Данима је било невријеме, и чим су таласи мало утихнули, одвезали смо барку. У мору су нам биле три високе мреже, а спустили смо их на тврдо дно, између подводних стијена, и морали смо их пажљиво извлачити, да не запињу, да се не цијепају.
Биле су три добре мерле, зубатац, и највећи пиц којега сам у животу видио, и сараг, три гофића и двије златне циполе.
А у мрежи попуници, која је била на пијесак спуштене, испод Цркве Светог Јована, на дубини од двадесет пет метара, било је, ко ће да вјерује – нека вјерује, осам килограма чистих барбуна, оштећене и нагрижене не рачунам. То је преко сто двадесет комада. Кад већ помињем Цркву Светог Јована, убогу нашу цркву на бријегу што стоји, која над рибарима бди, и залив испод ње, а Тринчића залаз се зове, или Тринчића залив, да испричам нешто, овако, у двије ријечи;
Рекао сам како смо мрежу попуницу вадили мој стари и ја, и како је била пуна барбуна, и негдје смо били на пола посла, кад ми је отац руком показао ка Дебелом рту.
Горе, на литици, на двадесетак метара изнад мора, видио сам неког у црној ризи, црну косу му је вјетар носио преко лица.
То је на стијени сједио млади калуђер, и ловио рибу дубоко испод себе, и видио сам како је повукао струк, и на концу му се запраћакало нешто сребрно, буквица или укљата, и прије него што је плијен довукао до мјеста гдје је био, бијели галеб, што му је кружио око главе, је укосо полетио, зграбио рибу, скинуо је са удице и прогутао онако у ваздуху.
И још сам видио, иако је високо било, али сам видио, како калуђеру бљеснуше зуби кроз црну браду, и косу коју му је вјетар мрсио по лицу, смијао се, рибар у мантији се радовао дружењу са галебом, па је ставио нови мамац, и опет хитнуо удицу, са стијене, у море.
То сам хтио да испричам, онако у двије ријечи, а сад да се вратим мрежама.
Добар је лов био тог дана, у конце мреже бијаху упетљана и два велика јастога, и шест шкарпина, једна поред друге. Једним погледом се могао видјети фантастични свијет морских дубина, највише је било оних раковица које се зову стрижари, прелијепе су за око, али им се рибари не радују превише, јер имају мало меса. Уз њих је било и неколико гамбора, а разликују се од шкампи, за оне који не знају да кажем, по томе што клијешта немају.
Да не заборавим, уловљено је и неколико голубова, и одмах смо одсијецали ножем њихове репове што на голи бич личе, а нијесмо се бојали бича, него оних опаких бодљи које до кости могу да искидају руку баксузног рибара.
Има таквих оштрица које воле људско месо, неке је направио човјек, а неке постоје у природи. На најмањи додир појави се траг крвавих капи, а тек кад оваква риба, а зову је и вижом, и жутуљом је зову, звизне страшним репом! Може руку да искида, и тетиве, да обогаљи човјека. Мислим да је на Јадрану жутуља опаснија за рибара него морски пас.
Отац би се смијао да види што пишем. Има опасних риба у мору, рекао би, а има и опасних животиња у шуми, и у камењару. Али, мислим да су најгоре оне под крововима. Наш је посао да ловимо рибе, рекао би. Али, он не зна што ја записујем и то ми је драго.
У повратку, кад смо покупили мреже, махнули рибару у мантији високо на стијени.
- Помоли се, оче, за нас! – викнуо сам.
- Хоћу, рибари од мора, браћо моја у Христу, и ви за мене молите. Али, нијесам отац, још сам искушеник.
- Ти знаш нашу кућу, од камена је, тврда, и весели се гостима .Чекаћемо те са вечером.
И тако, за барком је остајао траг бијеле пјене, лице мог оца грешног је било мирно, али знам да је задовољан.
Док ово записујем, он кува супу од шкарпине, обарио је блитву, и кртола ври у посебном лонцу, а послије ће рибе да извади и зачини их уљем, лимуном и петрусином. Издвојили смо и она два ципола златна, да их испечемо касније, када дође искушеник да нам се придружи за трпезом, па да прославимо престанак невремена и повратак лову. У потоку, што се крај куће улива у море, хлади се флаша црног вина.
