бол".

Као што се и из овога види, а и иначе се зна, Глинска црква и Јадовно били су прва главна стратишта банијских и кордунашких Срба православаца. А онда је њихово место заузео милионски логор смрти Јасеновац. Примера ради, да споменемо, да је само из овог села Чемернице убијено у Јасеновцу око стотину жена, деце и стараца. Напомињемо такође да је одвођење на Јадовно и тамошње убијање овдашњих Срба отпочело већ првих дана маја 1941. (тј. већ 6. и 10. маја).

Наш пут је ишао даље кроз варошицу Вргин Мост и онда кроз Војнић, опет једно многострадално српско место на херојском Кордуну. У време завођења пакленог "новог поретка" Ендахазије на овим просторима, усташе су 29. јула 1941. из Војнића и околине побили у Божића јарку око 500 Срба, заједно са њиховим свештеницима: Докмановић Миланом, Нинковић Петром, Пеурачом Милом и Шушњар Душаном. У засеоку Војнића Коларићу спалили су цркву Свете Петке са 160 православних Срба у њој. Црква је обновљена и поново пропевала 1969. године, но нажалост, као и у Глини, опет не на истом месту. Не схватамо зашто то овај режим ради?

Заслуге за обнову и ове и бројних других цркава у Горњој Крајини припадају, уз остале, највише Епископу Горњокарловачком Симеону Злоковићу.

Пошто смо са Преосвећеним јуче заједно служили у Глинској цркви, и о свему опширно разговарали, нисмо се овога пута задржавали у његовој резиденцији у Карловцу. Свратили смо само на благослов и послужење, па продужили даље пут са браћом свештеницима. Журили смо на семинар Горњокарловачког свештенства у Плашком, који је већ одавно био заказан за данас (22. септембра 1983).