(Милица Краљ, Икона Грдана, Унирекс, Подгорица)
У књижевном родослову Црне Горе песникиња Милица Краљ већ дуже од деценије чини незаобилазну литерарну појаву у чијем опусу се налази неколико веома успешних, од јавности и критике свесрдно прихваћених, поетских књига. Поред песничког ангажмана, Милица Краљ је посвећена и књижевној критици, а састављач је и неколико антологија, панорама и прегледа.
Након књига „Двери“, „Од светлости светлост“, „Људско месо“, „Небом расла бела црква“, „Засејах лан“, пред читаоцима се сада налази њен нови песнички рукопис – „Икона Грдана“. Када је једном приликом наш песник Бећир Вуковић, говорећи о поезији Милице Краљ, изрекао да је њено песништво песништво заветине/заветности, и саборности, учинило ми се да и један и други атрибут, обе категорије, претпостављају икону као основу и елементарну тачку апсолута из које исијава све оно што ће бити накнадно постављено, и то не само у хришћанском и најдубљем онтолошком смислу, него једнако тако и у књижевноуметничком поретку, где се сви ови постулати преплићу, градећи у коначници архитектуру суштине човековог постојања. Јер заветине и заветности, имплицирају не само она два суштинска хришћанска и етичка уговора између Бога и човека, него и читав низ моралних споразума који извиру из та два врховна принципа. Ни у тој накнадном диференцирању није се, изгледа, могло без иконе као печата, као архетипске есенције, и сведока. Она је стајала у и над свим заветима – заветима између човека и човека, писца и читаоца...
Зато је уношење иконе, и то не само као слике Бога живога, потпуно природан и логичан след у овој поетици, готово неминовност, у коју је песникиња једноставно уведена, од које није могла а вероватно ни желела да се измакне.
Икона је постала изазов.
А кад говоримо о икони у овом случају, онда у првом реду треба имати на уму икону као књижевнотеоријску категорију, као песничку слику или развијену алегоријску матрицу, као антиципацију која се пре/просијава од/ из песничке идеје, као метафизичког концепта, ка најскривенијим борама и браздама човечије духовности, сејућу по њима не само емотивне, него и моралне, идеолошке, философске (...) дилеме. Таква структура иконе дозвољава дубљи приступ митологичности, али и митотворности, с тим што се и песнички текст чини дисперзивнијим, отворенијим и куд и кадмо читљивијим и подобнијим за слободно читалачко надграђивање.
Тиме икона постаје и слобода, као тајанствана стваралачка снага човека.
А ево како то изгледа у стиху:
Надвита над водом обасјана/Шарна печата словеса/Тисућлетним велом закривена/Икона незнана поетеса или Иконо, сестро бола/...Иконо, дево срмена...
Међу иконама су и Јефимија, Јелена, Аница, Живана и Јеца, Даница од Чачка, Исидора, Десанка, Даринка православној вери/приносе дарове песмама од злата/док се одасвјуду скупљају џелати.
На крају – Па зар да не клекнем пред иконом песме/да бар један часак милозвучни гласак у сунашцу бљесне.
Ако је поезија, како то каже једна од „дефиниција“, узнемирење језика, онда је језик у песништву Милице Краљ готово у континуитету „узнемирен“ лексиком и језичким гибањима који нам отварају улаз у другу димензију овог стваралаштва, у релацију етнос – етос, у готово опсесивно тражење међуодноса и што чвршћих веза на којима почива добар део и философије и поетике као уметничке философије овог песника. Свестрано трагање по историји, по документима и књижевном тексту као документу – по предању и апокрифу, по народној песми и сказу, по јектенијима, словима и молитвама – преузимање и префабриковање мотива, чување језичких формула, неминовно је продуковало ту концептуалну везу етничког и моралног, који се, како то песник у овом рукопису сугерише, међусобно поткрепљују, и такви успевају да до данас очувају те историјске наносе, не само као иконе, него и као поученија, а пре свега као лепоту и коренитост.
