Kад сазнајете да једно друштво, један народ лишавате макар и привида стварности, што је на то мјесто занимљивије инсталирати од стварности привида. Да ли то људи задужени да владају раде свјесно, па им се методу симулације приписује политиколошка одлика, или то власт ради несвјесно, па их од патолошке не може раздвојити ни најузорнија толеранција, не зна се сигурно. Немају сви баш срећу да живе у земљу привида, гдје је претјерано полагање на спољашњу страну (форму), занемарујући при том садржину и суштину ствари, постало право политичко обиљежје овог властодржачког сазива. Формализам, начин владања са гаранцијом изградње начина живота. И тачка. Одлика прерасла у егзистенцијално гесло.Али треба кренути редом и бити стрпљив приликом аналитичког хода. Да је Црна Гора држава стармала и часна и поштена, у то више никог не морамо убјеђивати. Да у њој влада дух демократског препорода, и то је више него јасно. На крају крајева ни крдо постојећих институционалних топонима: скупштина, влада, партијске и страначке подружнице ојачане невладиним сектором, удружења, све су чињенице врло раздражљиве када је у питању одбрана доказа о демократском прегнућу. Али то што се чак ни у окружењу, а камо ли са неким генерацијски подударним друштвом, оним озбиљним и заснованим на чистокрвним тројствима, не можемо ни у чему поредити, ни као Нарцис у њима самољубиво се огледати, е на том мјесту формализам је рођен да поквари сваки логички покушај лаког објашњења. Он стоји испршен и приправан у некој службеној недоречености.
Било би увредљиво чути од било ког да по друштвеној и индивидуалној памети, неким случајем, заостајемо за другима. Не Универзитет, већ универзитети, ментална су склоништа преопширног знања овдашњег народа задужени да га сачувају, сортирају, а послије пласирају, као што би свако интелектуалну својину, затечену као епохални експеримент, откриће, теорију, и претворио у робу са којом се лакше ступа у свијет. Читај тржиште. Памет са порођајем у безброј основних и средњих школа, претворених повремено у слет такмичарског и локалног престижа, нажалост строго на унутрашњем нивоу, више је у стању да задовољи потребу квантитета, него ли квалитета. Да смо друштво које кипи од сазнајно теоријског напора можда нам најбоље свједочи и постојање не једне, већ двије Академије наука, разграничене принципом међусобног потирања, кад не би било пренаглашено, кивне до научног истребљења. И са те стране формализам је умијешао прсте да заташка ситуацију. Као што би лојални активиста када своју дужност обавља предано, професионално и неформално.
Снагу и радијацију духа у заједници најлакше препознајемо, кажу, кроз спортски друштвени уговор, иако ми се чини да је онај војнички на крају испадне модернији. Као крепке свједоке тезе доводим представнике овогодишњег финала Свјетског шампионата у фудбалу, па им ви пронађите ману. Коме прије, Шпанцима или Холанђанима? Није да и ми не посједујемо своје симболе, барабар као што их посједују Енглези, Италијани, Шпанци. Јер, у чему је разлика, ако овдашња јавност фино зна да у земљи талената и махом неостварених талената ординира брдо свакојаких националних лига и измаркентизираних шампионата, по форми, правилима игре, организацији, идентичних као у поменутим и непоменутим народима, земљама. С том разликом што нас на историографском листингу освајача медаља још увијек из неког разлога скоро да и нема. Ех, сад, што нас судије увијек зафркну кад се нађемо на путу освајања полираног пехара, прича је која се нерадећи подудара са оном личном о незагашеној мржњи и зазирању свих наставника од мог ученичког велезнања. Име и презиме наше Нациналне фудбалске лиге скоро да звучи драматичније од назива Примере, Серие А или Барклија. А и ко је, тамо њих, тјерао на преформулацију свог статусног симбола и тиме скоро угасио свјетло једног идентитета, код нас очуваног великим именом и презименом нације на путу да се вине до истрајног медиокритета.
Можда је прави тренутак да углом посматрања освијетлимо и најелитнији дио друштвеног уређења, по духу немјерљив са претходним категоријама. Умјетност. Умјетници и еснафска удружења, струковно испарцелисана на скоро равне дјелове, са појединцима, својим очима виђени као суви генијалци, или класици, како неки одавно незаслужено уживају тај древни умјетнички стаж. Између генија или класика остало је полуписменој публици да се одлучи за намицање терминолошког преимућства. Један међу њима је својевремено био дубоко загазио у мудролико убјеђење како истински умјетник мора „окусити“ иностранство и као прекаљени великан вратити се међу нас. Формално гледано, сасвим у реду. А неформално, ти ријетки печалбари усудивши се на одлазак у озбиљан свијет урадили су то практично бјежећи пред једним оваквим клаустрофобичним размишљањем, клаустрофобију стичући захваљујући управо идеологу који није ни помислио да своју провинцију напусти даље од Дома културе или Централног комитета. Било је, а и даље има озбиљних умјетника који свој рад, таленат, мудрост, на жалост, дарују тамошнем свјету. Не и нама, па се чини да њихов поступак у односу на идеологов пати од мањка патриотског васпитања. Ко, бре, да се врати на „мјесто злочина“, ко да овјери, да стави свој тежачки потпис на једно такво размишљње, можда инстиктивно рођено у једном формалном замаху. Али по својој тежини болесно, погођено вирусом предодређеном да се развије у тешку локалну, територијалну инфекцију. Клаустрофилију, љубав према затвореном простору.
