Пише: Гаро Јовановић
Сјећаш ли се Двобоја код ОК корала? И оне Тјомкинове мелодије o узвишењу са гробљем које се зове Бут хил? Усамљено мјесто, претужно, једва чека јутро да дође вјетар, да траву покрене, једва чека поноћ да изрони мјесец. Нема гробља без мјесеца и вјетра, на Бут хилу се завршавају земаљски путеви, крстаче имају сјене, и птица кад прелети... само човјек не оставља сјену за собом, ништа сем кратковјеки траг.
Boot hill, Boot hill, so cold, so still...
(Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих...) Је ли демократија казна само за нас Србе, или уопште?
Зашто пушиш кад ти фино пише на кутији цигарета да дуван убија? Колико је људи убијено пошто је Бог послао заповијест: не убиј! Патријах Павле каже: или да будемо људи, или да нас нема! Што кажу психолози о тврдњи да људи са више пожуде гледају жене на сахранама, него на свадбама? Како то да је уједињена Србија опасност, а уједињена Њемачка није? Постоји ли п. преклапача? Да ли подржавате хируршки захват у неким муслиманским земљама, којим се дјевојчицама до двије године старости, одстрањује клиторис? Да ли бисте пјевали са Јеврејима да сте прелазили Црвено море и Синај? Ако би требало да мучите неког, да ли бисте изабрали струју или бич? Јесте ли кад лизнули туђу људску крв? Онанира ли мајмун? Је ли ваша мајка љепша од моје мајке? Јесте ли чули за гуштера на зиду, у потоку, на рамену, за гуштера са круницом од холандске чипке на глави, за гуштера који се пење уз ногу, до кољена, уз бутину, и од кога се може затруднити? Постоји ли шкољка која је завијена супротно кретању сунца? Је ли коприва добра за јело, или лажу? Ако су католицизам и муслиманство вјера, што је онда Православље?
Што да се ради када свијетом владају људи чији митови нијесу старији од сто година! А извориште митске приче најчешће је бизарно, као и код нас. И Никац од Ровина је чобанин, и он би био сјајан јунак вестерна. Наравно, мајстор какав је је Џон Форд не би снимио онакав крај какав је у нашој народној пјесми. Јер, у каубојском филму све се зна унапријед: ко је видио да се јунак обрије до краја? Или да попије кафу, а пола лимене шоље да не проспе у ватру? Или, да спава док му се привлаче разбојници, да коњица не стигне у последњи час, а да Мексиканка није дебела мами или чикита која игра фламенко? И крај мора бити хепиенд, Никац од Ровина ће отићи у нове авантуре, да тражи други град који терорише неки други Хамза- капетан, а пратиће га сузни поглед шерифове кћерке и чудесна Тјомкинова музика. Ако је нијесам сањао, а мислим да нијесам. Било како било, вриједи је чути, та музика је можда најбоље што ћемо добити у Двобоју код О.К. корала. Овај филм говори о малим људским сукобима, страстима, а музика нас подсјећа да имамо само неколико година које су нам дате, и да је илузија ако мислимо да представљамо нешто важно...
нијесу наши кораци од звијезде до звијезде, а ми се свађамо и убијамо...
а Бут хил чека, на мјесечини, на киши, само је он вјечан и само он, изгледа, зауставља немире грешне људске душе.
Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих...
Друг Тито је волио вестерне, а и данашњи политичари...
једна дјевојчица је малоприје отишла у завичај каубојског филма, било ми је тешко, и још је, а видио сам лептирића како јој лепрша изнад рамена, час плав, час бијел, па сам помислио да је то можда анђео и да је чува. Ушла је у авион, сигурно се питала што јој не машем, а ја сам гледао лептирића, његова крила како сјаје на сунцу. Онда сам видио да то и није лептир, него трак свјетлости, нека игра, одбљесак... А можда је такав облик изабрао анђелчић, да буде са њом, да буде мање усамљена.
Онда сам отишао под Острог, да се помолим за ту дјевојчицу, пао ничице пред ћивотом Светог Василија. Тамо сам оставио крстић који носим, па ће ми га о. Драган Митровић донијети за који дан. Лијеп је Острог и страшна је његова тајна. И његова снага. Људскији сам кад пођем тамо, само је питање, колико то држи! Колико је ваљана моја душа, колико је заштићена од порозности , да не проспе улудо оно што јој се да?
Нијесам јутрос много весео, али ти пишем, утјехо моја, да знаш да неко мисли на тебе, и какве год да су ове поруке, њихова адреса је твоје срце
моје срце је црно моја пшеница ох Рибнице моја црна у таму која течеш
Све што волим оде у бијели свијет, не знајући да је туђина настала од туга, и нека не знају, све је заблуда, све је вјетар који повија траву, у поноћ ће да изрони мјесец, и свака крстача добиће своју сјенку, и онда ће све бити помирено, без жеља, без нада, тихо, на брежуљку.
Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих....
Нема коментара:
Постави коментар