Разноликост предложака омогућила је, или принудила песника да проникне дубље у готово есхатолошке проблеме, да их у христовском духу изнесе из нерва/тела народа и реинтерпретира, свесна да оно то треба, оно морално, не постоји без своје супротности, да човек неминовно живи два живота, јер једно никада не бисмо могли спознати без оног контрастног, од кога се делимо, или с којим се јединимо. Признавањем и прихватањем те амбивалентности песникиња не само што не покушава да затоми један од полова, него напротив – чини се да их наглашава, да их карикира, постижући тако ефекте уз чију помоћ се мотиви и целе песме раскриљују, а неретко и потпуно отварају пред читаоцем као последњом кариком у стваралачком ланцу.
Можемо, дакле, рећи да су нерешености из формула такозваних прапроблема у поезији Милице Краљ поново пробуђене, те да она не жели да дâ јасан одговор, да експлицитно саопшти своје ставове о тим вечним непознаницама, него да дискретно, било мишљу или мелодијом, упућује где би, ако би уопште требало потражити решење, које опет није за сва времена и није за сваког.
Прихватање оваквих начела приметно је и у ранијој поезији Милице Краљ. Оно је њен поетски правац, заједнички садржатељ и оса око које се издвајају најфинији кристали ове лирике.
Емпиријску раван народног наслеђа, народног веровања и казивања, песникиња је пренела у текст, у ауторско дело, у песму.
Та, условно речено, фолклоризација песме претпоставља читав низ предуслова, примарно захвата на нивоу текста, а затим и у језику, стилу, мелодиозности... Неопходно је било, дакле, да песник усклади тематско-мотивску површину песме са језиком и ритмом, да би као таква најадекватније одсликавала суштину оног о чему пева. Након оваквог чина намеће се питање да ли се опевавањем неког фолклорног модела, дакле, након преношења идеје из усмености или писаности у аутентичан текст (у овом случају у песму) губи његова фолклорна генеза. Ако ништа друго, а оно је сигурно да овакви резултати у индивидуалном ауторству на известан начин замењују стварност која им је послужила као предложак, која им је претходила.
Из таквог оквира делотворније је сагледавање оне плошности, дводимензионалности, која нам се намеће као први домашај и доживљај, као сама површина или огледало песме.
Али и ту треба бити веома пажљив, јер та фолклорна мотивација у овој поезији има функцију управо привидног огледала, у којем слика јесте слика, али умногоме измењена и условљена психолошким ситуацијама онога који је гледа. Иза такве слике стоји читав бескрај космоса, његова уређеност и међусобна овисност небројених сила.
Прву недоумицу код читаоца може да изазове већ наслов – „Икона Грдана“, при чему, у овој ситуацији, не можемо бити сигурни да ли се „Грдана“ пише малим или великим словом, да ли је придев или лично име. Ономастички и етимолошки гледано, стара словенска имена Грдан и Грдана имају корен у речи грдо, што ће рећи велико, јако, силно, страшно, мада због песничких намера не треба пренебрећи ни могућност да су у одређеном историјском тренутку, у књижевним текстовима, и зарад литерарних ефеката, а поготово због веровања, ова имена давана ликовима како би се показала њихова карактеристика, како би се казало да су грдни, односно ружни, наказни, не лепи...
На овом месту потребно је да се вратимо на већ поменуту фолклоризацију и погледамо откуд мотивација за „Икону Грдану“. У једном предању се каже да је Грдана рођака, по неким и рођена сестра, цара Душана, која је неко време живела и на његовом двору у Призрену. Име је, каже даље предање, добила због краста на лицу, које јој осташе од тешке болести у детињству. Била је удата за Мрњу, од кога, кажу, потичу Мрњавчевићи, с којим је изродила три сина – Вукашина, Угљешу и Гојка – од овог првог, тврде, потичу Вујачићи. Предање говори да је цар Душан, приликом једне посете Приморју, препознао своју родицу (сестру) и заједно је са синовима повео у Призрен. Моливши да му врати синове, Мрња је толико расрдио цара да га је овај погубио. На том месту, у данашњим Пиперима, касније подигоше цркву коју назваше Мрњак.
