***
Замирисале су ми године као листићи папрати међу овом трулежи
Говор нам је неизвесност, говор жуди повратку
као да свет није од једне славе
коју сапиру воде
и од извора до мора ваљају
Живот нам је наплавина
која се у зеленом љуљушка,
дубоко испод моста што спаја двоје у нашој целости
Стоји ваздух, све стоји у колони
Нас оволико а он сам
Па онда заборављамо себе
и међу расутим љуспицама тражимо наду,
макар у жубору кукурузишта
од чије нам се жуте свиле
плету кончасте омче
Нисам се нагледао па сад миришем
не бих ли видео оно што су ми раскућили
У сећању све мења лице
Сиви смо и сенка се извија као рој у ком су скупљени сви гласови
Из њега се, као из ужареног вртлога, додаје смисао, по мери,
онолико колико је потребно за слику
или њен одраз округао као тачка у слепом простору зенице
***
Ево нестају путеви и нестаје моје ја које их је следило
Ја које не зна куда, ја без цеста давно уцртаних
у скицу што га је од једног до другог презрења водила,
као од града до града, чији су темељи
у давнашњу некрополу укопани,
у давно изумрли свет под маском за нас предодређеном,
уистину, међу белим остацима историје
Пристали смо да путујемо ноћу
Кад смо већ истерани из дворишта
најправедније је да останемо на друму,
далеко од кућа у којима су зачети градови
Кућа је себична и гола, варљива пустош,
обмана за чула, и безбрижност
Како да се служимо путем –
– било да је брз као стрела преко једнаких тратина,
кроз чију се росу стиже до мочваришта;
Или – нем и једнолично кривудав,
па онда преко уског превоја
са кога цвета равнодушан поглед у празнину
На крају крај пута, далеко од белих зидова
на чијим смо неравнинама проналазили слике будућности,
мрежасте слике пред којим моје ја нестаје
као дуга линија у ноћи
***
Август је најтамније доба, црни прикрајак лета
преко кога као преко моста, из једног у други свет,
као преко огледала, пролази обрис за обрисом,
црно за црним, брзо, витлајући комадима својих боја
што се у хитрости љуште и тање као река
која одбацује делове дубине
Страх у дубини воде, модро под нама пени
а ми као бирамо, између две струје,
са једног на други мермер, од сна до избављења,
у које су уклесани само делови наших имена
Август нас поуздано води преко реке,
кроз црвене пејзаже да нас обрадује лепотом слика
пре него повуче последњу жилицу
о којој висе и наши животи,
врући августовски животи путника
међу којима водени возари одмећу зрно по зрно
од којих ће саградити другу обалу
У чијој се то причи чује како горимо?
Лето је, прави август за бездомнике
– После црвеног блеска ваздух ће нас расејати
као да прошлости није довољан само ред,
белина за белином наше неверице
или узак пут кроз дрвореде који нас из једне у другу таму пресликава
Нема коментара:
Постави коментар