О поезији Бећира Вуковића
Шта послије великих ријечи, ауторитативних судова, раскринканих општих димензија, човјек још може рећи о једном дјелу а да то не буду тек опиљци неисказаног, при том да буде и сувисло, и непатетично, и неимпресионистично?
Ако се говори о поезији, ситуација се додатно компликује, јер како извести говор, ако још уз то желимо да намјерно избјегнемо структурално, формалну разградњу и пребројавање, а да он не буде миметичан и херметичан, у крајњем уопштен и непропустљив. Читати двије пјесме једног аутора и понијети се препознатим суштинским одређењима, ухватити прикривену нит мита, или колективног удеса, на примјер, означити их у завршници крајностима, често је равно путовањима двјема паралелним улицама, у различитим смјеровима, гдје је, на сваком од крајева по једна личност пјесника, различитог од оног другог себе на супротној тачки. Облачак који их тек додирује прах је сопствености, да не кажемо – поетика.
И тако у затвореном кругу, од пјесникове психологије до њене материјализације. Али без обзира на сву терминолошку недореченост, непристојно би било беспоговорно одбацити, или негирати, њихово постојање, правдајући се, опет, неким етаблираним ауторитетом и његовим закључцима, произашлим из посматрања – и пјесника и поезије.
Питање је – чему оволики увод у текст-покушај о једној поезији, оволико уопштених, закључаних, дијелова, који се, ето, нису суштински промијенили од почетка пјесничке писмености.
Одговор је, вјероватно, у покушају да се и у тако компликованој ситуацији, са поприлично неизвјесним исходом, покуша исциједити максимум аутентичности, чија је енергија врло често у спрези са себичношћу, у крајњем – таштином, без обзира што и у оваквом тумачењу постоји терминолошка подударност, која, опет, може да се оправда ауторском слободом или стилском ангажованошћу.
Па да покушамо кренути неким провизорним редом. А гдје има покушаја, има помало и ватре.
Вјероватно би било неумјесно говорити о структури стиха у књизи «Нечитач» Бећира Вуковића, о његовим симболичким и графостилематским експериментима, или графичким дезенима, не осврнувши се, у том заносу, на апсолутно програмске пјесме о пасјим гробљима и јамама, на метаисторијске комплеске средњовјековног, мартиријског, наслијеђа, на мит као колективни сан у којем се сасвим рационално препознајемо и након буђења, свјесни да се наслијеђеним обликујемо и да нам оно постаје егзистенција у којој се обнављамо.
Већ је у неколико махова констатовано, можда баш о књизи «Нечитач», да је Вуковић у њој затворен у Црну Гору, да из ње црпи информације, да јој је подређен и да је подређује, а још ако усвојимо да је један од најтамнијих пјесника у ововјековној српској поезији, одлазимо по ко зна који пут у крајност у којој се препознавају само они упечатљиви.
Поузданије је, можда, рећи да су ове пјесме црне онолико колико је црна Црна Гора, људи и вријеме које нам је повјерено.
Издвојено питање – зашто баш о најцрњем црнилу – поприма готово есхатолошке мјере и залази у плохе и исјечке духовног живота генетски предодређене психолошке инерције, а онда и у парадигме једног пола менталитета око чијег су средишта набрани нагони танатоса и носиоци деструкције
Гледајући из те перспективе, Вуковићева поезија је тамна као јод, и још тамнија, јер пјесник не бјежи од сликања пада, од оних наших, и оних других наших јама, и кошчица у јамама.
Отуд, вјероватно, и утисак о Вуковићевом црнилу, јер је он казао оно што смо сви на неки начин знали, али нисмо смјели да кажемо, уплашени, згурени а горди.
На овом мјесту ваља рећи да Вуковић користи мит, али није творац митолошког.
Његова поезија дјелује отрежњујуће – прочитани су сви који су избјегли/одбили да читају.
Семантичка двозначност говори о нечитачу као о непричаоцу, непоузданом свједоку, и у крајњем – саучеснику. Са друге стране, нечитач се претвара у симбол, метафору, а у крајњем и у алегорију – он постаје терминолошка компликација коју поетски рецептори и пјесника и читача апсорбују у складу са тренутком, претварајући карактеристике истурене особности - у доживаљај у апсолутном тренутку - у оном часу када се упада у кошмар свеприсутних слика доведених у рељефни поредак, коме они оптимистичнији желе да опипају структуру, очекујући да ће се пред њима отворити, као што се разумијевање понекад отвара, а онда, зачуђени, схватају да су се коцкице пресложиле а ријеч добила нову нужност.
То самопресликавање ријечи у ријеч, кода у себе самог, недалеко је од оног људског генетског записа, донијетог од прапретка до пјесника чија морална супстанца, без огледања у времену, постаје савјест читаоца као апстрактног насљедника пјесниковог пјесничког рафинмана и његових етичких ставова о дјелићима људске цјелине.
Констатована дуалност између воље и захтјева, дио је који се не може раздвојити од симбола нечитач, без обзира на умноженост значења у умноженим тренуцима.
Ако је слика, у семантичком смислу, рефлекс с лика, односно са лика, тада не можемо, и не смијемо, пренебрећи њихову латентну, или не, зависност, њихову обострану аутореферентност, оно међупресликавање, никада у потпуности сигурни шта је из чега потекло.
У таквим пјесничким варијацијама, када не постоје поуздане дистинкције између ововременог и прошлог, казаног и интерпретираног, између односа писца према читачу, и писца према нечитачу, остварује се Вуковићева поетска путања и намјера да у коначници све остане недоречено.