Након књига „Двери“, „Од светлости светлост“, „Људско месо“, „Небом расла бела црква“, „Засејах лан“, пред читаоцима се сада налази њен нови песнички рукопис – „Икона Грдана“. Када је једном приликом наш песник Бећир Вуковић, говорећи о поезији Милице Краљ, изрекао да је њено песништво песништво заветине/заветности, и саборности, учинило ми се да и један и други атрибут, обе категорије, претпостављају икону као основу и елементарну тачку апсолута из које исијава све оно што ће бити накнадно постављено, и то не само у хришћанском и најдубљем онтолошком смислу, него једнако тако и у књижевноуметничком поретку, где се сви ови постулати преплићу, градећи у коначници архитектуру суштине човековог постојања. Јер заветине и заветности, имплицирају не само она два суштинска хришћанска и етичка уговора између Бога и човека, него и читав низ моралних споразума који извиру из та два врховна принципа. Ни у тој накнадном диференцирању није се, изгледа, могло без иконе као печата, као архетипске есенције, и сведока. Она је стајала у и над свим заветима – заветима између човека и човека, писца и читаоца...
Зато је уношење иконе, и то не само као слике Бога живога, потпуно природан и логичан след у овој поетици, готово неминовност, у коју је песникиња једноставно уведена, од које није могла а вероватно ни желела да се измакне.
Икона је постала изазов.
А кад говоримо о икони у овом случају, онда у првом реду треба имати на уму икону као књижевнотеоријску категорију, као песничку слику или развијену алегоријску матрицу, као антиципацију која се пре/просијава од/ из песничке идеје, као метафизичког концепта, ка најскривенијим борама и браздама човечије духовности, сејућу по њима не само емотивне, него и моралне, идеолошке, философске (...) дилеме. Таква структура иконе дозвољава дубљи приступ митологичности, али и митотворности, с тим што се и песнички текст чини дисперзивнијим, отворенијим и куд и кадмо читљивијим и подобнијим за слободно читалачко надграђивање.
Тиме икона постаје и слобода, као тајанствана стваралачка снага човека.
А ево како то изгледа у стиху:
Надвита над водом обасјана/Шарна печата словеса/Тисућлетним велом закривена/Икона незнана поетеса или Иконо, сестро бола/...Иконо, дево срмена...
Међу иконама су и Јефимија, Јелена, Аница, Живана и Јеца, Даница од Чачка, Исидора, Десанка, Даринка православној вери/приносе дарове песмама од злата/док се одасвјуду скупљају џелати.
На крају – Па зар да не клекнем пред иконом песме/да бар један часак милозвучни гласак у сунашцу бљесне.
Ако је поезија, како то каже једна од „дефиниција“, узнемирење језика, онда је језик у песништву Милице Краљ готово у континуитету „узнемирен“ лексиком и језичким гибањима који нам отварају улаз у другу димензију овог стваралаштва, у релацију етнос – етос, у готово опсесивно тражење међуодноса и што чвршћих веза на којима почива добар део и философије и поетике као уметничке философије овог песника. Свестрано трагање по историји, по документима и књижевном тексту као документу – по предању и апокрифу, по народној песми и сказу, по јектенијима, словима и молитвама – преузимање и префабриковање мотива, чување језичких формула, неминовно је продуковало ту концептуалну везу етничког и моралног, који се, како то песник у овом рукопису сугерише, међусобно поткрепљују, и такви успевају да до данас очувају те историјске наносе, не само као иконе, него и као поученија, а пре свега као лепоту и коренитост.
