КУЛТУРОЛОШКЕ ПАРАЛЕЛЕ - НОВИ ПОГЛЕДИ НА СРПСКИ СРЕДЊИ ВИЈЕК
Пише: проф. др Младен Шукало Поучавани смо, а и ми друге учимо, како је Средњи вијек био мрачан. Одавно је и доказано и показано да тог мрака, замишљаног из наше хуманистичко-ренесансне свјетлосне перспективе, уопште није било. То свједочи и милешевски Бијели анђео који своју љепоту црпи са фреске на истим зидинама која нам је сачувала за сва времена лик Светог Саве. Не без разлога, у пјесми Путовање Светог Саве, Васко Попа казује:
Путује по мрачној земљи/Штапом пред собом/Мрак начетверо сече. Модерно доба је донијело собом другачију визију, другачију концепцију Човјека и према њима је све било процјењивано и тумачено. Тога смо свједоци и данас, поготово када се суочавамо са различитим аспектима промишљања прошлих времена. Затамњене, боље рећи неистражене стране негдашњих сфера духовности, не свједочи толико о самој духовности колико о истраживачима и тумачима, па и о нама самима.
Шта се у Србији, шта се на Балкану и у Европи, па и у свијету, збивало у периоду између 1175. и 1235. године, у времену од рођења до смрти Растка Немањића? Какво је за њега значење имало Монголско царство развучено од Сјеверног пола до Перзијског залива и од Јапана до данашње Украјине? Да ли се срео са Фридрихом Барбаросом који је прошао Србијом у свом крсташком походу? Како су се одређена актуелна збивања одражавала на његов живот, на његова размишљања, на његове поступке? На примјер, може се тумачити да је посљедица крсташког разарања Цариграда 1204. године и успостављања краткотрајног Латинског царства на развалинама Византије, Савино стварање аутокефалности српске цркве као и папско крунисање Стефаново за првог српског краља. Али, шта је са мноштвом других, сличних чињеница?
По расположивим подацима, Сава је у вријеме крсташког освајања византијске престонице боравио на Светој Гори, у Хиландару. Да ли се он срео с крсташима? Да ли је упознао Жофроа де Вилардуена чија хроника свједочи о освајању не само Цариграда већ и Задра за рачун Венецијанаца и дужда Енрика Дандола? Обојици су, и Светом Сави и Вилардуену, у биографији уписане дипломатске активности. А из породице Дандола касније ће се, по други пут, оженити Стефан Првовјенчани.
Одговора немам, па ме не чуде констатације Милоша Црњанског у књизи о Светом Сави, објављеној 1934. године, а ових дана поново оживљеној: “Без икаквог подвлачења, – пише Црњански – слободно се може рећи, да су до 19. века, до столећа славенофила, туђински историчари непријатељски расположени према прошлости, па и културној, нашег народа. А да су германски и романски хроничари, и црквени, као и летописци Византа, писали, у Средњем веку, о нашем народу, злонамерно и намештено, и то се може утврдити.”
Колико има истине у овим ријечима, може најбоље да посвједочи 1962. године објављена књига харвардског професора Френсиса Дворника Словени у европској историји и цивилизацији која је, уз благослов лингвисте Романа Јакобсона и Алберта Б. Лорда – ученика Милмана Перија и аутора књиге Пјевач прича насталој на проучавању српске народне епике. У поглављу посвећеном средњевјековним културним достигнућима Словена, Дворник приказује чешку средњевјековну културу као најдоминантнију у том периоду, са успутним назнакама о пољској, бугарској и српској књижености те српској архитектури и српском сликарству. Дмитриј С. Лихачов, неколико година касније – позивајући се на опсежну библиографију текстова старијих датума – тврди: “Не само што [руска књижевност] није била изолована од књижевности суседних – западних и јужних земаља, посебно од Византије, него се све до 17. века може говорити о нечему потпуно супротном – о одсуству јасних националних граница старе руске књижевности. Ми с пуним правом можемо говорити о заједничком развитку књижевности Источних и Јужних Словена. Постојала је једна јединствена књижевност, јединствена писменост и јединствен књижевни (црквенословенски) језик код Источних Словена (Руса, Украјинаца и Белоруса), код Бугара, код Срба и код Румуна. Основни фонд црквенокњижевних споменика био је заједнички. Богослужбена, проповедничка, црквено-поучна, хагиографска, делимично светскоисторијска (хронографска), делимично наративна књижевност била је једна и јединствена за сав православни Југ и Исток Европе. Заједнички су били тако крупни споменици књижевности као шо су пролози, минеји, торжественици, триоди, делимично хронике палеје разних типова, Александрида, Тројанска историја, Повест о Варлааму и Јоасафу, Повест о Акиру Премудром, Пчела, космографије, физиолози, шестодневи, апокрифи, поједина житија и др.”