Биле су три добре мерле, зубатац, и највећи пиц којега сам у животу видио, и сараг, три гофића и двије златне циполе.
А у мрежи попуници, која је била на пијесак спуштене, испод Цркве Светог Јована, на дубини од двадесет пет метара, било је, ко ће да вјерује – нека вјерује, осам килограма чистих барбуна, оштећене и нагрижене не рачунам. То је преко сто двадесет комада. Кад већ помињем Цркву Светог Јована, убогу нашу цркву на бријегу што стоји, која над рибарима бди, и залив испод ње, а Тринчића залаз се зове, или Тринчића залив, да испричам нешто, овако, у двије ријечи;
Рекао сам како смо мрежу попуницу вадили мој стари и ја, и како је била пуна барбуна, и негдје смо били на пола посла, кад ми је отац руком показао ка Дебелом рту.
Горе, на литици, на двадесетак метара изнад мора, видио сам неког у црној ризи, црну косу му је вјетар носио преко лица.
То је на стијени сједио млади калуђер, и ловио рибу дубоко испод себе, и видио сам како је повукао струк, и на концу му се запраћакало нешто сребрно, буквица или укљата, и прије него што је плијен довукао до мјеста гдје је био, бијели галеб, што му је кружио око главе, је укосо полетио, зграбио рибу, скинуо је са удице и прогутао онако у ваздуху.
И још сам видио, иако је високо било, али сам видио, како калуђеру бљеснуше зуби кроз црну браду, и косу коју му је вјетар мрсио по лицу, смијао се, рибар у мантији се радовао дружењу са галебом, па је ставио нови мамац, и опет хитнуо удицу, са стијене, у море.
То сам хтио да испричам, онако у двије ријечи, а сад да се вратим мрежама.
Добар је лов био тог дана, у конце мреже бијаху упетљана и два велика јастога, и шест шкарпина, једна поред друге. Једним погледом се могао видјети фантастични свијет морских дубина, највише је било оних раковица које се зову стрижари, прелијепе су за око, али им се рибари не радују превише, јер имају мало меса. Уз њих је било и неколико гамбора, а разликују се од шкампи, за оне који не знају да кажем, по томе што клијешта немају.
Да не заборавим, уловљено је и неколико голубова, и одмах смо одсијецали ножем њихове репове што на голи бич личе, а нијесмо се бојали бича, него оних опаких бодљи које до кости могу да искидају руку баксузног рибара.
Има таквих оштрица које воле људско месо, неке је направио човјек, а неке постоје у природи. На најмањи додир појави се траг крвавих капи, а тек кад оваква риба, а зову је и вижом, и жутуљом је зову, звизне страшним репом! Може руку да искида, и тетиве, да обогаљи човјека. Мислим да је на Јадрану жутуља опаснија за рибара него морски пас.
Отац би се смијао да види што пишем. Има опасних риба у мору, рекао би, а има и опасних животиња у шуми, и у камењару. Али, мислим да су најгоре оне под крововима. Наш је посао да ловимо рибе, рекао би. Али, он не зна што ја записујем и то ми је драго.
У повратку, кад смо покупили мреже, махнули рибару у мантији високо на стијени.
- Помоли се, оче, за нас! – викнуо сам.
- Хоћу, рибари од мора, браћо моја у Христу, и ви за мене молите. Али, нијесам отац, још сам искушеник.
- Ти знаш нашу кућу, од камена је, тврда, и весели се гостима .Чекаћемо те са вечером.
И тако, за барком је остајао траг бијеле пјене, лице мог оца грешног је било мирно, али знам да је задовољан.
Док ово записујем, он кува супу од шкарпине, обарио је блитву, и кртола ври у посебном лонцу, а послије ће рибе да извади и зачини их уљем, лимуном и петрусином. Издвојили смо и она два ципола златна, да их испечемо касније, када дође искушеник да нам се придружи за трпезом, па да прославимо престанак невремена и повратак лову. У потоку, што се крај куће улива у море, хлади се флаша црног вина.
Нема коментара:
Постави коментар