Разноликост предложака омогућила је, или принудила песника да проникне дубље у готово есхатолошке проблеме, да их у христовском духу изнесе из нерва/тела народа и реинтерпретира, свесна да оно то треба, оно морално, не постоји без своје супротности, да човек неминовно живи два живота, јер једно никада не бисмо могли спознати без оног контрастног, од кога се делимо, или с којим се јединимо. Признавањем и прихватањем те амбивалентности песникиња не само што не покушава да затоми један од полова, него напротив – чини се да их наглашава, да их карикира, постижући тако ефекте уз чију помоћ се мотиви и целе песме раскриљују, а неретко и потпуно отварају пред читаоцем као последњом кариком у стваралачком ланцу.
Можемо, дакле, рећи да су нерешености из формула такозваних прапроблема у поезији Милице Краљ поново пробуђене, те да она не жели да дâ јасан одговор, да експлицитно саопшти своје ставове о тим вечним непознаницама, него да дискретно, било мишљу или мелодијом, упућује где би, ако би уопште требало потражити решење, које опет није за сва времена и није за сваког.
Прихватање оваквих начела приметно је и у ранијој поезији Милице Краљ. Оно је њен поетски правац, заједнички садржатељ и оса око које се издвајају најфинији кристали ове лирике.
Емпиријску раван народног наслеђа, народног веровања и казивања, песникиња је пренела у текст, у ауторско дело, у песму.
Та, условно речено, фолклоризација песме претпоставља читав низ предуслова, примарно захвата на нивоу текста, а затим и у језику, стилу, мелодиозности... Неопходно је било, дакле, да песник усклади тематско-мотивску површину песме са језиком и ритмом, да би као таква најадекватније одсликавала суштину оног о чему пева. Након оваквог чина намеће се питање да ли се опевавањем неког фолклорног модела, дакле, након преношења идеје из усмености или писаности у аутентичан текст (у овом случају у песму) губи његова фолклорна генеза. Ако ништа друго, а оно је сигурно да овакви резултати у индивидуалном ауторству на известан начин замењују стварност која им је послужила као предложак, која им је претходила.
Из таквог оквира делотворније је сагледавање оне плошности, дводимензионалности, која нам се намеће као први домашај и доживљај, као сама површина или огледало песме.
Али и ту треба бити веома пажљив, јер та фолклорна мотивација у овој поезији има функцију управо привидног огледала, у којем слика јесте слика, али умногоме измењена и условљена психолошким ситуацијама онога који је гледа. Иза такве слике стоји читав бескрај космоса, његова уређеност и међусобна овисност небројених сила.
Прву недоумицу код читаоца може да изазове већ наслов – „Икона Грдана“, при чему, у овој ситуацији, не можемо бити сигурни да ли се „Грдана“ пише малим или великим словом, да ли је придев или лично име. Ономастички и етимолошки гледано, стара словенска имена Грдан и Грдана имају корен у речи грдо, што ће рећи велико, јако, силно, страшно, мада због песничких намера не треба пренебрећи ни могућност да су у одређеном историјском тренутку, у књижевним текстовима, и зарад литерарних ефеката, а поготово због веровања, ова имена давана ликовима како би се показала њихова карактеристика, како би се казало да су грдни, односно ружни, наказни, не лепи...
На овом месту потребно је да се вратимо на већ поменуту фолклоризацију и погледамо откуд мотивација за „Икону Грдану“. У једном предању се каже да је Грдана рођака, по неким и рођена сестра, цара Душана, која је неко време живела и на његовом двору у Призрену. Име је, каже даље предање, добила због краста на лицу, које јој осташе од тешке болести у детињству. Била је удата за Мрњу, од кога, кажу, потичу Мрњавчевићи, с којим је изродила три сина – Вукашина, Угљешу и Гојка – од овог првог, тврде, потичу Вујачићи. Предање говори да је цар Душан, приликом једне посете Приморју, препознао своју родицу (сестру) и заједно је са синовима повео у Призрен. Моливши да му врати синове, Мрња је толико расрдио цара да га је овај погубио. На том месту, у данашњим Пиперима, касније подигоше цркву коју назваше Мрњак.