Или, на крају, нечитач је шифра чије се рјешење крије у покајању.
Или читачу?
Ако се говори о поезији, ситуација се додатно компликује, јер како извести говор, ако још уз то желимо да намјерно избјегнемо структурално, формалну разградњу и пребројавање, а да он не буде миметичан и херметичан, у крајњем уопштен и непропустљив. Читати двије пјесме једног аутора и понијети се препознатим суштинским одређењима, ухватити прикривену нит мита, или колективног удеса, на примјер, означити их у завршници крајностима, често је равно путовањима двјема паралелним улицама, у различитим смјеровима, гдје је, на сваком од крајева по једна личност пјесника, различитог од оног другог себе на супротној тачки. Облачак који их тек додирује прах је сопствености, да не кажемо – поетика.
И тако у затвореном кругу, од пјесникове психологије до њене материјализације. Али без обзира на сву терминолошку недореченост, непристојно би било беспоговорно одбацити, или негирати, њихово постојање, правдајући се, опет, неким етаблираним ауторитетом и његовим закључцима, произашлим из посматрања – и пјесника и поезије.
Питање је – чему оволики увод у текст-покушај о једној поезији, оволико уопштених, закључаних, дијелова, који се, ето, нису суштински промијенили од почетка пјесничке писмености.
Одговор је, вјероватно, у покушају да се и у тако компликованој ситуацији, са поприлично неизвјесним исходом, покуша исциједити максимум аутентичности, чија је енергија врло често у спрези са себичношћу, у крајњем – таштином, без обзира што и у оваквом тумачењу постоји терминолошка подударност, која, опет, може да се оправда ауторском слободом или стилском ангажованошћу.
Па да покушамо кренути неким провизорним редом. А гдје има покушаја, има помало и ватре.
Вјероватно би било неумјесно говорити о структури стиха у књизи «Нечитач» Бећира Вуковића, о његовим симболичким и графостилематским експериментима, или графичким дезенима, не осврнувши се, у том заносу, на апсолутно програмске пјесме о пасјим гробљима и јамама, на метаисторијске комплеске средњовјековног, мартиријског, наслијеђа, на мит као колективни сан у којем се сасвим рационално препознајемо и након буђења, свјесни да се наслијеђеним обликујемо и да нам оно постаје егзистенција у којој се обнављамо.
Већ је у неколико махова констатовано, можда баш о књизи «Нечитач», да је Вуковић у њој затворен у Црну Гору, да из ње црпи информације, да јој је подређен и да је подређује, а још ако усвојимо да је један од најтамнијих пјесника у ововјековној српској поезији, одлазимо по ко зна који пут у крајност у којој се препознавају само они упечатљиви.
Поузданије је, можда, рећи да су ове пјесме црне онолико колико је црна Црна Гора, људи и вријеме које нам је повјерено.
Издвојено питање – зашто баш о најцрњем црнилу – поприма готово есхатолошке мјере и залази у плохе и исјечке духовног живота генетски предодређене психолошке инерције, а онда и у парадигме једног пола менталитета око чијег су средишта набрани нагони танатоса и носиоци деструкције
Гледајући из те перспективе, Вуковићева поезија је тамна као јод, и још тамнија, јер пјесник не бјежи од сликања пада, од оних наших, и оних других наших јама, и кошчица у јамама.
Отуд, вјероватно, и утисак о Вуковићевом црнилу, јер је он казао оно што смо сви на неки начин знали, али нисмо смјели да кажемо, уплашени, згурени а горди.
На овом мјесту ваља рећи да Вуковић користи мит, али није творац митолошког.
Његова поезија дјелује отрежњујуће – прочитани су сви који су избјегли/одбили да читају.
Семантичка двозначност говори о нечитачу као о непричаоцу, непоузданом свједоку, и у крајњем – саучеснику. Са друге стране, нечитач се претвара у симбол, метафору, а у крајњем и у алегорију – он постаје терминолошка компликација коју поетски рецептори и пјесника и читача апсорбују у складу са тренутком, претварајући карактеристике истурене особности - у доживаљај у апсолутном тренутку - у оном часу када се упада у кошмар свеприсутних слика доведених у рељефни поредак, коме они оптимистичнији желе да опипају структуру, очекујући да ће се пред њима отворити, као што се разумијевање понекад отвара, а онда, зачуђени, схватају да су се коцкице пресложиле а ријеч добила нову нужност.
То самопресликавање ријечи у ријеч, кода у себе самог, недалеко је од оног људског генетског записа, донијетог од прапретка до пјесника чија морална супстанца, без огледања у времену, постаје савјест читаоца као апстрактног насљедника пјесниковог пјесничког рафинмана и његових етичких ставова о дјелићима људске цјелине.
Констатована дуалност између воље и захтјева, дио је који се не може раздвојити од симбола нечитач, без обзира на умноженост значења у умноженим тренуцима.
Ако је слика, у семантичком смислу, рефлекс с лика, односно са лика, тада не можемо, и не смијемо, пренебрећи њихову латентну, или не, зависност, њихову обострану аутореферентност, оно међупресликавање, никада у потпуности сигурни шта је из чега потекло.
У таквим пјесничким варијацијама, када не постоје поуздане дистинкције између ововременог и прошлог, казаног и интерпретираног, између односа писца према читачу, и писца према нечитачу, остварује се Вуковићева поетска путања и намјера да у коначници све остане недоречено.
Или, на крају, нечитач је шифра чије се рјешење крије у покајању.
Или читачу?
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар