О поезији Ђорђа Брујића
Aко хоћете да сачувате литерарну савјест, било да је она изазвана критичарском или рецезентском формом, онда најбоље што вам се може у том спасоносном тренутку догодити, то је да се пред вама нађе рукопис истинског пјесника. Или само, пјесника. Такав је случај са новим текстом Ђорђа Брујића. Након збирки «Нови пусти дани», «Страх од шума», «Упутство за путовање» и «Кућа на леду» у литерарном новитету одмах пада у очи линеарна доследност виђена као наставак већ пређеног поетског пута, издијељеног на колекторске етапе, у његовом случају већ поменуте, објављене збирке пјесама. У овдашњој књижевној лиги пребогатој пјесничким учесницима, није претјерано рећи да Ђорђе Брујић заузима изразито високо мјесто, ако једна таква блага градација у лошој култури није унапријед увреда за самог аутора.
У лирским текстовима Ђорђа Брујића, још од самог поетског дебија, лако се запажа покушај да се позиција пјесничког субјекта ослободи нараторских стега. И то по цијену што би једним милозвучним херметизмом можда и завладао привремени «неспоразум» - ситуација која се скоро увијек и очекује кад се млад писац појављује на литерарну сцену, својом првом збирком, чију текстуалну магму је већ друга књига успјела да претвори у отворенији поетски увид, и тиме разријеши сваку потенцију дебитантског херметизма – уљеза увијек спремног да запријети, и закомпликује ствари аутору. Да га посвађа са читалачком пажњом. Приморан да се врати свом првом лице једнине и сам «језик узме у своје руке», Брујић је успио, већ у наредној књизи, да реконструише призоре његове приватне свакодневнице, отварајући њима врата кроз која би и ми сами прошли, суочили се са лирским остварењем, иако не непосредно позвани на једно такво суочење: аутора, са једне стране, и читаоца, са друге.
У новом рукопису, оно што је претрпјело вредносни квалитет изразит на прелазу са прве, на другу збирку, са друге на све даље, финализујући се у својој стваралачкој поступности, у виду све отворенијег текстуалног судара са читаоцем, то се сада, у посљедњој збирци, догађа науштрб зрелости, те стармале прихолошке претензије, чији лирски ефекат као да је под утиском напора да се стих још снажније закуца у надражену пажњу свих који ће се у наредном периоду наднијети над књигом,збирком пјесама под насловом «Улица за самоћу».
Носталгија према индивидуалним принципима: времену, простору и уопште човјековом разлогу за постојањем, завладала је овај пут поетском околином на један мудрији начин, иако имагинарно лутање писца од своје матерње територије ни овај пут неће одмаћи ни за педаљ од свог огњишта, ограђеног материјалом медијских техника, који су ту једино да се симболички наметну, као надокнада за све несхватљивију стварност. Поетском тексту ове збирке као да је ауторски пресуђено да се окуша на локалном, једином разумљивијем терену, гдје пјесник предосјећа како може, у неком психолошком поистовјећењу, једино да се истински искаже, поистовјећујући се са «личном долином» којом је језик способан да се неометано размахне, онолико енергије истисне из себе, али водећи рачуна да се том приликом књижевно превише не нагласи. Дакле, пренагласи. Да ли ће тај вид одмјерености, својство дато људима да се са њиме кроз живот носе, важити и за самог аутора на пољу литерарног искушења, моћи ћемо да се увјеримо приликом читања нових пјесама. А тада се поново срести са техником писања,чија скромна намјера је заправо намјера пјесничке скромности,тај необјашњиви дар да се застане, предахне, управо на мјесту гдје већина не би. На свом идеалном крају, пошто се празнина осјећајно испуни.
У новом рукопису, оно што је претрпјело вредносни квалитет изразит на прелазу са прве, на другу збирку, са друге на све даље, финализујући се у својој стваралачкој поступности, у виду све отворенијег текстуалног судара са читаоцем, то се сада, у посљедњој збирци, догађа науштрб зрелости, те стармале прихолошке претензије, чији лирски ефекат као да је под утиском напора да се стих још снажније закуца у надражену пажњу свих који ће се у наредном периоду наднијети над књигом,збирком пјесама под насловом «Улица за самоћу».
Носталгија према индивидуалним принципима: времену, простору и уопште човјековом разлогу за постојањем, завладала је овај пут поетском околином на један мудрији начин, иако имагинарно лутање писца од своје матерње територије ни овај пут неће одмаћи ни за педаљ од свог огњишта, ограђеног материјалом медијских техника, који су ту једино да се симболички наметну, као надокнада за све несхватљивију стварност. Поетском тексту ове збирке као да је ауторски пресуђено да се окуша на локалном, једином разумљивијем терену, гдје пјесник предосјећа како може, у неком психолошком поистовјећењу, једино да се истински искаже, поистовјећујући се са «личном долином» којом је језик способан да се неометано размахне, онолико енергије истисне из себе, али водећи рачуна да се том приликом књижевно превише не нагласи. Дакле, пренагласи. Да ли ће тај вид одмјерености, својство дато људима да се са њиме кроз живот носе, важити и за самог аутора на пољу литерарног искушења, моћи ћемо да се увјеримо приликом читања нових пјесама. А тада се поново срести са техником писања,чија скромна намјера је заправо намјера пјесничке скромности,тај необјашњиви дар да се застане, предахне, управо на мјесту гдје већина не би. На свом идеалном крају, пошто се празнина осјећајно испуни.
Ранислав Ачковић
Нема коментара:
Постави коментар