Да је оправдан јед Милоша Црњанског могу да потврде неке чињенице из упоредних хронолошких таблица на којим би требало инсистирати у освјетљавању времена не само током Савина живота. Тако француски медијевалиста историчар Жак Ле Гоф, у студији Да ли је Европа рођена у Средњем вијеку? – објављеној прије седам година – у властитој хронологији наводи као битне датуме рађање западноевропских универзитета у Падови, Оксфорду, Паризу током прве половине 13. вијека. До пада Цариграда на Западу универзитети као институције нису постојали. Али су постојали на тлу Византије! Француски историчар философије грчког поријекла Василије Татакис, у својој Историји византијске философије, биљежи: “Италијански научници су долазили у Цариград да изучавају грчки, и цариградски Универзитет у форми коју је добио у 11. веку послужио је као модел у сличним институцијама на Западу, а и Грци су, исто тако, имали прилику да, посећујући Запад, сами шире византијску културу.” Да ли је и колико Свети Сава познавао списе византијских философа Михаила Псела и Јована Итала, са чијим размишљањима се подударају идеје Пјера Абелара, нама најпознатијег по преписци са Елоизома?
Премда ће византијски универзитет живјети све до 1453. године, не треба испуштати из вида да су, послије 1204. године, многи научници, мислиоци и други зналци и ствараоци из Цариграда пребјегли на Запад!
Не само Ле Гоф, него и многи други западноевропски научници, простављају културолошку и цивилизацијску метафору Европе из властите, западњачке перспективе када се конституишу многе и данас битне вриједности европског идентитета. Али, ако бисмо, на примјер, покушали да се осврнемо на теолошко-црквену историју, не бисмо смјели да занемаримо подједнаку и улогу и значај Светог Саве (1175-1235) у православљу, те његових савременика – Светог Доминика (1170-1221) и Светог Фрање Асишког (1181-1226) у католичанству, као и нешто млађег од њих тројице енглеског мислиоца Роџера Бекона (1214-1294).
Могли би се у бескрај наводити низови оваквих и сличних чињеница чија се неповезаност, односно одбијање да се повезују и приказују у контексту времена којем припадају, претварала прије у стварање мрака него у расвјетљавање. Зато и не познајемо многе релевантне ствари не само у уско-националном већ и у ширем смислу. Из таквог приступа рађали су се различити типови предрасуда чије је коријене данас врло тешко објаснити. Присјетимо се само ријечи охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, незадовољног што је српска црква стекла аутокефалност, којим описује Светог Саву: “Сава се опет настанио у Србији, посник се претвори у управника и саветника тамошњих послова..., те уздржање од света, на које се беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и хуку. И сасвим се пусти у светске бриге и у светско славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, окићене и опремљене, поче водити многу свиту, поче путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту.” Ове, а и оне ненаведене ријечи Хоматијановог писма свједоче о турбулентности тог времена у којем су се утемељивале најбитније вриједности српске самобитности, која сигурно није била далеко од оних вриједности који су се истовремено изграђивале на италијанском југу под владавином норманско-њемачког цара Фридриха Великог. На том најпросвјећенијем двору тог времена утемељиће се италијанска књижевност, а ту се, кратко вријеме, задржао и Свети Сава, када је кренуо на своје ходочашће према Александији, Синају, Јерусалиму, Антиохији одакле ће се, преко Јерменије, већ тјелесно оронуо, склонити у Велико Трново.
Средњевјековног мрака није било, али нам је потребно да освијетлимо многе чињенице не само из Савиног живота и времена, већ и наше укупне историје. Вјерујем да се на основу ових неколико чињеница могу покренути нова и другачија освјетљавање наше прошлости. Поготово зато што је европски контекст основни темељ и нашег националног идентитета. У том послу је нужно да се слиједе Савини савјети: “И овде сами себе да не истичемо изнад других и таштим се преузносимо, јер то припада сујетној слави, а Богу је мрско. Бојимо се: Мрзак је Господу сваки високосрд, рече божанствено Писмо, и Господ се гордима противи, а смернима даје благодет... Будући зрелога ума, немојте никада пожелети да будете мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко га чува биће завољен. ”
Шта се у Србији, шта се на Балкану и у Европи, па и у свијету, збивало у периоду између 1175. и 1235. године, у времену од рођења до смрти Растка Немањића? Какво је за њега значење имало Монголско царство развучено од Сјеверног пола до Перзијског залива и од Јапана до данашње Украјине? Да ли се срео са Фридрихом Барбаросом који је прошао Србијом у свом крсташком походу? Како су се одређена актуелна збивања одражавала на његов живот, на његова размишљања, на његове поступке? На примјер, може се тумачити да је посљедица крсташког разарања Цариграда 1204. године и успостављања краткотрајног Латинског царства на развалинама Византије, Савино стварање аутокефалности српске цркве као и папско крунисање Стефаново за првог српског краља. Али, шта је са мноштвом других, сличних чињеница?
По расположивим подацима, Сава је у вријеме крсташког освајања византијске престонице боравио на Светој Гори, у Хиландару. Да ли се он срео с крсташима? Да ли је упознао Жофроа де Вилардуена чија хроника свједочи о освајању не само Цариграда већ и Задра за рачун Венецијанаца и дужда Енрика Дандола? Обојици су, и Светом Сави и Вилардуену, у биографији уписане дипломатске активности. А из породице Дандола касније ће се, по други пут, оженити Стефан Првовјенчани.
Одговора немам, па ме не чуде констатације Милоша Црњанског у књизи о Светом Сави, објављеној 1934. године, а ових дана поново оживљеној: “Без икаквог подвлачења, – пише Црњански – слободно се може рећи, да су до 19. века, до столећа славенофила, туђински историчари непријатељски расположени према прошлости, па и културној, нашег народа. А да су германски и романски хроничари, и црквени, као и летописци Византа, писали, у Средњем веку, о нашем народу, злонамерно и намештено, и то се може утврдити.”
Колико има истине у овим ријечима, може најбоље да посвједочи 1962. године објављена књига харвардског професора Френсиса Дворника Словени у европској историји и цивилизацији која је, уз благослов лингвисте Романа Јакобсона и Алберта Б. Лорда – ученика Милмана Перија и аутора књиге Пјевач прича насталој на проучавању српске народне епике. У поглављу посвећеном средњевјековним културним достигнућима Словена, Дворник приказује чешку средњевјековну културу као најдоминантнију у том периоду, са успутним назнакама о пољској, бугарској и српској књижености те српској архитектури и српском сликарству. Дмитриј С. Лихачов, неколико година касније – позивајући се на опсежну библиографију текстова старијих датума – тврди: “Не само што [руска књижевност] није била изолована од књижевности суседних – западних и јужних земаља, посебно од Византије, него се све до 17. века може говорити о нечему потпуно супротном – о одсуству јасних националних граница старе руске књижевности. Ми с пуним правом можемо говорити о заједничком развитку књижевности Источних и Јужних Словена. Постојала је једна јединствена књижевност, јединствена писменост и јединствен књижевни (црквенословенски) језик код Источних Словена (Руса, Украјинаца и Белоруса), код Бугара, код Срба и код Румуна. Основни фонд црквенокњижевних споменика био је заједнички. Богослужбена, проповедничка, црквено-поучна, хагиографска, делимично светскоисторијска (хронографска), делимично наративна књижевност била је једна и јединствена за сав православни Југ и Исток Европе. Заједнички су били тако крупни споменици књижевности као шо су пролози, минеји, торжественици, триоди, делимично хронике палеје разних типова, Александрида, Тројанска историја, Повест о Варлааму и Јоасафу, Повест о Акиру Премудром, Пчела, космографије, физиолози, шестодневи, апокрифи, поједина житија и др.”
