Историја човјечанства врви од примјера како су неки градови нечовјечно нестајали, у том нестајању теглећи за собом драму сопственог становништва. Нови би потом настали на њиховом згаришту или на неком повољнијем простору, гдје би се судбина преживјелих могла донекле компезовати за незаслужен и апокалиптичан погром. Није ријеткост да би и ти нови знали неочекивано нестати и тако пружити прилику историји за проневјеру још једног крвавог поглавља.
Али случај да један занимљив градић нестане, а да то не уочи нити једно историографско око, нити иједно партијско чуло, заиста заслужује да нађе мјесто у историји ријетке менталне способности. Иде на руку овим опажајним обзирима то што не постоји адекватна мјера која би могла измјерити степен једног насеобинског истребљења. Али подаци као што су: под 1. да у застрашујућем бомбардовању 5. маја четрдесетчетврте бива сравњено са земљом четири петине града, под 2. да у тој ваздушној препасти гине више од трећине грађанства (никад не израчунавши број погинулих избјеглица којих је град у то доба био препун), под 3. да само због ове двије премисе град, некропола Подгорица, по први пут стиче европски, додуше комеморативни силогизам, упоредивши се достојно са нациљаним Ковентријем и Варшавом, и под 4... ништа више; зар убитачна прецесија није довољна!?
Није да није постојао покушај да се до праве некролошке истине ипак дође. Бољи примјер од оног кад је покојни град стекао ново име - Титоград, засад није познат, када се пристајањем на ту егзотичну именицу опредијелило за чин његове потпуне духовну еутаназије. Но, и то се показало само као предигра његовом повампирењу, када му је, скоро у својству надимка, постхумно враћено име раних деведесетих, иако га већ деценијама истински није било међу живим. Дати име нечему што је сахрањено у оном временском интервалу вјечности, којег ми одређујемо као прошлост, у најмању руку је лицимјерно, на страну што то, кад је у питању династичка аутократија комунизма, изгледа увијек крајње нормално. Убице Бога, у тренутку кад долази до атентата, ваљда су мислиле да се тим пријеким хицем убија нешто што се нагонски веже за сам чин, а не да је у питању ликвидација духовне хармоније древног и вјечног. Скорије инсталирање бога,старијег од старог, првобитног, није никакав подвиг, када смо се већ нашли уклијештени појмовима несхваћене постмодерне стварности, чијом богомданом недореченошћу се свечано прси партеногена властела. Таквим примјером остало је да се користимо као прототипом једне илузије из чије трауме закључак се сам наметнуо: да град Подгорица ипак постоји, иако не физичким, већ некрополским достојанством.
Неће ми ваљда замјерити староварошани што се према свом мјесту рођења односим на овај начин, између осталог и због, за овај примјер, позајмљеног биолошког својства, несумњивом судбином везаног за немогућност да се од комада нечега, моћима репродукције поново створи оно интегрално, чега је узорак само бескористан остатак. Моћ рептила није у нашој надлежности. Као ни грађевинској. Па се од преостале људске руке нити може створити нов људски организам, нити се од срећног остатка града може обновити онај стари. И с тога, нека му је лака црна земља. Заслужио је макар да се ово изговори на церемонији часне сахране.
Можда се након рата мислило бетонском и жељезном инфраструктуром избилдовати мјесто на којем је до петог маја постојао један мали и дирљиви град. Можда се мислило да се грађевинским својством може предупредити мањак духовне репутације. Можда се мислило да печалбари са села насилно доведени до прага некрополе, могу достојно замијенити оно што је граду неонатално било дато, а потом такво опстало кроз вјекове. Можда се мислило да полуурбана култура, та збирка обичаја једне заједнице, може бити достојно смијењена провинцијском. Можда се и то мислило. Зашто не, ако се могла наћи достојна замјена богу, граду би утолико било лакше. На руку би му, у том реконструкцијском слиједу, ишло и најновије хералдичко прегнуће службеника ресора културе, избором новог грба града. Да ли у пакету са неким новим градом?