У примитивним друштвима, у култури гдје размјена не пати од економске доктрине, нити вишкова предвиђених за профитабилни обрт, отац који не размијени кћер, она остаје са њим да се размјени. У овом атомизираном примјеру нама, као и сваком, пружила се прилика да у примјеру препознамо и сопствену сјен постојања. Да ли у појму Примитивно, Друштвено, Размјена или у нечем што се иза њихових леђа сексуално ваља. Није на мени да утичем, иако се можда на хоризонту гријеха одговор сам наметнуо.
Било би увредљиво чути од било ког да по друштвеној и индивидуалној памети, неким случајем, заостајемо за другима. Не Универзитет, већ универзитети, ментална су склоништа преопширног знања овдашњег народа задужени да га сачувају, сортирају, а послије пласирају, као што би свако интелектуалну својину, затечену као епохални експеримент, откриће, теорију, и претворио у робу са којом се лакше ступа у свијет. Читај тржиште. Памет са порођајем у безброј основних и средњих школа, претворених повремено у слет такмичарског и локалног престижа, нажалост строго на унутрашњем нивоу, више је у стању да задовољи потребу квантитета, него ли квалитета. Да смо друштво које кипи од сазнајно теоријског напора можда нам најбоље свједочи и постојање не једне, већ двије Академије наука, разграничене принципом међусобног потирања, кад не би било пренаглашено, кивне до научног истребљења. И са те стране формализам је умијешао прсте да заташка ситуацију. Као што би лојални активиста када своју дужност обавља предано, професионално и неформално.
Снагу и радијацију духа у заједници најлакше препознајемо, кажу, кроз спортски друштвени уговор, иако ми се чини да је онај војнички на крају испадне модернији. Као крепке свједоке тезе доводим представнике овогодишњег финала Свјетског шампионата у фудбалу, па им ви пронађите ману. Коме прије, Шпанцима или Холанђанима? Није да и ми не посједујемо своје симболе, барабар као што их посједују Енглези, Италијани, Шпанци. Јер, у чему је разлика, ако овдашња јавност фино зна да у земљи талената и махом неостварених талената ординира брдо свакојаких националних лига и измаркентизираних шампионата, по форми, правилима игре, организацији, идентичних као у поменутим и непоменутим народима, земљама. С том разликом што нас на историографском листингу освајача медаља још увијек из неког разлога скоро да и нема. Ех, сад, што нас судије увијек зафркну кад се нађемо на путу освајања полираног пехара, прича је која се нерадећи подудара са оном личном о незагашеној мржњи и зазирању свих наставника од мог ученичког велезнања. Име и презиме наше Нациналне фудбалске лиге скоро да звучи драматичније од назива Примере, Серие А или Барклија. А и ко је, тамо њих, тјерао на преформулацију свог статусног симбола и тиме скоро угасио свјетло једног идентитета, код нас очуваног великим именом и презименом нације на путу да се вине до истрајног медиокритета.
Можда је прави тренутак да углом посматрања освијетлимо и најелитнији дио друштвеног уређења, по духу немјерљив са претходним категоријама. Умјетност. Умјетници и еснафска удружења, струковно испарцелисана на скоро равне дјелове, са појединцима, својим очима виђени као суви генијалци, или класици, како неки одавно незаслужено уживају тај древни умјетнички стаж. Између генија или класика остало је полуписменој публици да се одлучи за намицање терминолошког преимућства. Један међу њима је својевремено био дубоко загазио у мудролико убјеђење како истински умјетник мора „окусити“ иностранство и као прекаљени великан вратити се међу нас. Формално гледано, сасвим у реду. А неформално, ти ријетки печалбари усудивши се на одлазак у озбиљан свијет урадили су то практично бјежећи пред једним оваквим клаустрофобичним размишљањем, клаустрофобију стичући захваљујући управо идеологу који није ни помислио да своју провинцију напусти даље од Дома културе или Централног комитета. Било је, а и даље има озбиљних умјетника који свој рад, таленат, мудрост, на жалост, дарују тамошнем свјету. Не и нама, па се чини да њихов поступак у односу на идеологов пати од мањка патриотског васпитања. Ко, бре, да се врати на „мјесто злочина“, ко да овјери, да стави свој тежачки потпис на једно такво размишљње, можда инстиктивно рођено у једном формалном замаху. Али по својој тежини болесно, погођено вирусом предодређеном да се развије у тешку локалну, територијалну инфекцију. Клаустрофилију, љубав према затвореном простору.
У примитивним друштвима, у култури гдје размјена не пати од економске доктрине, нити вишкова предвиђених за профитабилни обрт, отац који не размијени кћер, она остаје са њим да се размјени. У овом атомизираном примјеру нама, као и сваком, пружила се прилика да у примјеру препознамо и сопствену сјен постојања. Да ли у појму Примитивно, Друштвено, Размјена или у нечем што се иза њихових леђа сексуално ваља. Није на мени да утичем, иако се можда на хоризонту гријеха одговор сам наметнуо.
Нема коментара:
Постави коментар