Да је оправдан јед Милоша Црњанског могу да потврде неке чињенице из упоредних хронолошких таблица на којим би требало инсистирати у освјетљавању времена не само током Савина живота. Тако француски медијевалиста историчар Жак Ле Гоф, у студији Да ли је Европа рођена у Средњем вијеку? – објављеној прије седам година – у властитој хронологији наводи као битне датуме рађање западноевропских универзитета у Падови, Оксфорду, Паризу током прве половине 13. вијека. До пада Цариграда на Западу универзитети као институције нису постојали. Али су постојали на тлу Византије! Француски историчар философије грчког поријекла Василије Татакис, у својој Историји византијске философије, биљежи: “Италијански научници су долазили у Цариград да изучавају грчки, и цариградски Универзитет у форми коју је добио у 11. веку послужио је као модел у сличним институцијама на Западу, а и Грци су, исто тако, имали прилику да, посећујући Запад, сами шире византијску културу.” Да ли је и колико Свети Сава познавао списе византијских философа Михаила Псела и Јована Итала, са чијим размишљањима се подударају идеје Пјера Абелара, нама најпознатијег по преписци са Елоизома?
Премда ће византијски универзитет живјети све до 1453. године, не треба испуштати из вида да су, послије 1204. године, многи научници, мислиоци и други зналци и ствараоци из Цариграда пребјегли на Запад!
Не само Ле Гоф, него и многи други западноевропски научници, простављају културолошку и цивилизацијску метафору Европе из властите, западњачке перспективе када се конституишу многе и данас битне вриједности европског идентитета. Али, ако бисмо, на примјер, покушали да се осврнемо на теолошко-црквену историју, не бисмо смјели да занемаримо подједнаку и улогу и значај Светог Саве (1175-1235) у православљу, те његових савременика – Светог Доминика (1170-1221) и Светог Фрање Асишког (1181-1226) у католичанству, као и нешто млађег од њих тројице енглеског мислиоца Роџера Бекона (1214-1294).
Могли би се у бескрај наводити низови оваквих и сличних чињеница чија се неповезаност, односно одбијање да се повезују и приказују у контексту времена којем припадају, претварала прије у стварање мрака него у расвјетљавање. Зато и не познајемо многе релевантне ствари не само у уско-националном већ и у ширем смислу. Из таквог приступа рађали су се различити типови предрасуда чије је коријене данас врло тешко објаснити. Присјетимо се само ријечи охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, незадовољног што је српска црква стекла аутокефалност, којим описује Светог Саву: “Сава се опет настанио у Србији, посник се претвори у управника и саветника тамошњих послова..., те уздржање од света, на које се беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и хуку. И сасвим се пусти у светске бриге и у светско славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, окићене и опремљене, поче водити многу свиту, поче путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту.” Ове, а и оне ненаведене ријечи Хоматијановог писма свједоче о турбулентности тог времена у којем су се утемељивале најбитније вриједности српске самобитности, која сигурно није била далеко од оних вриједности који су се истовремено изграђивале на италијанском југу под владавином норманско-њемачког цара Фридриха Великог. На том најпросвјећенијем двору тог времена утемељиће се италијанска књижевност, а ту се, кратко вријеме, задржао и Свети Сава, када је кренуо на своје ходочашће према Александији, Синају, Јерусалиму, Антиохији одакле ће се, преко Јерменије, већ тјелесно оронуо, склонити у Велико Трново.
Средњевјековног мрака није било, али нам је потребно да освијетлимо многе чињенице не само из Савиног живота и времена, већ и наше укупне историје. Вјерујем да се на основу ових неколико чињеница могу покренути нова и другачија освјетљавање наше прошлости. Поготово зато што је европски контекст основни темељ и нашег националног идентитета. У том послу је нужно да се слиједе Савини савјети: “И овде сами себе да не истичемо изнад других и таштим се преузносимо, јер то припада сујетној слави, а Богу је мрско. Бојимо се: Мрзак је Господу сваки високосрд, рече божанствено Писмо, и Господ се гордима противи, а смернима даје благодет... Будући зрелога ума, немојте никада пожелети да будете мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко га чува биће завољен. ”
Нема коментара:
Постави коментар