Некада давно, а касније све редовније, слушао сам приче о лудом заљубљивању предратне омладине, толико слијепе пред конфесионалном предрасудом, па су мјешовити бракови били толико присутан обичај у граду, да ни пјесма од тога није имала нарочиту поетску корист. Било је, наравно пјесама на ту тему, али нимало љубавно-патриотско наглашених. Градски сој, тада вјероватно на прагу да се одметне у сигурно грађанство, знао је да то може да значи само једно - пуко љубавно пренаглашавање, вођено духом патриотског лицемјерја. Да за вријеме рата није прекинут претовар таквог насљеђа, данас не бисмо морали зависити од ноторне малограђанске логике, дигнуте до нивоа властољубачке и конспиративне коњуктуре. А,што онда са пријеко потребним грађанским својством? Сви они који су имали прилику да га кушају у истинској мјери потврдили су да је то обавеза виђена у процесу непрекидног насљеђа, навика и обичаја са генерације на генерацију, чије исходиште препознаје свој пут ка отменом друштвеном отелотворењу једне добро уређене заједнице. И, то је то – лице достојног живота.
Знате ли како препознајете на улици неког ко је прокријумчарио нешто од грађанске свијести, а да вам за спознају при том није потребно волшебно бихејвиористичко знање. Кад кренете да се мимоиђете са њим, и ако се учини да се на његовом лицу појавио покајнички или стидљиви осмијех, знајте да пред вама стоји васпитано градско биће. Али, ако вам у сусрет наилази неко ко је спреман да се уз наклон уступи страну, дајући вам пјешачко преимућство, знајте да сте набасали на скоројевића, чије најсвјежије сазнање о понашању на тротоару до те мјере га је усмјерило, да он више не може а да се самољубиво не нагласи. Јер тим поступком мора да је дотад побрао сијасет похвала. А зар није речено малоприје, кад нешто наглашавате, онда увијек пренаглашавате. Тачка кад се зачиње неукус. Својство заједничко за бића колико и за ствари.
Али случај да један занимљив градић нестане, а да то не уочи нити једно историографско око, нити иједно партијско чуло, заиста заслужује да нађе мјесто у историји ријетке менталне способности. Иде на руку овим опажајним обзирима то што не постоји адекватна мјера која би могла измјерити степен једног насеобинског истребљења. Али подаци као што су: под 1. да у застрашујућем бомбардовању 5. маја четрдесетчетврте бива сравњено са земљом четири петине града, под 2. да у тој ваздушној препасти гине више од трећине грађанства (никад не израчунавши број погинулих избјеглица којих је град у то доба био препун), под 3. да само због ове двије премисе град, некропола Подгорица, по први пут стиче европски, додуше комеморативни силогизам, упоредивши се достојно са нациљаним Ковентријем и Варшавом, и под 4... ништа више; зар убитачна прецесија није довољна!?
Није да није постојао покушај да се до праве некролошке истине ипак дође. Бољи примјер од оног кад је покојни град стекао ново име - Титоград, засад није познат, када се пристајањем на ту егзотичну именицу опредијелило за чин његове потпуне духовну еутаназије. Но, и то се показало само као предигра његовом повампирењу, када му је, скоро у својству надимка, постхумно враћено име раних деведесетих, иако га већ деценијама истински није било међу живим. Дати име нечему што је сахрањено у оном временском интервалу вјечности, којег ми одређујемо као прошлост, у најмању руку је лицимјерно, на страну што то, кад је у питању династичка аутократија комунизма, изгледа увијек крајње нормално. Убице Бога, у тренутку кад долази до атентата, ваљда су мислиле да се тим пријеким хицем убија нешто што се нагонски веже за сам чин, а не да је у питању ликвидација духовне хармоније древног и вјечног. Скорије инсталирање бога,старијег од старог, првобитног, није никакав подвиг, када смо се већ нашли уклијештени појмовима несхваћене постмодерне стварности, чијом богомданом недореченошћу се свечано прси партеногена властела. Таквим примјером остало је да се користимо као прототипом једне илузије из чије трауме закључак се сам наметнуо: да град Подгорица ипак постоји, иако не физичким, већ некрополским достојанством.
Неће ми ваљда замјерити староварошани што се према свом мјесту рођења односим на овај начин, између осталог и због, за овај примјер, позајмљеног биолошког својства, несумњивом судбином везаног за немогућност да се од комада нечега, моћима репродукције поново створи оно интегрално, чега је узорак само бескористан остатак. Моћ рептила није у нашој надлежности. Као ни грађевинској. Па се од преостале људске руке нити може створити нов људски организам, нити се од срећног остатка града може обновити онај стари. И с тога, нека му је лака црна земља. Заслужио је макар да се ово изговори на церемонији часне сахране.
Можда се након рата мислило бетонском и жељезном инфраструктуром избилдовати мјесто на којем је до петог маја постојао један мали и дирљиви град. Можда се мислило да се грађевинским својством може предупредити мањак духовне репутације. Можда се мислило да печалбари са села насилно доведени до прага некрополе, могу достојно замијенити оно што је граду неонатално било дато, а потом такво опстало кроз вјекове. Можда се мислило да полуурбана култура, та збирка обичаја једне заједнице, може бити достојно смијењена провинцијском. Можда се и то мислило. Зашто не, ако се могла наћи достојна замјена богу, граду би утолико било лакше. На руку би му, у том реконструкцијском слиједу, ишло и најновије хералдичко прегнуће службеника ресора културе, избором новог грба града. Да ли у пакету са неким новим градом?
Некада давно, а касније све редовније, слушао сам приче о лудом заљубљивању предратне омладине, толико слијепе пред конфесионалном предрасудом, па су мјешовити бракови били толико присутан обичај у граду, да ни пјесма од тога није имала нарочиту поетску корист. Било је, наравно пјесама на ту тему, али нимало љубавно-патриотско наглашених. Градски сој, тада вјероватно на прагу да се одметне у сигурно грађанство, знао је да то може да значи само једно - пуко љубавно пренаглашавање, вођено духом патриотског лицемјерја. Да за вријеме рата није прекинут претовар таквог насљеђа, данас не бисмо морали зависити од ноторне малограђанске логике, дигнуте до нивоа властољубачке и конспиративне коњуктуре. А,што онда са пријеко потребним грађанским својством? Сви они који су имали прилику да га кушају у истинској мјери потврдили су да је то обавеза виђена у процесу непрекидног насљеђа, навика и обичаја са генерације на генерацију, чије исходиште препознаје свој пут ка отменом друштвеном отелотворењу једне добро уређене заједнице. И, то је то – лице достојног живота.
Знате ли како препознајете на улици неког ко је прокријумчарио нешто од грађанске свијести, а да вам за спознају при том није потребно волшебно бихејвиористичко знање. Кад кренете да се мимоиђете са њим, и ако се учини да се на његовом лицу појавио покајнички или стидљиви осмијех, знајте да пред вама стоји васпитано градско биће. Али, ако вам у сусрет наилази неко ко је спреман да се уз наклон уступи страну, дајући вам пјешачко преимућство, знајте да сте набасали на скоројевића, чије најсвјежије сазнање о понашању на тротоару до те мјере га је усмјерило, да он више не може а да се самољубиво не нагласи. Јер тим поступком мора да је дотад побрао сијасет похвала. А зар није речено малоприје, кад нешто наглашавате, онда увијек пренаглашавате. Тачка кад се зачиње неукус. Својство заједничко за бића колико и за ствари.
Нема коментара:
Постави коментар