У песничкој транспозицији овај митски супстрат добио је у једној димензији апсолутно нову интерпретацију.
Брат мој Душан, цар Силни
многолика огледала у дворима
поразбија
штедећи ме од покуда и поруга
склонивши моје лишце
нагрђено болешчинама
(...) у глухи поноћни час
причух да женик ме зове
убрах гранчице дивље руже
окитих куле и звоник
усплахирено ишчекујући
Месеца младог невеста
Ја – Грдана
Цара Душана сестра
многолика огледала у дворима
поразбија
штедећи ме од покуда и поруга
склонивши моје лишце
нагрђено болешчинама
(...) у глухи поноћни час
причух да женик ме зове
убрах гранчице дивље руже
окитих куле и звоник
усплахирено ишчекујући
Месеца младог невеста
Ја – Грдана
Цара Душана сестра
У целој књизи Краљ инсистира на лингвистичким кључевима као суштинским (основним) решењима, која уз веома успешна садевања композиционог плана граде коначне фигуре песме, као дискурса са израженом условљеношћу између предлошка и његове надградње, по принципу - свакој промени мора претходит узрок. Тематско-мотивска обрада увек је језички прилагођена и дотерана, па тако у различитим метаисторијским комплексима проналазимо лексичка знамења која су иманентна управо том временском исечку, али увек без потпуног права да песму ставимо у једносмеран однос са потком на којој је основана, односно временом из ког је израсла.
У оним стиховима који су мотивски ослоњени на средњевековну српску историју, на углавном трагичне принципе повесних личности, разазнајемо многострука решења и у језичком и у градивном/композиционом смислу, која нас уводе/враћају у светове мартиријске наративности и импресивности. У већини лирских екскурса на моменте јасно чујемо умилителне – покајничке тонове, осетимо скрушеност и лековитост молитве као врхунца вере – молитве хвале, љубави, благости и наде. Чујемо плач, риданије, вапаљ, кричаније... А такозвани стални епитети (грешни, убоги, христољубиви) употребљени су готово у изворном средњевековном духу, барем како је то видљиво у оним делима која су доспела до нас.
Не знам да ли је након свега претерано поновити једном написано - да је и ова књига место где је Милица Краљ сабрала неколико својих душа – господску душу жене, мајке, утешитељке, сејачице лана/љубави (према човеку и Богу), монахиње, српске племкиње из „оних најлепших времена“ (...), а све под окриљем сопствене врховне душе – песничке, не бежећи притом од веза са најлепшим националним и књижевним тренуцима у нашој традицији.
У оним стиховима који су мотивски ослоњени на средњевековну српску историју, на углавном трагичне принципе повесних личности, разазнајемо многострука решења и у језичком и у градивном/композиционом смислу, која нас уводе/враћају у светове мартиријске наративности и импресивности. У већини лирских екскурса на моменте јасно чујемо умилителне – покајничке тонове, осетимо скрушеност и лековитост молитве као врхунца вере – молитве хвале, љубави, благости и наде. Чујемо плач, риданије, вапаљ, кричаније... А такозвани стални епитети (грешни, убоги, христољубиви) употребљени су готово у изворном средњевековном духу, барем како је то видљиво у оним делима која су доспела до нас.
Не знам да ли је након свега претерано поновити једном написано - да је и ова књига место где је Милица Краљ сабрала неколико својих душа – господску душу жене, мајке, утешитељке, сејачице лана/љубави (према човеку и Богу), монахиње, српске племкиње из „оних најлепших времена“ (...), а све под окриљем сопствене врховне душе – песничке, не бежећи притом од веза са најлепшим националним и књижевним тренуцима у нашој традицији.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар